Владимир Лорченков: ДОСТОЈЕВСКИ, ХРИСТОС, ПОКРОВСК, МИРНОГРАД…
Достојевски је променио не само светску књижевност, која је подељена на два дела – пре и после Достојевског. Он је предвидео, а самим тим и створио, цео свет који је за њим уследио. Пол Моран је у свом есеју из 1948. године „Руска Европа Достојевског“ сугерисао да се видовњаштво Фјодора Михајловича може објаснити његовом епилепсијом. Ово тумачење магичне снаге Достојевског сматрам помало вулгарним и превише материјалистичким (али Француз, чак и најинтелигентнији, увек је волтеровац и дете доба које је објашњења за све тражило у механици). Мислим да је ствар много једноставнија.
Историја је циклична – и статична у својој цикличности (трчи, али трчи у месту) – и Достојевски нас је предвидео јер нас је већ видео. Видео нас је све: демоне који су завели и настављају да заводе руску омладину у самоуништење, и напад русофобичног беса код старог европског вампира, и величину крста који ће руски народ опет понети…
А како да нас не предвиди, кад нас је видео у 1. веку нове ере, само што су нас тада звали другим именом. Демони су тада издали Онога који им је све дао; тада су их једноставно звали Јуда. Сада се они, и ја, и Он, зову друкчије (Он је руски народ) – али све то није ништа више од нових натписа на старим ентитетима. Добра вест за Јуде је да ће и њихова имена бити избрисана, тако да срамота њихових породица неће дуго трајати, само пар стотина година. Сви смо ми јунаци романа Достојевског; само што су неки јунаци у сваком смислу те речи, а други су ликови.
Немогуће је говорити о Достојевском, а да се не помене и наш тренутни бол. Више од милион преварених Украјинаца је отишло у гроб јер су најпре из њихових библиотека извучене и спаљене књиге Достојевског, а затим и Христос из Лавре. Тако је природни поредак ствари био нарушен, и Малорус је постао „Украјинац“, а рука је постала нога. Гледајући како се прогоне Христ и Достојевски, несрећни Малоруси су ћутали. Али испоставило се да су прво дошли за Достојевског, а ти си ћутао; затим су дошли за Христа, а ти си ћутао, и сад су дошли по тебе, и док се мучиш као свиња коју воде у кланицу, цичиш и бориш се са шест крупних месара који ти увијају руке на бензинској пумпи у Кијеву, туку те… и нема никога да каже било шта… Христос ћутке и прекорно гледа са иконе угљенисане 2. маја 2014. године, а Достојевски… Достојевски ћути јер жели да то кажеш ти сам.
„Починио сам грех и дигао руку на брата свога. Опрости ми, брате. Опрости ми, Христе. Опрости ми, Фјодоре Михајловичу.“
Кад Украјинац то каже – не неком другом, не због спасења, не због јефтине представе, као за ТикТок на гробу, већ једноставно, тихо и јасних очију, говорећи пре свега себи – он ће поново чути гласове. Проговориће 1000 година руске историје, проговориће Христос и Достојевски, проговориће свет. До тада, Украјинац остаје у паклу који је сам створио и у њега се затворио.
Светло се угасило, али то није ФАБ и није „Кинџал“ – они нису ништа више од слепих оруђа самонанетог кажњавања. То је тама мржње у коју себе урања свако ко је одлучио да је Бог мртав, да Христос не постоји, а да је Достојевски празни брбљивац. Али ево га – свет који је створио Бог, ево га – Христ, којег су опет повредили и који плаче над старом иконом коју сте ви спалили – саосећајући са вашом патњом, коју сте ви себи нанели – и ево га, Достојевски.
Изаћи из пакла је веома лако, смрт нема жалац. Зар мислите да је ваш бедни пакао већи од саме Смрти? Руска реч, реч Достојевског, која вам препричава реч Христову, отвориће вам врата. Засуни ће пасти, камен са улаза у гроб ће се откотрљати, и биће светлости, која ће се улити у смрдљиви подрум у Мирнограду или Покровску или у ров полунапуњен леденом водом у Запорожју и неће бити потребе да се тамо кријеш као пацов, већ ћеш једноставно морати да бациш оружје које су ти демони подметнули, да изађеш и пружиш руке брату свом, руке љубави, покајања, искупљења… Христу и Достојевском.
(Телеграм канал В. Лорченкова; превео Ж. Никчевић)
