Владимир КОРНИЛОВ: Шведска, Француска и Немачка би да их Украјина освети за – Полтаву, Бородино и Стаљинград

У ПРИСТОЈНОМ друштву није уобичајено озбиљно цитирати, а још више анализирати речи „главног мачка Бајуна украјинске пропаганде“ Алексеја Арестовича.

Он непрестано лаже без гриже савести и, што је најчудесније, то ни не крије. Али, ово што је рекао у интервјуусвом колеги Дмитрију Гордону не може се занемарити јер се Арестович позвао на министра одбране Украјине Алексеја Резњикова.

На његов лични захтев и по његовом упутству.

Реч је о одломку у ком Резник описује састанак са западним колегама (министрима одбране) у америчкој ваздухопловној бази Рамштајн у Немачкој. То се мора дословно цитирати:

„Сви су се са мном руковали у Рамштајну – сви! И говорили: „Молимо вас, дотуците гадове!“ Швеђани су додали: „За Полтаву!“ Французи: „За Бородино!“ И тако даље… Немци су ћутали, али су намигивали“.

Мора се претпоставити да су Немци својим намигивањем тражили освету за Стаљинград. Али они се суздржавају да то кажу наглас.

У ствари, ова изјава је значајна и важна.

Нисмо сумњали да колективни Запад рукама Украјинаца, којих му није нимало жао, покушава да ослаби Русију, да нам се освети за све своје претходне поразе и историјске увређености.

У свим наведеним примерима без изузетка (у случају Бородина, Полтаве и непоменутог Стаљинграда који се подразумеваа), наши преци су се борили и победили освајаче који су упали у нашу државу. А Европљани сањају да се освете за све своје поразе.

Не сумњамо да је тако. Међутим, Запад то до сада није директно саопштавао, прикривајући своје праве тежње брбљањем о „одбрани демократије“ и о неким „европским вредностима“ које нико од њих не може ни да правилно формулише.

Речи Арестовича/Резникова потврђују да смо у праву: да се Запад у свом најављеном крсташком рату против Русије руководи политичком русофобијом и историјским реваншизмом.

Прошло је неколико дана, а Резњиков не оповргава речи Арестовича, чиме заправо потврђује речено. А Запад се, пак, прави да нико ништа слично није рекао.

Ни један европски или амерички медиј није на било који начин одреаговао на ово важно признање праве природе деловања колективног Запада против Русије. А радо цитирају Арестовичеве бајке о „руским поразима“

Приметили су сам интервју. Али цитирање њихових министара одбране, који су открили праву суштину антируске кампање, из неког разлога није изазвало никакво интересовање европских медија. А штета јер се у тим речима могу препознати тектонски процеси преосмишљавања будућности Европе и фамозних „европских вредности“.

У њиховим речима је признање да точак историје враћа континент у мрачна времена. Уосталом, Европа је све ово доживела 20-30-их година прошлог века. Само што је русофобија тада цветала под брендом антикомунизма. У томе је цела разлика.

Посебно вишезначна су „намигивања“ представника Немачке.

Ова провидна алузија могла би се отписати као шала Гордона и Арестовича. Али, сви смо слушали изјаве немачких политичара о одбијању да се призна историјска кривица пред народима Русије. Без тога је тешко схватити говор канцелара Олафа Шолца пред Бундестагом 27. фебруара ове године.

Јер, Шолц је тада свечано најавио смену епоха, оптужујући руске власти да покушавају да „врате сат уназад, у 19. век и на борбу великих сила“. Као да те борбе није било у 20. веку.

Изгледа да у Берлину постоји носталгија за 20. веком и за временом које је претходило „помирењу између Руса и Немаца после Другог светског рата“ (што је Шолц такође поменуо док се присећао „прошлог доба“).

Није случајно што је један број немачких и руских медија овај говор протумачио управо као званично одбијање да се призна историјска кривица Немачке.

Свакако није случајно ни што се у низу западних либералних медија сада појављују аналитички чланци у којима се са видним задовољством фиксира „рађање нове Немачке“.

Идеолошки мегафон западних либерала, магазин The Economist, ово је учинио главном темом свог најновијег броја, поручивши читаоцима: „Захваљујући Владимиру Путину, најважнија земља у Европи се пробудила“.

Да би описали своје емоције, аутори се нису устручавали ни да користе говор јапанског цара Хирохита у коме је оправдао агресивне, освајачке ратове своје земље 1930-их и 40-их година (опет, не случајна аналогија).

The Economist пише да би Немачка сада могла да се претвори у „ноћну мору Русије” – у „јачег, смелијег и одлучнијег лидера уједињеније Европе”.

И закључује: „Немачкој је био преко потребан тај подстицај“.

Вероватно ће се неко изненадити, али су британски листови ово исто, од речи до речи, писали о италијанским фашистима и немачким нацистима пре једног века.

Тада су се посебно трудили лист Daily Mail и његов оснивач и власник – први виконт Ротермер.

Он се није либио да лично потпише чланак под насловом „Ура за црнокошуљаше!“ објављен јануара 1934. у којем је поздрављао британске и немачке нацисте.

Ротермер је у почетку своју љубав према нацистима објашњавао жељом да се заустави офанзива „бољшевизма“ у Европи који је у Британији био повезиван са Русима.

Daily Mail је ради тога, заједно са тајним службама, креирао један од најрезонантнијих фалсификата 20. века – такозвано „писмо Зиновјева“ које је збацило прву лабуристичку владу у Британији.

Тек касније, пошто се блиско приближио Хитлеру, лорд Ротермер је агресију своје штампе усмерио углавном на Јевреје.

Породица Ротермер и даље поседује Daily Mail, који је и даље један од најтиражнијих листова у Британији, а наставља да ради исту ствар!

Као и пре 90 година, британска штампа наставља да хвали „промену епоха“ у Немачкој. Као и тада, она отворено позива „немачког орла“ да јуриша на Русију.

Сасвим у духу Daily Mail од пре једног века, The Economist изражава наду да ће „нова Немачка“ ући у „сукоб око будућности континента“ јер је то „прилика за Немачку да поврати своје место у срцу Европе.“

Обратите пажњу на „поврати“.

То није ништа мање провидно од „намигивања Немаца“ у Рамштајну ради „освете за Стаљинград.

Лидери и епохе се мењају, а Запад и даље сања о уништењу Русије као државе. Од времена Полтаве, Бородина, Стаљинграда, мало се тога променило у овом смислу.

Али, било би им довољно да прелистају уџбенике историје па да схвате две елементарне истине: а) Русија, упркос свему, увек побеђује; б) покушаји да се победи Русија – завршавају као страшне трагедије за оне који се у то упусте.