Владимир Коларић: ВИЂЕЊЕ НОВОГ СВЕТА ВЛАДИМИРА КРШЉАНИНА

Владимир Кршљанин је човек широког образовања, али и завидног практичног искуства у политици, као и ретким умећем стратешког мишљења. Чак и релативно кратак разговор са њим, макар се у свему или чак ни у чему не слагали, свакако ће вам отворити неке нове видике или вас надахнути на једно озбиљно и утемељено, у основи трансполитичко размишљање о широком спектру тема.

Његова књига „Нови свет – Србија, Русија, Кина – Будућност које је почела“ (ITV CENTAR +, Београд, 2023) представља зборник разнородних текстова овог аутора, од програмских, преко аналитичких до интервјуа, али као његова претходна и слично конципирана књига ,,Србија и Русија: Аргументи за нову политику“ (https://standard.rs/2019/03/20/srbija-i-rusija-poziv-na-jednu-novu-politiku/) ствара утисак целовитости и свеобухватности у захватању теме. То је могуће не само због прегледног и систематичног начина излагања и јасно постављених и формулисаних основних претпоставки, него и због дубоко фундираног разумевања проблема, као и амбиције ка њиховом холистичком третману усмереном ка конкретној визији, уз бригу у њеној остваривости у реалним условима.

Ова књига се, како наслов сугерише, не бави само српско-руским односима него пројекцијом новог света у чијем конституисању три земље из наслова – Србија, Русија и Кина – имају знаајну, заправо кључну улогу. Србија не због некакве грандоманије, него реалности српског отпора хегемону у деведесеим годинама прошлог века, који је отворио врата освешћивању друге две наведене државе (и суперсиле) и консолодацији у суочавању са претњом њиховим највиталнијим интересима, па и самом опстанку.

Консолидација ове две државе, пре свега, није се свела само на бригу о заштити сопствених интереса, него и чињењу корака у смеру превладавања једног неправедног светског поретка заснованог на апсолутној доминацији само једне силе, односно једне силе и њених вазала, која је себе прогласила несимњивим и легитимним глобалним арбитром. За Владимира Кршљанина ове две силе су весници успотављања једног новог и што је најважније другаијег света, заснованог на другачијим принципима, који у себе, као обавезујућу, укључују и мултиполарност.

Аутор ове књиге своју анализи не усредсређује на геополитичке, безбедносне или економске параметре, него на оне који се пре свага тичу идеја и вредности, и које имају трансполитички, али и трасидеолошки карактер. Кршљанин политички Запад, који је себе не само прогласио легитимним светским полицајцем, него и синонимом за цивилизацију, па самим тим и за јединог легитимног арбитра истинских људских вредности, не види само као класичног хегемона, који не бира средства у остварењу својих интереса, него суштински као антицивилизацију, која почива на антивредностима, што подразумева лажне вредности усмерене против човека и људскке заједнице, где човек, упркос свој зашећереној реторици, у основи представља искуљчиво средство, а нипошто циљ.

Аутор стога своју визију новог света успоставља као противтежу овом свету антивредности и његовој антицивилизацији, позивајући да тај свет свој легитимитет на црпи само из војне или економске моћи, већ пре свега из ауторитета вредности које би могле бити прихватљиве свима у свету, које би унапређивале живот појединаца, заједница и култура, поштујући њихове особености, односно духовно-моралне вредности утемељене у њиховим културном и цивилилзацијском наслеђу.

У Кршљаниновом односу према Западу, при томе, нема примеса мржње и искључивости, ни према појединцима ни према народима, нити негирања достигнутих култирних вредсности, уневерзалних доприноса и аутентичних традиција. Кршљанин и западне земље и народе види као жртве сопствених олигархија, и њихове грађане би желео да охрабри да и они учествују у изградњи једног другачијег света, који ће и за њих саме бити бољи.
Иако своје виђење заснива на постулатима хришћанства, са понешто хилијастичким примесама вере у изградњу хиљадугодишњег цартва мира на земљи, Кршљанинова визија је у основи дубоко хуманистичка, важно место дајући достојанству и слободи људске личности, социјалној правди, друштвеном и научном развоју, људском стваралаштву дајући највећу могућу вердност.

Кршљанове позиције нипошто нису националистичке, али ни евроазијске, он није ни класични совјетофил, али ни совјетофоб; православљу даје највећу могућу улогу у конституисању вредосне основе и цивилизацијског идентитета како Русије тако и Србије, али он своје виђење православља интегрише са у основи социјалистичким виђењем људског друштва и друштвених односа, па и једним готово источњачким холизмом, који би желео да интегрише све што се може интегрисати, па и оно наизглед непомирљиво супростављено, у стварању једног другачијег света, по мери највећег броја људи на планети.

Овај аутор при томе није ни занесењак ни популиста ни релативиста. Русија и Кина су тренутно једине силе које макар у перспективи могу да обуздају хегемона и успоставе другачији светски поредак, и то не само у војном и економском, него и у вредосном смислу. Тај поредак за Кршљанина не почива не накаквим мистичним и метафизичким, примордијалистичким темељима евроазијског или неког другог (над)јединства, него на заједничком интересу упостављања мултиполарног света, у ком ће сви имати право на развој и остварење легитимних интереса, али и обавезу обуздавања сопствених агресивних порива према другима. Овај поредак, ипак, не може бити утемељен само на интересима, него и на вредностима, а оне свакако имају корен у духовно-моралним основама ових држава, односно њихових култура и цивилизација, које се свакако не могу међусобно поистоветити, али које могу бити комплементарне у заснивању основнх принципа тог новог света, а који се тичу достојанства човека и људских заједница, односа према природи, и праву сваког народа на миран развој.

Крљшанинова књига и целокупан његов ангажман почивају на интегративности у анализи савременог света и његових могућих путева, као и залагању за једну мирну равнотежу, без искључивоти, али и без подилажења насилницма и тлачитељима. Он има јасан одговор на то где лежи претња данашњем свету и предлаже обједињавање широког фронта ка њеном превладавању, које не укључује само борбу против непријатеља, већ и јасну визију исхода и циља те борбе, односно новог, другачијег света који треба изградити. Кршљанин никога априори не искључује из те борбе и те изградње новог света, ни леве ни десне, ни источњаке ни западњаке, с тим да прихватају основне духовно.моралне вредности, а од којих је основна да човек никако не може бити средство већ само циљ и да нико и ништа не може оправдати тлачење и истребљивање других из било ког разлога.

Категорије у којима размишља и своје идеје излаже Владимир Кршљанин у највећој мери потичу из руског научног и политичко-идеолошког миљеа и неспорно имају сродности за званичним или макар јасно препознатљивим полазиштима данашње руске државне политике. Ипак, оне нису пресликавање било какве постојеће руске политичке и идеолошке доктрине, већ имају неспорну самосталност и оригиналност. Такође, можемо рећи да Кршљанин у својој књизи експлицира и донекле радикализује оно што је у руској (а делим и кинеској) савременој доктрини тек имплицитно, неизречено, али, уверен сам, и непрепознато. У томе је највећа вредност ове књиге, јер Кршљанин се у њој осмелио да понуди дубље основе за позиције како Русије и Кине, тако и њиховог савеза у борби за нови свет, које не само да нам објашњавају мање видљиве стране текућих процеса, позиција и усмерења, него им дајући и конкретан допринос, додатне аргументе који би могли да послуже легитимизацији не само борбе ових држава за своје право на постојање и развој, али и изградњу новог светског поретка, него и постављању неких од битних усмерења и начела новог света који, како аутор верује (и то заиста верује), свакако долази.

Што се српске позиције тиче, Кршљанин својим усмерењем на Русију никако не своди сложеност српске ситуације само на карту односа са овом земљом. Он је свестан не само сложености тренутне позиције у којој се налазе Србија и српски народ, него и сложености њихове сторије, па и оне идентитетске на размеђу истока и запада, али за Кршљанина је однос са Русијом у основи Гордијев чвор рашчаравања главних заблуда српске историје и српских елита, нарочито новијих времена. Однос са Русијом за Србију није прост политички и идеолошки избор, он је у основи трансполитичка и трансидеолошка ствар, која Србију коначно враћа њеним истинским цивилизацијским коренима.

Србија, према Кршљанину, неспорно треба да има односе са свим државама света, па и са оним западним, што је боље могуће, па у перспективи и братске, али то може да учини тек освестивши своје истинске цивиизацијске корене, које је у најдубљој мери, оној духовној, везују са Русијом, без обзира на политичке и идеолошке мене. Иако носи визију која може да делује као радикална и утопистичка, као и ограничена и пристрасна, Кршљанин заправо нуди један веома трезвен поглед на нашу не само актуелну, него и метаисторијску ситуацију, који би, ако бисмо преломили на „праву“ страну, могао да развеје многе магле и странпутице у нашим главама.