Владимир Коларић: „Тврђава” или Удба је наша судба

Многи својевремено нису желели да чују ниједну примедбу на филм „Дара из Јасеновца“, сматрајући да је само постојање филма његова довољна апологија, а да је свака критика филма на неки начин понижавање успомене на жртве геноцида. То је свакако погрешан став, али је разумљив и указује на специфичност уметничког третмана трауматичних тема, као и потребу људи да се са њима суоче и на одређени начин их осмисле.

Сличан је случај и са телевизијском серијом „Тврђава“ (2025, 11 епизода), која говори о судбини наших сународника у Крајини. Поред оспоравања од стране оних који од сваког наратива на националне теме траже беспоговорну хероизацију „наше“ стране и увек се изнова чуде што је (у једној колонијализованој и полуокупираној земљи, што и сами признају) и даље нема, други су показали велику осетљивост на сваку критику ове серије, сведочећи тиме да им је због нечега веома потребна.

И заиста, „Тврђаву“ је режирао један од – без много конкуренције – најбољих српских редитеља, Саша Хајдуковић, који поред тога уме да изабере глумце и да са њима ради. У њој Срби, упркос свим приказаним манама и слабостима, ипак нису представљени као подљуди, она се не боји емоција и иза ње стоји намера која није лишена интегративности и катарзичности.

Серија почива на причи о љубави двоје младих, различитих националности, книнског Србина и Хрватице у освит рата, да би се завршила непосредно после Олује, уз епилог у постратној (и постпетооктобарској) 2001. години, као ознаци новог почетка за све преживеле актере. Љубавну и породичну причу временом све више истискује, не толико како бисмо очекивали рат, пошто ратних сукоба у овој серији готово да нема, колико наратив о политичким, криминалним и обавештајним махинацијама чији је центар у Београду.

Серија је лишена југословенског и постјугословенског сентимента, што је такође чини изузетном у домаћој продукцији, настоји да буде одмерена у третману сукоба, али и да га посматра из српске перспективе и пре свега као српску причу, што подразумева и наглашени третман међусрпских сукоба.

Интерпретација догађаја

Слично Хајдуковићевим серијама из такозване Бањалучке трилогије (Месо, Кости, Кожа), ни „Тврђава“ није лишена хришћанске перспективе, која раван сукоба жели да измести из стриктно политичког поља, као и да нагласи значај покајања за било какав искорак, лични колико и колективни.

Идентитетски посматрано, серија недвосмислено посматра Крајину као српски простор, за којим ликови по изгнанству жале, који је корен њиховог идентитета и у који неспорно желе да се врате, опет као на српски простор, макар у културном ако не у институционалном смислу. Тачније на простор који би, иако не би био део било какве српске државе, свакако подразумевао миран и продуктиван живот Срба, што не би искључивало и суживот са другима.

Дакле, према овој серији треба бити поштен, али то не значи да не треба рећи шта се мисли, односно шта се, можда и независно од намера њених аутора и без тражења длаке у јајету, из ње може ишчитати. Најпре, од једне серије се не може очекивати да каже све о свему и да покрије све аспекте једног сложеног искуства и историјског раздобља.

Такође, у целу ствар треба укалкулисати условности жанра и медија и не тражити од ње ни документарну представу стварности, нити пуну чињеничну истину. Зато се овде нећу бавити могућим историјским нетачностима или продукционим пропустима, који су у условима у којима се код нас снима неизбежни, па чак ни уметничким поступком, пре свега на драматуршком нивоу, о чему би се свакако могло разговарати. Такође се нећу бавити ни појединачним доприносима учесника у стварању серије, чему свакако треба посветити пажњу, јер се немало њих показало у одличном или макар врло солидном светлу.

Кључно питање је овде каква је интерпретација приказаних догађаја, односно тог сегмента нашег историјског искуства понуђена у овој серији, и то баш као уметничка, а не историографска или документаристичка. Јер нека интерпретација увек постоји, свака серија ипак има неко значење, макар оно било и пуно недоречености и контрадикција.

Улога Хрвата

Најпре, невелико присуство Хрвата у серији може бити схваћено као конвенција и скретање пажње на унутарсрпску причу. На крају хрватске војнике ипак видимо, и то као хладне, нацистолике роботе који без устручавања убијају цивиле, видимо чак и пилота авиона који је бомбардовао колону на Петровачкој цести, што је недвосмислен ратни злочин који би морао да буде део српског колективног памћења.

Серија је лишена југословенског и постјугословенског сентимента, што је чини изузетном у домаћој продукцији

Ипак, у првим епизодама није ствар у томе има ли или нема појединачних Хрвата у наративу, колико у томе да се не осећа деловање хрватске стране, односно реална опасност у којој се налазио српски народ у новој хрватској држави. То у извесној мери важи и за касније одсуство рата током серије, пошто повремене телевизијске вести које слушају ликови нису довољне да надоместе реално присуство рата, макар кроз сведочења ликова, ако не већ кроз дочаране сцене борби. Чињеница да у Книну током неког периода није било ратних дејстава не подразумева да се у њему владале мирнодопске околности нарушене једино нестанцима струје.

И ту долазимо до главног проблема, али и реалног значењског тежишта серије. Почетак рата видимо само кроз дејство од „Београда“ убачених елемената, који Србе хушкају на рат и манипулишу њима, да би их после издали. Није спорно преиспитивати благо речено проблематичну улогу тадашњих српских власти пре и током ратних сукоба деведесетих, нити увек тињајућу напетост у односима „Београда“ и зараћених западних српских земаља, као ни цветајући криминал, корупцију и равнодушност у позадини, док је рат у пуном јеку.

Али не можемо се отети утиску како је Србија овде представљена као мрачна велесила, којом владају тајанствене и опскурне „удбашке“ структуре, однарођене и предате криминалу и корупцији, и ми ништа друго осим тога од српске (србијанске) улоге у рату не видимо. Нема свести о позицији у којој се Србија у то време налазила, а која је утицала на њен маневарски простор и одлуке које је њена власт доносила. Серија не може све да прикаже, али од оног што се прикаже плету се значења и изводе логични закључци.

А закључци нас, прилично очекивано, воде до васколиког срца таме, који се већ по аутоматизму везује за „удбу“, некакву српску дубоку државу, састављену од сплета бивших комунистичких кадрова у политици, администрацији и бизнису и нових ратнопрофитерских богаташа, све под надзором (делова?) обавештајног апарата, иза кога се на хоризонту назиру прсти страних служби.

Фасцинација „удбом“ је веома занимљив феномен нашег друштва, а пре свега филмске и телевизијске продукције, о којем би ваљало озбиљно писати. Она с једне стране могуће изражава прикривену жудњу за тим да су наша земља и народ и даље на неки начин моћни, да имају неку врсту скривене моћи, мада нејасног порекла и сврхе, о којима је можда најбоље ништа и не знати. Али с друге стране може бити употребљена за делегитимизацију сваког реалног српског деловања на обавештајном и безбедносном плану, с тенденцијом да се сви наши проблеми пре припишу мрачним структурама унутар наше земље, а не спољном фактору, макар они били и у спрези.

Срце таме

Овде су најзанимљивија два момента: лик „удбаша“ Дилпаре и мотив претварања од њега убачених паравојника у осветнике над издајницима својих сународника у Крајини.

И један и други припадају репертоару жанровских конвенција и као такви нису спорни. Дилпара може бити сагледан као „трула јабука“ у систему, како смо то већ навикли да гледамо у америчким филмовима, злодеј који гази све моралне норме и лојалност својој држави и народу због личних интереса или у служби интереса неке спољне силе. Дилпара организује бројне криминалне активности и своје деловање јасно усаглашава са немачким обавештајцем.

Али ми не видимо никога ко би у „Београду“ заступао другу опцију, нити деловање „Београда“ према Крајини видимо икако другачије него кроз оно што чини Дилпара, који очигледно и врло експлицитно, што је потврђено и у последњој епизоди у сцени телефонског разговора са неименованим „шефом“, неспорно спроводи само налоге власти, макар успут узимао и штошта за себе.

Дилпара дакле није „трула јабука“ по америчком рецепту, већ је та трула јабука цела српска власт у том тренутку. Власт која и даље говори о Југославији, али је цинично занима само трговина оружјем и дрогом, гомилање новца и то све у готово беспоговорној служби немачком (хм?) интересу, макар он био само метонимија за НАТО и Запад. Ово све не мења ни патриотски став „осветника“, који до пред крај само извршавају налоге „центра“ и који свакако не представљају инстанцу политичке моћи која би била конкурент Дилпариним налогодавцима, који се очито налазе у врху државе, ако нису тај врх у целини.

Друго, постојање осветника, односно осветнички поход некадашњих од „Београда“ формираних паравојника, усмерен против издајника свог народа је можда лепо жанровско решење, које поред тога може да пробуди мало патриотског набоја, али тако нешто је могуће у америчком филму, у ком су такве конвенције одавно институционализоване и нико не мора да брине о њиховој повезаности са стварним догађајима и односима. Но, да ли исто важи и код нас, и то у оваквом штиву које би ипак желело да остави утисак животне и историјске аутентичности?

Такво нешто се код нас једноставно није десило, јер да јесте наша стварност би можда била другачија, што не значи и обавезно боља. Код нас Дилпаре и Средоји једноставно нису убијани од некаквих патриотских осветника, него у међусобним обрачунима криминалних кланова, обавештајно-безбедносних фракција, у циљу уклањања незгодних сведока о деловању управо тих Дилпара и Средоја и свакако, а можда и главно, о чему се (гле чуда) најмање говори, од стране страних обавештајних служби.

Ово је можда некоме утешно, као и приказивање моћи „удбе“, тог застрашујућег митолошког чудовишта, које управо због тога није лишено и величине, али пре служи уљуљкивању у осећају умишљене величине, него реалном враћању колективног самопоуздања.

Дилпара у серији није „трула јабука“ по америчком рецепту, већ је та трула јабука цела српска власт у том тренутку

Кад се све сведе, „срце таме“ у овој серији је и даље политичко-безбедносни апарат Београда деведесетих (а за слутити је и његово наслеђе), док се у завршници нови почетак (последња епизода се и зове „Почетак“), који укључује и нову трудноћу младе јунакиње, повезан са постпетооктобарским периодом, оним после смењивања овде практично директно инкриминисаног режима, виђеног као крипто или посттитоистичког, и колонијално потпуно подређеног западним силама, премда у оштром (само фингираном?) сукобу са њима.

Ипак, на нивоу „људске“ приче, што је ова серија и требало да буде, да је у толикој мери није прогутао код нас и даље неизбежан (неко би рекао обавезан или задат?) „удбашки“ сегмент, ова „Тврђава“ се завршава надом, малом али најважнијом људском надом у томе да се живот продужава упркос свему, да је покајање једини излаз из свих странпутица наших живота и да је дом тамо где је љубав, и икона у кући, тамо где је дух.

Владимир Коларић је писац и теоретичар културе, аутор књига „Јавни интерес у култури“, „Култура и безбедност“, „Пламен Донбаса – есеји о Трећем светском рату“ и других.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб/RTS Prikazuje