Владимир Коларић: РОМАН ПРОТИВ РУСКИХ АУТОШОВИНИСТА
Последњих месеци је на друштвеним мрежама на себе скренуо пажњу млади Роман (Роман Ралф Адлер, на мрежама Roman World), Британац који се са породицом преселио у Русију. Роман прави занимљиве, духовите и интелеигентне кратке видео садржаје које увек почиње са „Ја сам Британац, али живим у Русији“, и на енглеском језику са руским титлом представаља различите аспекте живота у својој новој земљи, обилазећи продавнице и поредећи цене производа са онима и Британији, представљајући руска јела, поредећи, заједно са нешто старијим Американцем који живи у Русији, амерички и британски изговор енглеског језика и слично.
Популарност његовог интернет садржаја је довела до тога да почне да држи часове енглеског језика, али је, како се то може очекивати, привукао и један број „хејтера“. Његови садржаји, наиме, сведоче о томе како је живот у Русији нормалан, како су продавнице пуне разноврсне робе, често и западњачког порекла, како су цене повољне, људи пријатни, а институције и службе сасвим добро функционишу. Оно што је занимљиво, али за нас свакако не и неочекивано, је што је то сметало веома малом броју гледалаца из западних земаља, који су на ово углевном гледали као на својеврсно откровење и ретко су показивали било какав одијум, већ пре радозналост, добронамерност и симпатију, али је сметало одређеном броју Руса, међу којима, рекло би се, доминирају средовечне женске особе.
Тако су „хејтери“ овог дечака почели да оптужују да је он заправо Рус из Русије који се само претвара да је Британац, па чак и то да су он и његови садржаји производ вештачке интелигенције. Просто им је било невероватно да је један Британац могао да се пресели у Русију, и то у овом периоду, када рат и „озлоглашеност“ ове земље траје већ годинама, а да због тога није зажалио и да му је ту сасвим добро.
Роман, наиме, што се види и п имену, заиста има руско порекло, по мајци, која је Рускиња, али одрасла и цео живот живела у Лондону. Она је очито, што опет видимо и по дечаковом имену, држала до свог руског идентитета, али је цео живот провела у Британији, где јој је рођен и син. Из Лондона су, како је Роман објаснио, неко време планирали да оду (комплетна породица, са оцем Британцем), пре свега због изузетно скупог живота, небезбедности, па чак и лоших временких прилика, и за Русију се нису одлучили одмах, па чак и кад јесу, кренули су да пробају и да се врате назад ако им се не буде свидело.
Роман у својим видео садржајима непосредно сведочи колико је живот у Русији јефтинији, чак и када се узме у обзир сразмера примања и трошкова, колико је мирнији и безбеднији, док су људи знатно дружељубивији и пријатнији, без одијума према странцима. Због прозивки је чак пуштао снимке уличних нереда у Лондону, како би уверио „неверне Томе“ да живот у Британији није рај како га замишљају поједини у Русији. Поређење цена у супермаркетима или цена станова (од 450 долара у Русији, до 3000 долара за сличан стан на солиднијој локацији у Лондону) је оставило изузетан утисак на гледаоце са Запада.
Укратко, гнев неких Руса према овом веома симпатичном и изузетно интелигетном дечаку очито долази од њихове жеље да ућуткају и обезвреде свакога ко тврди да живот у Русији за било кога и у било ком аспекту може бити бољи, па чак у једнак, ономе на Западу. Нама је сасвим лако да препознамо тај коплекс ниже вредности који их је уверио како је дозвољено критиковати само своју земљу и њој сличне, а никако супериорни Запад. Како у Русији (и Србији) не може бити ничега доброг, осим евентуално онога увезеног са Запада, али и то може бити само другоразредна копија. И да постоји само малобројна, пробрана елита, која из се из неког разлога издваја из масе свијих бесловесних сународника, и која у таквом окружењу неизбежно пати, јер нити већина жели да се с њима саобрази, нити да их пусти да беспоговорно владају и одређују како сме и како мора да се живи.
Романова активност је само још једна потврда како смо нама „незападњацима“ проблем ми сами, наш комплекс ниже вредности, који западне земље и те како умеју да искористе за остварење својих интереса. Потребно је радити на развоју економије и технологије, укључујући и наоружање, али пре свега је потребно радити на свом самопоуздању, самосвести, саморазумевању, у крајњој линији – самоприхватању. То не значи одсуство критике, саморефлексије и жеље за напретком, али је једина шанса да се избавимо из канџи све ровитијег геоолитичког противника, како се заједно с њим не бисмо строварили у бездан или чамотињу најнижег материјално оријентисаног живота и како бисмо себи дали дозволу за развој својих најбољих потенцијала. Ону дозволу коју ни од кога другога нећемо добити, јер нико осим нас самих не би смео да нам буде ни законодавац ни судија.
