Руски уметник и философ Антон Беликов, најпознатији као покретач пројекта „После иконе“ који је добровољно ступио у војну службу, недавно је рекао како рат око Украјине можда нема одређен смисао, али је створио одређено осећање – разлике између „наших” и „туђих”, а наши су они који су на страни свог народа. Ето, и наше овдашње, српске поделе, добијају све више карактер поларизације која није идеолошка, страначка или чак социо-економска, колико управо на тој линији – односа према народу ком припадаш.

Наравно, учили су нас да је народ фикција, да постоје само грађани као појединци, а да је позивање на народ само популистичка демагогија и колективистичка илузија. Ипак, народ постоји, једна историјски формирана заједница идеја, вредности и историјског памћења и њој припада свако ко се сматра њеним делом, свако ко сматра да јој припада. То не значи да није свестан мана свог народа, да не може имати различите политичке или чак идеолошке погледе од превлађујућих, али ко ипак себе јасно и недвосмислено идентификује као припадника тог народа. Бити на страни свог народа значи борити се против његове дезинтеграције, социјалног, моралног, институционалног и сваког другог уназађивања и – што је најважније – бити на страни оних који пате.

У српском случају: бити на страни наших сународника на Косову и Метохији, али и у другим српским просторима који тренутно нису у оквирима српске државе. Бити на страни јасеновачких мученика и њихових потомака, а потомци нису само биолошки, него сви они који се сматрају припадницима тог народа који је системски и масовно убијан, и који то не желе и не могу да забораве. И наравно, бити на страни понижених и увређених, жртава овдашњих сатрапа и  бездушних моћника, који радећи за своје џепове, најчешће отворено или не, свесно или не, раде за наше непријатеље.

Бирократизација сна

Јасно је да свако од нас може различито да види народне интересе и циљеве, али ни један од тих погледа не сме да буде усмерен против опстанка, не само физичког и биолошког, него и културног и идентитетског, смисаоног опстанка свог народа, не само као квантитативно мерљиве масе, него квалитета који подразумева опстанак и развој самосвести и активног осећење смисла заједничког живота и припадности.

Дакле, свако ко ради против тога није на страни свог народа, и ту никакав цинизам и релативизација не помажу. Политички реализам, као тек друга реч за дефетизам и апатију, за који се стиче утисак да је главни ослонац актуелне власти подржаваног назови-патриотизма, свакако не доприноси истинским интересима народа, већ можда тек одређених интересних клика за које, шта год они мислили, нису народ и нису његови заступници.

Један други руски уметник, писац Андреј Рудаљов, пише како у данашњој Русији недостаје истинског полета, како се не користи бунтовништво младих, које би могло да буде импулс једне масовније енергије у смеру темељнијих друштвених промена. Рудаљов то тумачи страхом од револуције, озлоглашеношћу те речи и затварањем у разумљиве, али често непродуктивне оквире традиционализма и конзервативизма.

Једно је чување традиција, вредности и историјског и културног памћења, а друго бирократско умртвљивање које спречава да те вредности поново засијају у данашњем тренутку и промене гњилу и отежалу стварност. Заиста, лично сам био сведок колико је „Руско пролеће” носило потенцијала промене, док сам на Криму учествовао у стварању једне полетне идеје „Руског сна”, али касније се све претворило у бирократију и репресију, покретачки сан је замењен инерцијом апарата, а стваралаштво извршавањем директива.

Можда је тако морало да буде, али ко је једном осетио светлост буђења, живу жељу за истинским повратком себи, да се не живи по туђим модлама, него стваралачки и слободно, не може да прежали што је све отишло у неком другом смеру. Уз наду да ће се искра која је засијала, и која још није утрнула, једном ипак претворити у велики преображајни пламен.

Светла и тамна Србија

Тако и код нас: светла, сунчана Србија никад није била Србија трулих компромиса, бирократског мртвила, инертног апарата, квази-интелектуалних флоскула и цинизма. Срби су свакакви. Често нимало верни себи и оном што би морали да буду, али постојано јесу трн у пети сваке империје, па и трн у пети овог света, рекли бисмо, света моћи, где јачи тлачи и нема нимало разумевања за слободу, правду и истину. А њих вам, како се некад инфантилно очекује, нико неће дати, него се треба борити за њих, на темељима сопственог наслеђа, историјског искуства и памћења, али и са ватром у срцу.

Наравно да треба бити паметан, да не треба страдати узалуд, да треба имати стрпљења и способности дугорочног планирања, али све је то ништа ако се угаси ватра живе жеље за слободом, правдом и истином, за коју се, по правилу, мора и пострадати. А на страдање је спреман само очајник који нема шта да изгуби или херој који зна да постоји нешто што је страдања вредно.

У превласти кукавичлука и самообмане страдање је неизбежно, у херојству можда и није, јер пред херојем се отварају разни путеви, пошто он ствара стварност и није само њен пасивни објект. А херојства нема док је клањања златном телету, док је сујете, док је презира према немоћнима и страдалнима, макар и под изговором бриге за свој народ. Јер, патриотизам је само реч, као и народ, ако није светлостан и сунчан, као што и Србија која није светлосна и сунчана представља само сопственог мрачног двојника, само тамницу, а не дом слободних, дом правде. Светла и тамна Србија су оне које бију свој бој, а његово поприште и његов критеријум је и даље – Косово. Засијајмо зато и не будимо идолопоклоници, него хероји и синови светлости, деца правде. Будимо – ми.

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књига „Хришћанство и филм” и „Јавни интерес у култури: теоријске основе и полазни критеријуми вредновања”. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор Нови Стандард

Насловна фотографија: Tanjug/AP Photo/Darko Vojinovic