Владимир Коларић: Унутрашњи Новак

Постоји појам Унутрашње Монголије, који с једне стране подразумева географски појам, област која припада Кини, а не држави Монголији, и с друге стране постоји његово геосакрално и езотеријско значење које упућује на скривене, метафизичке основе и метаисторијски смисао монголског наслеђа и геоцивилизацијског вектора.

Када кажем да је нама потребан унутрашњи Новак, најпре имам на уму нужност да у себи, свако од нас дакле, развијамо оне особине којима се код овог спортисте дивимо, а не само да их пројектујемо на његов јавни и медијски лик. Дакле, не идеолизација и идолатризација Новака Ђоковића, него слеђење и унутрашње јачање оних особина које му приписујемо: вредног рада, упорности, храбрости, принципијалности, психолошке чврстине, сензибилитета и тежње ка личној независности, аутономији савести и духовном искуству. Тако за нас његов пример и потенцијални подвиг може имати иконички смисао, као смисао подстицаја и узора, а не да буде поље колективног заноса и самомистификације, односно лек за колективне фрустрације, које у некој фази лако прерасту у пагански нагон за жртвовањем идола ком смо се до јуче клањали.

Дакле, то је унутрашњи, психолошки и духовни смисао идеје и представе Унурашњег Новака, које предлажем. С друге стране, слично монголском примеру, постоји и онај социјални, политички или институционални смисао. Ако се, дакле, Новаку дивимо као борцу против светских неправди и глобалних гоподара живота и смрти, не би било лоше и да на локалном плану покажемо исти такав сензибилиттет за неправде свих врста којима свакодневно присуствујемо. Од тлачења сиротиње, пљачке преосталих јавних добара и ресурса, лоших закона, изборних крађа, слугерањства страним и домаћим моћницима, до неосетљивости према сопственој заједници, било да су у питању њени припадници на Косову и Метохији и другим српским земљама, било да су у питању сиромашни и обесправљени унутар наших граница.

Дакле, док се бусамо у прса што имамо Новака и што смо га „изнедрили“, требало би да поведемо рачуна и мало више радимо на себи, уместо што се опијамо бесмисленом забавом, стицањем или умишљеном суперирорношћу било које врсте. Да на тај начин развијамо сами себе и тако дамо стваралачке доприносе које ће превазићи нашу провинцијалну учмалост, градећи друштво и државу на које ћемо бити много поноснији него на ово што сада имамо, јер ће се у њој живети праведније, слободније и достојанственије.

Будимо, дакле, сви ми помало оно што приписујемо Новаку, па ће се родити нови и нови Новаци у разним областима, и ово друштво и држава, овај народ ће коначно наћи свој смисао постојања, уместо пустих снова и самоообмана, уместо учмалости и ресантимана, уместо дезоријентације, неправди и лажи сваке врсте.

Ако Новак од идола не постане икона, од спољашњег унутрашњи, његови успеси ће, ништа мање заслужени, остати само његови, и не би заправо уопште требало да нас се тичу. Стварајмо, дакле, уместо што се само дивимо, завидимо и тражимо изговоре, без одговорности, без труда и без, у крајњој линији, истинске слободе, која је само за храбре и која се не добија на тацни.

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард.