Целу суштину украјинског менталитета прецизно, кратко и веродостојно преноси руски писац Николај Васиљевич „Гогољ“ Јановски, у причи „Вече уочи Ивањдана“.
То је она чувена прича о уговору који млади, али сиромашни козак потписује са Ђаволом да би добио злато неопходно за брак са својом вољеном. Она, Пидорка (то јој је име), воли козака Петра, али њен отац, имућни локални старешина, не жели неравноправан брак. Козак проналази Ђавола и „пријављује“ се за потрагу за благом у ноћи уочи Ивањдана, и проналази лонац са златом, али да би добио благо, потребно је још једна маленкост: да убије млађег брата његове вољене, Иваса. Козак дечаку пререже гркљан, и добија злато, изгубивши своју душу. Наравно, испоставља се да је злато фалсификат (ово је већ европски мотив – у свим бајкама о уговору са Хер Ђаволом награда се исплаћује у фалсификованим новчаницама). И то је све.
У ствари, историја овог козака, то вам је прича о Украјини у 21. веку: прича о одређеној особи која је починила ужасан злочин у потрази за материјалном коришћу коју није добила. Козак је Украјина, Ивас је Доњецк, а лонац злата је прижељкивана Европа, којом су Украјинце као шаргарепом мамили 30 година, а коју никад нису добили.
То је већ тема за неко друго истраживање, а сад хајде да попричамо о менталитету Руса и Украјинаца – два дела једног народа – како и у чему се они разликују.
Занимљиво је да је цела драма новеле о убиству малог Иваса веома натегнута, извештачена и, заправо, представља „много буке ни око чега”. Али – то вам је тако ако сте Рус.
Замислите село у коме отац не даје ћерку за сиромашног, али интелигентног и вредног момка. То ствара сукоб у сеоској заједници, коју заједница регулише својим обредима и ритуалима. Шема је у овом случају разрађивана вековима: младожења „трчи“ са младом негде у поље, тамо се са њом неколико дана ваљушка, а по повратку, зауздан, жени се својом Пидорком, јер је сад нико неће узети, јер је „потрошена“ (али не за младожењу, који ју је, у ствари, и „потрошио”). И то је то. Прича за један дан. Тај дан би у руском случају изгледао овако:
Вања: Мањ, дај ми…
Мања: Али не, јер отац…
Вања: Ма јасно, у реду. Али дај….
Мања (црвени, ћути).
Вања: Хајде да побегнемо.
Мања (уздишући): Може.
Предвече, Вања и Мања, изгужвани, враћају се у село. Отац се љути, па наравно (шта ће рећи село!) – али шта да се ради. Неколико година касније, Мања и Вања подижу децу, није баш сигурно да је Мања срећна, али то је сасвим друга прича. Што је најважније, питање је решено прилично брзо и мирно.
У украјинском случају, прича се протеже на неколико година и постаје монструозна трагедија.
Обратите пажњу због чега.
Разлог страшног чина козака је – Пидорка. Притом, разлог веома активан. Девојка буквално наговара момка да почини злочин, стављајући га пред избор: „или ћеш наћи неки новац и узети ме, или ме уопште нећеш добити“ – (узгред буди речено, опција да живи са својим љубавником није била искључена, али то би био само некакав „рај у колиби”). Кажем – злочин, јер је једини начин да се за кратко време дође до новца – криминал. У ствари, то се сад и дешава. Козака на злочин подстиче жена.
И то је прва разлика између Украјинаца и Руса.
Пажљиви посматрач ће приметити да Украјина од 2000-их живи у непрекидној женској хистерији, да су читаво друштво и култура тамо веома „женствени“. То је чињеница, и она је условљена тиме што је украјински мушкарац пасиван и радије препушта иницијативу жени која га „заводи“. Украјинка је двадесет година вриштала тражећи од Украјинца да уради нешто како би имала чипкане гаћице и ЕУ. Украјинац је, не размисливши двапут, то и урадио, и сад, крвавих очију, седи у јами од гранате и покушава да се сети како је тамо доспео. А Украјинка је заиста у ЕУ, са чипканим гаћицама. Истина, са туђим, и тамо их пере.
Да се ми вратимо на новелу.
Пидорка је каприциозна, лепа девојка којој је очајнички потребан материјални просперитет. Не пада јој на памет да побегне са љубавником – па како с њим да побегне након што му је њен отац забранио да јој прилази. Она уопште не разуме како је то могуће, јер – ако козак нема новца, он не постоји. Сама фраза „рај у колиби“ њој ништа не значи, јер она треба да се „покаже свету“. Свако ко је у свакодневном животу комуницирао са Украјинком разуме о чему говорим, и често је то добро, јер Украјинка свог мужа „мотивише“; друго је питање што без мужевљеве контроле, без мушког принципа, она прекорачује све могуће границе, претвара се у луди екстрем и доводи до погубних резултата.
Ја то добро знам: моја бака Украјинка, са свим плусевима и минусима, живела је срећно до краја живота са мојим дедом, срдитим руским официром белоруско-пољског (и наравно јеврејског) порекла. И то је, уз све резерве (свако ко је ожењен ће ме разумети, резерве увек постоје) испао срећан брак.
Истовремено, док је Пидорка још млада, односно док је још човек (старимо, постајемо безосећајни), она има срце, и жели не само „кућу у изобиљу“ по сваку цену, већ такође и да то за њу обави управо њен козак. Зато она њиме манипулише тако што свог малог несрећног брата шаље козаку са том злокобном поруком, како би га „завела“: „Ох, мили, једини мој, татица тражи паре, па се снађи, бла, бла, бла…“
Још једном, топло препоручујем поновно читање новеле. Пидоркин говор је, буквално, ток лоповске свести.
И опет наглашавам: све ово НИЈЕ ПОТРЕБНО, јер девојка може да побегне са својим младожењом на пар дана, да се врати, да живи са својим вољеним. Али, да – у сиромаштву.
И ту налазимо другу кардиналну разлику између Руса и Украјинаца. Руси су много уздржанији у изражавању емоција (да сам на месту Украјинаца, који не разумеју зашто Руси не кукају због слика мучених заробљеника, веома бих се забринуо).
Козак одговара девојци отприлике у истом стилу: „Цепам своју кошуљу на грудима, драга моја, бла, бла, бла…“ (поново прочитајте новелу!). Након тога, подстакнут од Пидорке која чезне за материјалним благостањем, он убија дечака, продаје душу ђаволу и остаје са гомилом крхотина.
То је, у ствари, све.
Гогољ је, као и сви генијални писци, ту показао много више него што је рекао.
Према Гогољу, Украјинац је инфантилна особа, неспособна за уравнотежене одлуке, подложна манипулативном утицају хистеричне Украјинке, и спреман да убија чланове сопствене породице зарад „остварења” већ доступних циљева; особа којој материјално богатство буквално заслепљује очи. Зликовац који уништава своје и туђе животе због онога што може добити простим пружањем руке.
Гледајући данашњу Украјину, која се из „европског сна“ претвара у гомилу рушевина, морамо још једном разумети да сви одговори на сва питања наше историје леже у руским класицима.
(Телеграм канал В. Лорченкова; превео Ж. Никчевић)