Владимир Лорченков: ДА ЛИ ЈЕ ДМИТРИЈ КАРАМАЗОВ ПРАВИ РУС?

Настављам са објављивањем есеја о најчуднијем и најмистериознијем роману Фјодора Михајловича Достојевског. Данас ћемо причати о Дмитрију Карамазову.
… Први и најочигледнији контрааргумент теорији да Дмитриј Карамазов симболизује малоруску грану руског народа јесте његов узраст. Да подсетим, Дмитриј је најстарији од браће, док су у светом руском тројству – Рус, Малорус, Белорус – Украјинци други на листи, што их аутоматски ставља у позицију средњег брата.

Према нашем националном миту, који су створили наши великоруски преци – и који стога морамо да поштујемо – управо су Малоруси наследници оснивача руског народа, и стога је Кијев за нас мајка руских градова. Наравно, Украјинци нису директни потомци словенског становништва Подњестровља, чак ни према званичној историографији и митологији, према којој су становници Кијевске Русије после монголског погрома отишли ​​на север (односно, то су московски Руси – прави Украјинци, дарујем ово откриће непостојећем одељењу за пропаганду руског Министарства одбране). Али, теоретски, јесу наследници. Отприлике онако као што становници савременог Египта, који продају пирамидице на базарима, себе сматрају наследницима древних династија.

Тиме што је Дмитрија Карамазова, Малоруса по темпераменту, учинио најстаријим од браће, Достојевски следи управо руску историјску традицију. Она је, наравно, легендарна, као и свака друга, али за нас је важна сама чињеница њеног постојања. Није важно која је грана руског народа заправо прва настала (која, која… па она која је у престоници државе, где је тај народ измишљен, наравно). Важно је коју је грану тај народ одлучио да идентификује као основу породичног стабла. Узгред буди речено, ово има дубоки смисао. Са еволуционе тачке гледишта, што је нека врста старија, то је мање савршена. Ми то видимо у случају темпераментног Дмитрија, немоћног да се носи са налетима меланхолије или радости – он се понаша као прави дивљак из 13. века, сликовито описан у црквеној литератури.
Дмитриј је Малорус – јер тек треба да постане Рус. Његов махнити јужњачки темперамент мора бити ублажен суровом северном климом, која ће узаврелу лаву малоруске немирне природе гурнути дубоко у себе, због чега ће она престати да уништава све наоколо, и постати извор постојане и креативне топлине. У ствари, тако су јужни Словени постали Руси.
Или, враћајући се јунацима нашег есеја, и увелико поједностављујући, тежак рад у Сибиру учиниће Украјинца Дмитрија Русом.

А сад бих желео да се усредсредим на једну особину веома важну за разумевање овог Карамазова – на његову склоност маштаријама. И у позитивном и у негативном смислу. Дмитриј увек планира да нешто уради, али уопште не спроводи своје планове.
Све Дмитријеве речи остају само речи, он ништа не може да постигне, већ само указује на намере, због чега је потпуно безопасан, као борац који само најављује ударац.
Ево, например, Дмитриј, давши новац обешчашћеном оцу Катарине Верховцеве, заузврат позива у посету Катењку, која одлази код Дмитрија са чврстим уверењем да ће морати да оде у кревет са мушкарцем. Поступак није добар, али јесте свесна радња, оцењена као чин моралног самоопредељења. Али цела ствар је у томе да Дмитриј тај чин не довршава. Истовремено, он изражава намеру да то учини, скоро да то и чини, и као резултат, баш овим „скоро“ наноси Катарини Ивановној исту увреду коју би јој нанео починивши ово дело.

Размислите и сами. Верховцева је свеједно компромитована – баш као да ју је Дмитриј појеб…(злим језицима ионако не можете доказати да ју је племенито отпустио). Она је свеједно понижена, јер је „отишла да се пој… за новац“, чак и ако је вођена најбољим осећањима ћерке… Али Дмитрију то није довољно и украјински брбљивац-сањалица, који током дана прескаче из веселе соларне фазе – „средићу ову девојку“ – у суморну лунарну фазу („ништа ми није потребно, млада лепа жено, иди где хоћеш“)… остаје неактиван. И тиме Катарини наноси још страшнију увреду, јер све што је већ учињено (тачније: речено) – то јест изнуђени „позив“ у посету – могао би се објаснити макар страшћу, додуше ниском, али ипак неком жељом. „Не могу да одолим, демон ме је збунио. Сав горим.“ То јесте непријатно, али је за жену ласкаво. Међутим, у Дмитрију нема никакве страсти, постоје само речи којима се он најпре брзо запали до температуре пећи за топљење, а затим се исто тако брзо охлади. Није ни чудо, јер његов жар није истински.

А ево и другог примера. Дмитриј се спрема да убије оца. Међутим, као и увек, само се спрема. Чини се да је војник, одлучан, и треба да убије старца, и то подлог. Никакву рефлексију Дмитриј не доживљава – и неће – јер, као војник, добро зна ниску цену људског живота, а као син је потпуно свестан да намерава да убије чудовиште. Па навали онда, поручниче. Али… Оно што је посебно лоше јесте то што Дмитриј, који се ускомеша из ведра неба, са дна душе подиже толико мутних ствари да буквално слуђује све око себе. Толико да почињу да верују у његову намеру и несвесно у томе учествују, док се подстрекач и провокатор Дмитриј у ​​одлучујућем тренутку дистанцира, отвара врата и уз подсмех каже: „Изволте, ја вас не задржавам.“

Или, Дмитриј свим својим понашањем убеђује свог брата (а Смердјаков му је, иако невољен и ванбрачан, ипак брат) да је он не само спреман да убије оца, већ да ће то и учинити. И охрабрује Смердјакова да у то поверује, штавише, он буквално присиљава Смердјакова да учествује у плану, иако је он сâм – ово је карактеристика шизофрене природе тинејџера или злочинца – касније искрено изненађен. „Како то мислиш договорили смо се? Нисам баш тако мислио!“ Па добро. Јеси, мислио си, Дмитрије Фјодоровичу. Само што си у одлучујућем тренутку одустао. Да ли вас ово на нешто подсећа?
… Скакао човек на Мајдану, створио себи невоље из чиста мира, потом захтевао да се побуњена покрајина пацификује, па да се врате границе из 1991. године, а кад је почела акција… прешао реку Тису и снима тик-ток о „Северној Кореји Зеленског“. „Нисам баш тако мислио…“ А 500.000 несрећних украјинских Смердјакова већ се обесило (пола милиона само у време писања овог чланка, до тренутка објављивања ова страшна цифра ће се барем удвостручити).

Жалосно је то што Дмитриј себи верује. Али и то је разумљиво, иначе нико неће поверовати. Аутор овог есеја је дуги низ година радио као криминалистички репортер и веома је свестан ове карактеристике криминалног типа. Особа се буквално раздваја на два дела. И то је, као што сам већ поменуо, карактеристика тинејџера, али код тинејџера је то оправдано и у његовом случају разумљиво. Он је заиста психички нестабилан – његово тело расте, његова личност пролази кроз трансформацију. У тинејџеру још увек живи дете, али се већ појавила одрасла особа. Тинејџер је, да тако кажем, легитимни шизофреничар. Код Карамазова је ова легитимна могућност исцрпљена, он је већ пунолетан. А понаша се као тинејџер.
Сад је право време да упоредимо Карамазова са Раскољњиковом.
Сложићете се, Родион Романович је типичан Рус. Решио – и урадио.

(Телеграм канал В. Лорченкова; превео Ж. Никчевић)