ВЛАДИМИР ЛОЈАНИЦА: СВЕТЛА ВЕЛИКОГА ГРАДА

-Зажелела те се мајка, рођени мој. Кад ћеш ми, самој и нејакој, доћи да те видим и привијем на груди?

Сетила се Мајка кад је из Завичаја испратила Сина у тај Београд. Отишао је, памти, у шупљим прашњавим цокулама, белим вуненим чарапама које му је она исплела, у излизаним панталонама у којима је и њиву орао и ливаду косио и врзину крчио, огрнут скајаном старом џоком што му остаде од покојног оца. Пољубио је икону и отишао.
Пас није имао за шта да га уједе. Њеног јединца.

Ни њу, али за себе није марила.

Смрдуцао је на бели лук, балегу и зној кад га је са кофером, у који је заједно потрпала аљине, сапун, дрндамоље, флашу вареног млека, мели мрс, савијачу и домаће јабуке, испратила на аутобус. Толико је имала да му пружи. Син више није ни тражио.

Разумео је мајку. Убого сељаче.

Дуго га није видела. Он да јој дође – не стиже, она да му оде – не би да му смета. И и не сналази се у Београду. Не пристаје јој, матора сељанка у великој вароши.
Син се, Богу хвала, снашао, оженио, вози добра кола, лепо зарађује, има стан, утицајан је, зову га на телевизије.

-Дођи сине кући, љуби те мајка, штала само што се није урушила. Убиће греде краву. Макар на викенд дођи да видиш може ли се ишта.

-Еј, бре, кево, као да сам ја на дугме. Не дају обавезе. Каква штала, прођи ме се, видиш шта нам раде са Скадарлијом, унаказише је. Убише нам дух старог Београда, а ти ме зовеш у вукојебину.

Узела стара да рачуна колико већ има откад јој се син Београђанин. Кад ‘но оде? На прсте броји године.

-И борови нам се под ћувиком посушили, надвили се као страшила, само што не попадају.

-Ало, кево, о чему причаш. У одбору сам за одбрану шума Кошутњака. Острвили се да посеку плућа Београда, а ти ми причаш о три бора у Завичају. Борба, кево, борба.

Радује мајку што је је син успео, али је море бриге против којих не може стара и сама.

-Дошло време да се бразде заору, сине мој, да посијем кромпира и пшенице. И дрва ми треба за зиму. Руке више не слушају, само што кости не поискачу кроз кожу. Не могу ти, тужна више ни преслицу држати, а камоли мотиком и секиром поваздан тући. Треба ми, најмилији мој, твоја снага. На два дана дођи, куми те мајка.

-Знаш ли, женска главо, колико миграната по Београду има, гладних и промрзлих, па не кукају као ти. Јадни људи, никога не снашло што је њих.

Ономад га је гледала у некој емисији како је причао како заштити псе луталице од окрутних људи.

-Мислила сам да тужим Радовановог Јована, померио ограду два метра преко међе, у наше. Покушала сам улепо са њим, али не вреди, кажу да је моћан и да му нико не сме ништа.

-Немој мене у та ваша сељачка посла, бтw.

-Ако и кад дођеш, остави кола код Гвозденове јапије, даље се не може, кише однеле пут. Звала сам ономад Општину да дотерају јаловине и закрпе рупе, али кажу да имају пречих послова него да се мају по Завичају.

-Аман, не досађуј и не зивкај, нису ни они докони да само чекају тебе. Доћи ће кад дођу. Код мене у Баба Вишњиној трећи дан цури из шахта. Ка – та – стро –фа! Не могу Џекија изведем у шетњу, упрљаће шапице цакани мој. Сутра га водим на сечење ноктију, па ћу му успут купим и ципелице. Кево, никад ниси дошла видиш мог Џекија?

-Крсна ће слава брзо, дете моје, ближи се Свети Ђорђе, твоје име. Треба поспремити, купти, довући, заклати, испећи. Ко ће колач у цркву носити и са кумом га сломити ако ти не дођеш.

-Кад ‘но пада Ђурђевдан? Сад негде? Слава и до славе, опет тај смор. Ако не дођем шибни неку фотку на вибер и укључи предњу камеру да видим кад будеш снимала.
Мислила, несретница, мислила којим јадом да призове сина кући. Само да га види и мајчински пригрли. Нека се штала сурши, нека борови попадају, нека се на путевима отворе кратери. Нека гладује. Само да јој јединац падне у загрљај, наглас га је желела.

Да седну крај шпорета и испричају се као мајка и син.

Бадава.

Уједе се за језик. Ко сам ја, на памет јој паде, срећу да му кварим и у живот му се мешам. Сад кад је стао на ноге, сад кад је Београд пун проблема. Увек је желела да успе и не мучи се.

Оде по мотику. Не разуме се у путеве и километре, али стаде да пребира где је Београд, колико далеко од Завичаја. Мора да је преко света, чим њен рођени не може да дође.

Владимир Лојаница