Владимир Коларић: Религија и медији

О односу између религије и медија можемо говорити са два аспекта: онтолошког и практичног. Онтолошки би се тицао односа који би религија требало да има према савременим техничким, технолошким и комуникацијским системима и могућностима, као и могућности медијског посредовања религијских истина и религијског искуства. Практични би се односио на конкретне организационе и институционалне околности присуства религијских садржаја и медија, као и медијске комуникације религијских заједница и организација.

Савремени медији третману религијских тема доносе многа искушења, али овде је важно напоменути да су религијске истине и религијско искуство увек било посредовани, најпре језиком, касније писмом, потом сликом, па фотографијом и филмом, све до телевизије и нових медија, укључујући и оне који користе могућности вештачке интелигенције.

Религијску истину је увек некако требало формулисати, учинити комуникативном, и представити је на начин примерен човековим чулним, интелектуалним и другим способностима, и то човеку одређене културе у одређеном времену и простору.

То исто се односи и на религијско искуство, које је у основи нераздвојиво од религијских истина, које нису, или не би требало да буду, интелектуалне апстракције или фантазмагорије. У том смислу, увек је било важно разликовати реалност од њене представе, имајући у виду да људи по правилу немају непосредан контакт са реалношћу, већ само са представама реалности, односно да је њихов непосредан приступ истинитој реалности веома ограничен и много чиме условљен.

Бојазан да медији, нарочито електронски и дигитални не могу аутентично и истинито посредовати религијско искуство је само делимично оправдана, с обзиром на чињеницу да то и није функција медија. Религијске заједнице имају свој друштвени и културни аспект и он је у сваком случају доступан медијском посредовању. Вести, информације, разговори на различите религијске или опште теме из религијског угла могу бити легитиман медијски садржај. Опасности од сензационализма, спектакуларности или манипулација увек постоје, али ни мање ни више него када је у питању медијски третман било ког садржаја.

Што се практичног аспекта тиче, институционални ниво зависи од врсте медија и облика комуникације у којој се одвија медијско посредовање религијских тема и садржаја. У нашој земљи, на пример, верске заједнице имају право да поседују своје медије, који имају потпуну слободу унутар прописаних законских оквира. Такође, с обзиром да су верске слободе гарантоване уставом, медијске организације, као и приватни субјекти, могу да оснивају медије у којима ће се  на различите начине бавити верским темама.

Медији у приватном власништву могу дакле бити оријентисани према религијским темама или такве теме обрађивати према свом нахођењу, под условом да не крше уставне и законске одредбе које се односе на ширење верске мржње или дискриминацију по верској основи. Приватни медији, такође, могу тражити средства из јавних фондова за програме за које сматрају да су од јавног интереса, а ти програми се могу тицати и религијских садржаја.

Најзад, постоје и медији у јавном власништву, који су обавезни да заступају и штите јавни интерес, у који спада и доступност религијских садржаја, уз одсуство дискриминације.

Конкретно, у Закону о јавном информисању и медијима јавни интерес у области јавног информисања разложен је на укупно петнаест тачака, од којих су неке непосредно применљиве на присуство и третман религије у медијима, попут:

• истинитог, непристрасног, правовременог и потпуног информисање свих грађана,
• информисања на матерњем језику и писму припадника националних мањина (чији идентитет је важним делом одређен и веском припадношћу),
• информисање о темама од локалног и регионалног значаја,
• унапређивања медијског и новинарског професионализма и етичких стандарда,
• подршке производњи медијских садржаја ради неговања и очувања културног идентитета српског народа и националних мањина,
• подршке производњи медијских садржаја у циљу заштите и развоја људских и мањинских права и демократије,
• унапређивања правне и социјалне државе,
• слободног развоја личности и заштите деце и младих, и осталих осетљивих група,
• развоја културног и уметничког стваралаштва,
• развоја образовања, укључујући и медијску писменост као део образовног система,
• развоја науке,
• а посебно подршке производњи медијских садржаја у циљу промовисања толеранције, родне равноправности и међукултурног (дакле и међуверског) дијалога,
• спречавање свих облика дискриминације у јавном простору ради унапређења узајамног поштовања и разумевања грађана, без обзира на њихов етнички, културни, језички, родни или верски идентитет
• и подршке производњи медијских садржаја ради развијањa свести о равноправности и
• елиминисања стереотипа и предрасуда према припадницима и припадницама група које су у ризику од дискриминације.

Закон о црквама и верским заједницама као основне одредбе наводи слободу верописповести и забрану верске дискриминације, и предвиђа да „ради унапређивања верске слободе и слободе информисања цркве и верске заједнице имају право да у складу са Уставом и законом користе јавни радиодифузни сервис, као и да самостално остварују сопствену информативну и издавачку делатност“.

Дакле, у нашем законодавству је доступност информација о верским заједницама, њихово присуство у јавности и право на јавно деловање препознато као јавни интерес, подразумевајући да се он не коси са одредбама које забрањују кршење слободе вероисповести и подстицање дискриминације.

Мањинске верске заједнице би у том смислу требало да користе могућности да делују путем медија и тиме посредују своју поруку и покрећу за њих важне теме, тако што ће их преставити као теме од јавног интереса и тиме омогућавајући њихово присуство у јавним медијима или подршку од стране државних и других фондова који подржавају програме од јавног интереса. Такође, ништа их не спречава да садржаје које желе пласирају преко дигиталних медија, путем подкаста и различитих мрежних садржаја, који често не захтевају велика материјална средства.

Српска православна црква, као већинска, свакако треба стратешки да приступи не само стварању мреже медија у њеном власништву, него и присуству у јавним медијима, конкурисању на фондове који подржавају садржаје од јавног интереса, као и и да унапређује своју сарадњу и комуникацију са медијима различитих профила.

Руководство већинске цркве би свакако морало да има на уму како у данашње време црква нема некадашњи беспоговорни ауторитет заснован на традицији и бројности, и да своје обраћање мора усмерити не само ка верницима различитих друштвених група (не потцењујући нити фаворизујући ни једну), него и ка широј јавности, као и да схвати да су критике и конфликти неизбежан део јавне комуникације, на који треба имати адекватан одговор, који не би требало да се сведе на дурење, агресивност, затварање у себе, самосажаљење, фразеологију и слично.

О којој год врсти медија да говоримо, дакле, будућност присуства и третмана религијских тема на њима свакако неће бити у пригодњачком приступу, сервисним информацијама, садржајима сведених на обичаје и прописе, него пре свега на живој комуникацији која укључује лично искуство и непосредно сведочење, подразумева се без подилажења свим могућим актуелним трендовима, идеолошким налозима, љуским страстима или колективним заносима. Људима не требају празна реторика и индоктринација, него утеха, подстрек и оријентација на сопственом путу, а ту и медији могу имати извесну улогу. Која, за нас хришћане, у најбољем случају може бити тек у томе да нас одведе до врата храма, да нам каже „дођи и види“, а даље ћемо већ како знамо и умемо, заједно са браћом и сестрама, окупљенима око богочовечанске жртве принете за спас свих нас и целог света, у све векове.