Владимир Коларић: Сукоб елита или сукоб за елиту?

Поред осталих аспеката, садашњи сукоб или расцеп у српском друштву могуће је посматрати и кроз питање елите – кризе елите (елита), сукоба елита или борбе за статус елите између различитих сегмената српског друштва.

У тој перспективи, текућа криза српског друштва нема само карактер борбе за власт или сукоба око конкретних политичких циљева, него може бити посматрана као манифестација дубљег историјски генерисаног идентитетског расцепа у српском друштву, која је у најближој вези са питањем формирања елита и њиховом легитимношћу.

Према Невену Цветићанину (у књизи Слепе улице историје) истинску елиту одликује стабилност (континуитет), функционалност и легитимитет и најважнија особина стабилних и довршених друштава подразумева поседовање елите која почива на наведеним принципима. Дакле, елита треба да буде функционална, односно да адекватно одговара на изазове којима су изложени држава и друштво. Мора бити и стабилна, у смислу да се циљеви, принципи и вредности елите преносе са једне историјске генерације на другу, као и легитимна, односно да „остатак“ друштва признаје елити њено право да пројектује основне координате друштвеног и институционалног развоја и да њима руководи.

Ово „признавање“ не почива на неком апстрактном консензусу, него најпре на механизмима и принципима формирања елите који је прихваћен од већине грађана, одговара њиховим потребама и вредностима и поседује одређен историјски континуитет.

Елите и стабилност

Нестабилна друштва, насупрот овоме, одликује постојање парцијалних елита, које одликује нестабилност (дисконтинуитет), нефункционалност (односно ограничена функционалност) и одсуство или мањак легитимитета, односно дубински проблем са начинима, принципима и вредностима на којима се формирају и институционализују елите.

У текућој кризи, са елементима друштвеног расцепа и институционалне аномије, овакво виђење проблема додатно је потврђено реториком и мотивацијом противника власти која је усмерена ка потреби за функционалношћу институција и успостављањем јасних принципа њиховог функционисања, која иде од залагања за темељну промену система до заговарања његове оптималне ефикасности и ефективности, односно доследног и одговорног деловања у складу са постојећим институционалним системом.

Власт се такође позива на очување државе и друштвеног јединства од оних чији је наводни циљ њихова деструкција, у име личних интереса или спољног фактора. На очување државе и друштвеног јединства гледа се као на одговорност истинских елита, и власт је спремна да такав статус призна свакоме ко према њеним критеријумима доприноси очувању ових циљева и вредности, без обзира на друштвени или културни капитал који поседује или не поседује.

С друге стране, и једна и друга страна наглашавају сопствени легитимитет и нелегитимитет оне супротне. Власт се тако позива на политички легитимитет, а њени противници на онај друштвени и културни, настао на основу њиховог друштвеног и културног капитала. Такође, једни и други се међусобно оспоравају управо указујући на мањкавости њихових идентитетских и легитимизацијских упоришта.

Противници власти сматрају да је њен политички легитимитет споран, што због сумње у легитимитет изборних процеса, што због медијске, безбедносне и друштвене контроле која оспорава легитимност контекста у коме се спроводе демократски избори. Противници носиоцима политичке власти такође замерају и недостатак друштвеног и културног легитимитета, кроз наратив о њиховом ниском друштвеном и културном капиталу, односно о „купљеним дипломама“, нестручности, корупцији и слично.

На очување државе и друштвеног јединства гледа се као на одговорност истинских елита

Власт, с друге стране, инсистира на политичком нелегитимитету њених противника, било страначке опозиције, цивилног сектора и студентског покрета, док њен друштвени и културни легитимитет, а нарочито његову валидност у претензији на стицање политичког легитимитета, оспорава управо доводећи у питање начине, принципе и вредности њиховог формирања и институционализације.

Власт из тог разлога у све већој мери користи стратегију делегитимизације образовног система, посебно универзитета, као и културног елитизма, најчешће наративима о проколонијалном и аутоколонијалном деловању већег сегмента средње класе и интелигенције. Системским променама које најављује, власт показује претензију ка промени начина, принципа и вредности на којима почива само формирање и институционализација пре свега образовних, научних и културних елита.

Излаз из кризе

У том смислу, овде можемо говорити о сукобу две стране од којих свака себи признаје одређену меру легитимитета и себи приписује статус елите или потенцијала за њено формирање. Свака од сукобљених страна своју позицију види као ону која може да представља основу за формирање једне стабилне елите, која ће прерасти наслеђене идентитетске и системске расцепе.

Противници власти овај процес виде као процес уклањања узурпаторске и паразитске псеудо-елите и претварања сопственог друштвеног и културног капитала у политички, док га власт види као темељну промену самих система производње локалних елита, који мотивише што националним потребама за јединством, што уклапањем у доминантне глобалне процесе преструктурације елита.

Могло би се рећи да и једна и друга страна свој легитимитет настоје да заснују на националном и демократским елементима, с тим што је на страни власти нагласак на националном јединству, које укључује наглашен социјално-популистички аспект и политичком легитимитету заснованом на изборном процесу и међународном контексту који почива на равнотежи између интереса великих сила, док је код њених противника нагласак на потреби за националном обновом са снажним етичким аспектима, као и на културној и друштвеној основи демократског легитимитета, који се не може сводити само на формалну страну изборног процеса и правног оквира, него и на активно поштовање и промовисање одређених друштвених и културних вредности.

Јасно је да, овако постављена, постојећа криза одражава континуитет и манифестује одређени трајни историјски расцеп у српском идентитету и институционалној свести, који је дугорочно неодржив и деструктиван. Чини се да он у овом тренутку мање води опасности од прерастања у грађански рат него у дуготрајну кризу, која ће само отежавати поновно интегрисање друштва и успостављање функционалности институционалног система, што би требало да буде основна брига сваке истинске елите.

Могло би се рећи да и једна и друга страна свој легитимитет настоје да заснују на националном и демократским елементима

У том смислу, елиту српског друштва ће формирати они који су способни да Србију што пре изведу из стања нереда и паралисаности, који друштво и државу чине неспособним да одговоре на изазове са којим се суочавају и са којима ће се тек суочавати. Ово подразумева наглашену свест о неодрживости текућег стања, дубини и погубности одржавања постојећег расцепа, уз способност за препознавање трајних вредности, поседовање снажне правно-институционалне и (веома важно!) безбедносне свести, као и спремност на компромис, колико и на жртву.

Снажан политички реализам отпоран на буку пропаганде и вртлог манипулација, у овом тренутку је потребнији него икад, као и нужност претварања знања и воље патриотски настројених појединаца са разних страна у интегрисану и делатну стратегију.

Да ли ће се овај сукоб завршити формирањем још једне од парцијалних елита, коју ће одликовати привремена функционалност, или ће ићи у смеру формирања истинске елите, кадре да преузме одговорност за судбину државе и народа, једначина је са превише непознатих, али уједно – и питање свих питања.

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књига „Хришћанство и филм” и „Јавни интерес у култури: теоријске основе и полазни критеријуми вредновања”. Ексклузивно за Нови Стандард.