Владимир Лорченков: КАКО ЈЕ ПУШКИН УБИО УКРАЈИНСКЕ АРТИЉЕРЦЕ

Јуче се 100 украјинских артиљераца у Запорожју окупило на прославу Дана артиљерије, попили по чашицу, постројили се и на центру трга дочекали руску ракету. 50 лешева. Ко је крив?

Пушкин! Ја се не шалим. Објаснићу зашто.

Сваки народ поседује базу података – корпус текстова на свом језику. Кључ базе података јесте – језик. Нема лоших и добрих кључева, постоје велике и мале базе података: на енглеском или руском или француском можете прочитати било коју књигу на свету (тј. ово је у суштини једна велика заједничка база података), али на удмуртском, на пример, или украјинском – не. То јест, удмуртски или украјински кључ није лош, само је остава коју отвара мала.

Кад се човеку одузме кључ, он не може да уђе у базу података, она губи смисао (шта ће вам библиотека књига на етрурском језику? Није функционална). То успорава обраду информација и брзину доношења одлука. А то, са своје стране, доводи до трагедија, посебно ако се то десило кориснику базе података чији је кључ промењен, а нови није толико велики као стари (из навике се човек понаша као власник Камаза, али он већ вози Запорошца).

Шта би се десило кад би украјински артиљеријски официр имао кључ – руски језик – пре тренутка позивања на овај скуп? У глави би отворио базу података и рекао: „Момци, шта то радите, пијете, а дан артиљераца је 19. новембар“.

И нигде не би отишао. И нико не би отишао. И сви би остали живи.

А шта би било да се сви ови људи окупе 19. новембра, на прави дан артиљерије? Они би ту мало стајали, попили би пићенце, отишли свако својим путем и приметили да је интензитет гранатирања нагло опао.

Отворили би базу података и схватили да руски артиљерци такође славе 19. новембар и такође стоје на тргу, уз чашицу. Онда би украјински артиљерци попили још једно пиће и замезетили, и схватили да су живели још један дан и осећали би топлину, и помислили – „хеј, наспрам нас су људи који говоре истим језиком као и ми и славе исти празник, и поштују исту традицију, па зашто бисмо пуцали на њих.” И још би мало копали по бази података и сазнали да уопште није у традицији руског артиљерца и официра да пуца на град са цивилима. И излазили би из земуница голих руку, у којима би носили хлеб и вино, и ломили би га са својом браћом, опраштали и тражили опроштај.

Нажалост, ништа од овога није се догодило. Јер су Украјинцима одузели Пушкина, језик, знање, празнике, прошлост. И, показало се, одузели су им будућност…

…Украјинац, било да си артиљерац или пешадинац, везиста или тенкиста! Изабери живот. Изабери своје. Изабери Пушкина. Позови Волгу. Позови 49.200 – 149.200 – 449.200.

(Телеграм канал В. Лорченкова; превео Ж. Никчевић)