ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ: Путеви руске идеологије

Говорити о савременој руској идеологији може изгледати као бесмислица, као говор о нечему што заправо не постоји.

Јер да ли у данашњој Русији уопште постоји нека идеологија; ако постоји да ли се она може назвати „руском“, и, на крају, да ли је она савремена или је пуки ресантиман и регресија у односу на глобално и универзалистички пројектоване идеолошке доктрине политичког Запада?

На „Карловачким данима слободне мисли“, у Сремским Карловцима, на једној лепој студентској конференцији на чији сам округли сто био позван, покушао сам да на ово питање одговорим позитивно.

Може се говорити и савременој руској идеологији, под условом да смо свесни њене полиморфности, децентрираности и процесуалности. Главна особина те идеологије је да она није сама себи циљ, односно она се не сагледава као независни пројекат симболичког и институционалног управљања друштвеним и културним процесима, већ да је њен циљ у изградњи руске цивилизације, у формулисању и активирању свести о специфичности и глобалном и универзалном значају руске цивилизације. Руска цивилизација није само један модалитет западне, европске, или како год је ми назвали, цивилизације, већ цивилизацијски систем који поседује особеност на све друге цивилизацијске системе. Претња развоју и опстанку Русије такође се сагледава као цивилизацијска, а не просто као идеолошка или чак транс-идеолошка, што одговара глобалном тренду према ком се конфликност присутна на данашњем политичком Западу, али и у глобалном контексту, сагледава све више на културној и цивилизацијској, него на идеолошкој равни, док се идеологије, и оне у (привидном) опадању и оне у (привидном) успону, легитимишу сопственим културно-цивилизацијским основама.

Сматрам да се оквирно могу издвојити три идеолошка модела изградње цивилизацијског система који би се могао именовати као руски: национални, евроазијски и комплексни.

Са становишта националног модела, критеријум јединства руске цивилизације одређен је руским народом, односно његовим историјским памћењем, језиком и православном вером, у континуитету са ромејским цивилизацијским наслеђем. У последње време се све више тежи ка интегрисању целокупног руског историјског искуства, на ком почива руски идентитет, без обзира на његове идеолошке прерогативе, и-или делатном обједињењу целокупног „руског света“.

Национални модел има три модалитета: национално демократски, империјални и „свечовечански“.

Евроазијски модел инсистира на заједничком историјским искуству и традицијским основама руског народа са другим народима Евроазије, а његова снага је у принципу „јединства у различитости“.

Модалитети евроазијског модела би били: чисто геополитички (континентални идентитет евроазијског ареала наспрам атлантистичког), примордијални (трагање за заједничким основама већих религијских и традицијских целина), туркско-монголски (уочавање улоге и важности туркско-монголско-алтајског фактора у развоју јединства Евроазије, односно афирмација развојне линије у правцу североисток-југозапад, уместо цивилизацијски доминантне северозапад-југоисток), скитски (чија је основа у темељном оповргавању европоцентричке тезе историјског развоја) и мистички (који укључује бројне и разнородне традицијски или пара-традицијски засноване доктрине попут култова Шамбале или Константинопоља, модификација исламског суфизма, или идеје „Беле Индије“, па и „сакралне географије“ у целини).

Комплексни идеолошки модел изградње руског цивилитацијског система почива на историјски и споззнајно различитим премисама у односу на доминантне моделе изградње културно-цивилизацијских система, и обједињују га принципи развојне и структуралне децентрираности, холистичког динамизма и трансформативног деловања на нивоу идеосфере. Као његове модалитете издвојио сам синергизам (примена најновијих енергетско-информационих парадигми на друштвено-хуманистичка питања), идеја „Русија као острво“ (Цимбурски, Хатунцев, Межујев) и идеје „новог света“ (попут „Черниговске иницијативе“ Јевгенија Гигаурија).

Руска идеологија се формира као одбрамбена, али не искључиво суверенистичка, већ са универзалним претензијама, који се односе на глобалну промоцију и институционализацију алтернативног система вредности. Те вредности се за сада углавном именују као „традиционалне“, а да ли ће оне бити понуђене у облику прихватљивом и адекватном за садашње време осамостаљене технологије, транс-хуманости и све теже контролисаног хаоса, остаје да се види. Све више је и у Русији оних који сматрају да то највише зависи од одлуке руских власти да и даље следе пут капиталистичке модернизације или не.