Асанж је представљао посљедњу наду за оне који су сматрали да су на Западу још могуће промјене изнутра, које би пријетеће токове ипак усмјериле у другачијем правцу и од Запада (поново? коначно? ипак?) начиниле ако не пожељног, оно макар прихватљивог субјекта на глобалној сцени. Он је продубио наду да индивидуална акција у садејству са добро организованом и мотивисаном мрежом сарадника, уз подршку нових медијских и технолошких могућности, омогућава да се створи пол моћи макар колико-толико независан од глобалне олигархије, и који би у једном тренутку могао да превлада.

Јасно је да је све то био утопизам, нарочито са позиције оних који воле да буду генерали после битке, али утопизам није увијек и обавезно илузија, већ може бити и подстицај, тежња ка свијету у којем би као људи жељели да живимо, визија и жудња без које често нема ни племените и усмјерене акције.

Ипак, крај „утопије Асанж“ и његова потоња судбина која ће све више откривати мрачно лице звијери која га је прогутала, поново нас враћа на вриједност једног истинског реализма, не кукавичког и прагматичког, већ оног који нас тјера да ствари називамо својим именима, и да не полажемо наду у илузије, колико год оне привлачне биле.

Звијер ће нестати тек када Запад буде војно, економски и цивилизацијски поражен. То неће донијети крај историје и рај на земљи, али ће нас увести у један нови историјски циклус, у ком ће само од нас зависити мјера у којој ћемо се остварити као озбиљни стваралачки субјекти у стварању једног свијета који би, бар на неко вријеме, могао да буде боље мјесто за живот.

Не заносимо се и нека нас порази и судбина поражених не паралишу. Дјелајмо, јер сила је на нашој страни.