Владимир Коларић: Запад ће преко Србије покушати да понижава Русију

Обраћање председника Украјине Владимира Зеленског посланицима грчког парламента представља занимљив преседан, који много открива о природи и импликацијама текућег сукоба. Зеленски се, наиме, посланицима обратио преко видео линка, што само по себи није спорно и чини већ неку врсту ритуала којем су подрвргнуте многе махом западне државе и институције, чиме су обавезане да демонстрирају директну подршку Украјини и доминантнон западном наративу. Преседан је у томе што су се заједно са њим, посланицима обратила и два борца батаљона Азов, чија је контроверзност, па и несумњива неонацистчка природа, били признавани и од стране западних институција све до почетка руске интервенције. Ово је изазвало политички скандал у Грчкој и многи посланици су бојкотовали обраћање.

Најпре, овде се председник државе, и то у спољнополитичком контексту, директно и отворено појављује са припадницима контроверзне војне јединице, тиме је легитимишући, и потирући досадашње аргументе како Азов заправо нема његову личну подршку нити одражава идеологију украјинске државе. Ово није суштински било непознато, с обзиром да је Азов у потпуности интегрисан у безбедносни систем Украјине и не може бити посматран као некаква паравојна формација која је толерисана само стицајем околности или као „нужно зло“. Почетни западњачки наратив је почивао на негирању значаја ове јединице и њене пуне интегрисаности у безбедносни систем земље, затим на негирању њене неонацистичке природе, да би чиновима попут овог заправо била укинута свака расправа и Азов био представљен као несумњив савезник, а свака расправа о његовој идеолошкој природи или злочинима које је чинио и чини, била у старту онемогућена. Сасвим у складу са мимовима који илуструју фазе у прихватању постојања и утицаја нацизма у Украјини, који се у последњем кораку завршавају са репликом типа „добро, па шта ако су нацисти?“

Брисање противника

Ово с једне стране демонстрира добро познату западњачку политику двоструких стандарда, којом се тренутним савезницима прашта сваки облик политичке и безбедносне праксе, који би у супротним били описани као аутократски, геноцидни, злочиначки и слично. У тоталном рату који је покренут против Русије ово има у дубљи значај, сугеришући да, када је ова земља у питању, никаква правила и праксе до сада уобичајене у међународним односима, ратном праву или идентитетским политикама једноставно не важе.

У том смислу ово је вероватно први тотални рат у историји, који тежи апсолутној делегитимизацији противника, и то не само његове тренутне политичке власти, идеологије или поретка, узимајући и имплицирање колективне одговорности становништва, него и целокупне његове историје, вредности, културних и цивилизацијских темеља његовог идентитета. Како каже француски аутор Пјер-Емануел Томан, „економски рат против Русије је први светски рат вођен у име културе отказивања, а то је уједно и цивилизацијски рат. У глобалном геополитичком контексту, из магле рата у Украјини помаља се још једна димензија, то је рат глобалистичке Америке против Русије. Ратни циљ ове Америке обележене ‘културом поништавања’ и ‘буђењем’ је једноставно брисање или поништавање Русије, односно намера да се она поништи санкцијама које представљају економско нуклеарно оружје, поништавање њене привреде, индустрије, руске културе, самог њеног постојања у либералној глобализацији коју су осмислили Американци.“

Западњача империјалистичка и колонијалистичка традиција довршава се у тежњи не само за надјачавањем, сламањем, придобијањем и потчињавањем, па чак ни уништавањем противника, него за буквалним брисањем, анихилилацијом, укидањем, симболичким колико и физичким, сваке државе, заједнице, културе па и цивилизације која не жели да се потчини наметнутим правилима игре.

Случај са скандалом у грчком парламенту само потврђује да се пре свега ради о културном и цивилизацијском сукобу, борби на симболичком нивоу и нивоу свести, који има глобалне размере. Свака расправа се укида, слобода изражавања ставова који и најмање одступају од званичног наратива је онемогућана и криминализована, у шта спада и свака потпуно неполитичка рецепција кутурне традиције земље која је означена као непријатељска. О Русији се не говори више само као о „одметничкој“ и злочиначкој земљи, па чак и злочиначкој култури, него о земљи парији, дакле оној којој су одузета права која припадају осталима, која је у потпуности искључена из међунардних норми и пракси и према којој је, следствено, све дозвољено. Самим тим, легитимизује се сваки облик отпора усмерен против ње, па и од стране оних који би у другим околностима били означени као ектремисти.

Такође, ова специјална операција није случајно усмерена према Грчкој, као православној земљи са живом антифашистичком и антикапиталистичком традицијом, као ритуал самопонижавања и самоискључивања из цивилизацијског круга који дели са Русијом. У том смислу је потпуно јасно због чега је посебна пажња посвећена Русији у нечему блиским земљама, словенским и православним, натераним на пре свега симболичке акте одрицања и порицања сопственог цивилизацијског идентитета или, у случају лимитрофних (интерцивилизацијских) земаља, одбацивању једног од полова сопствене цивилизацијске амбивалентности.

Оваква пракса тоталног рата није усмерена само према Русији и земљама ван евроатланстког круга, већ и према становништву самог Запада, легитимишућу дубљу трансформацију економије, институционалне и политичке културе, па и саме свести и културне саосвести грађана западних држава, све до промене људске природе као такве.

Србијa као пример

Тако гледано, овај рат у војном смислу за сада има карактер локалног сукоба, али у симболичком и идентитетском смислу то је неспорно светски рат, у ком су различити симболички чинови понекад, па и по правилу, важнији од оних са конкретним безбедносном или економским исходима. На тај начин треба сагледавати о опредељење Србије да се изјасни против Русије у међународним иституцијама, уз оправдање да то овој држави није нанело никакву конкретну штету. С обзиром на описану природу глобалног сукоба, било какво опредељење слободарске Србије, од Запада виђено као „мале Русије“, има изутетно велики значај, али и значајне последице по културну самосвест и национално самопоштовање самих Срба, што је у нашем случају најважније. Уз све разумевање за потребу за политичким прагматизмом и уравотеженошћу, један од континуитета и даље актуелне српске власти, и поред „националистичког“ имиџа, била је систематска политика дефетизма, колико год била образлагана „патриотском“ реториком и политичким „реализмом“.

Како рече један мој француски пријатељ, није битно да ли онај ко је на власти себе представља као патриоту и „националисту“, већ шта је конкретно способан да уради за свој народ, не само у спољашњем него и у унутрашњем смислу, у обликовању што преведнијег и слободнијег друштва, при чему неће увек тражити изговоре у различитим облицима споља наметнуте нужности. А та конкретност не подразумева само економске и безбедносне критеријуме, мада су они свакако веома важни, него и идентитетске, јер ни појединачни људи ни народи не живе само „од хлеба“, него и са свешћу чему уопште све то, шта је смисао њиховог постојања, па и тог хлеба свакидашњег, који у супротном, ако тог смисла нема, представља само животињко ждерање и таворење.

У ропству и понижености је и сваки хлеб горак, макар га било и у изобиљу. А историјска пракса показује да, у таквим околностима, убрзо нестане и хлеба, па онај ко се одрекне себе у духовном, пре или касније почне да пропада и у физичком и материјалном смислу. Ко „изгуби душу“, шта год му непоменик сугерисао, ускоро ће изгубити и хлеб, а тада ће већ бити касно. Зато, памет у главу, веру и наду у срца – и много, много храбрости, стрпљења и трпљења. Тим пре што у овоме у основи нисмо сами, а Запад нам, својим насиљем без преседана, јасно сугерише ком то свету ми у основи припадамо и где је наша будућност, онолико колико је уопште имамо.

А ништа добро се за нас неће догодити ако свако од нас себе види као пасивног посматрача и поводљивог сапутника, и ако будемо очекивали лака и брза решења, чаробне штапиће и да ће све уместо нас урадити неко други, док ми само седимо са стране и незадовољно цокћемо, пљуцкамо, навијамо или приговарамо. Него само ако свако од нас преузме одговорност у своје руке, без лењости, учмалости, сујете и кукавичлука, онолико колико је то у његовој моћи. А свако од нас је многи моћнији него што су нас научили да верујемо.

 

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард.