Владимир Коларић: Признајте да волите само силу и моћ

Ваљда је јасно како разлог за амерички упад у Венецуелу и хапшење председника Мадура – борба против трговине дрогом – није ни смишљен како би неко у њега заиста поверовао. Мада се не може порећи да се неки и те како труде да и друге и себе убеде како је могуће поверовати у тако нешто.

Па шта је онда то? Ритуал, изговор за оне који морају да имају неки изговор да би оправдали политику силе и право јачег, нарочито ако иначе заступају сасвим другачије идеје, заговарају правну државу, поштене изборе, слободно законодавство и слично.

Али како то ипак није неки изговор, траже се други и клупко се непрестано одмотава. Најпре се овај случај види као преседан, што у основи није, јер нећемо се ваљда правити да је америчка политика до сада поштовала некакво међународно право или било какве принципе осим сопствених голих интереса.

Говори се затим како је Мадуро корумпирани диктатор, као да је због тога ухапшен и као да не би могао да буде још сто пута корумпиранији диктатор да служи интересима хегемона. И ми то као не знамо.

Илузије и заблуде

О томе како је он „комуњара“ не треба трошити речи. Као ми који нисмо „комуњаре“ треба да се солидаришемо са „слободним светом“ против тоталитарне идеологије и економски неефикасног поретка? Па тако нешто је могло да буде уверљиво за понекога осамдесетих и почетком деведесетих, али данас заступати то исто је знак озбиљног раскида везе са реалношћу. Пазите, у Србији неко себе види као савезника „слободног света“ (!) против диктатора који угрожавају људска права? У Србији, после свега, данас?

Неки чак говоре како је Мадуро сам крив што није уредио односе у својој кући, па је дошао неко споља да их решава. Као да је тај споља само мирно посматрао, а не по потреби искључивао воду и струју у његовој кући, засипао је смећем кроз прозоре, а сад је домаћин крив што му стање домаћинства није баш идеално, жена звоца, а нека од деце незадовољна или боса.

А у домаћинству тог „упадача“ је кобајаги све у најбољем реду? Ако мислимо да јесте опет имамо проблем са реалношћу, опет бирамо да затварамо очи у име илузија које као да су још једино што нас одржава у животу, као да ћемо се истог трена расути у ништавило ако прихватимо могућност да Америка и Запад ипак нису рај на земљи или макар нешто најближе томе. И то рај који има пуно право да свима осталима прави пакао.

И коначно, имамо још један изговор, који је заправо изговор да се мало пљуне по Русији. Као, Русија се годинама мучи са Украјином, а Америка је са Венецуелом решила ствар у тренутку. Као да не знамо како Венецуела апсолутно ничим није наудила САД, док је Украјина годинама систематски вршила не само дискриминацију, него и геноцид над Русима.

Шта, не знате за геноцид? Па погледајте мало, отворите очи, постоје и људи чији матерњи језик није енглески. Ето, на пример – ви. И имате право да живите упркос тој великој мани. Као и Руси којима je то право укидано. Као и ваши сународници деведесетих, као и ваши сународници данас – на Косову и Метохији, а сутра можда и у вашој улици. Мислите да то нећете дочекати? Само гледајте.

Призивање империје

Није ваљда да мислите да је Америка овим ишта решила, да је елиминисањем Мадура елиминисала и све оне који су се људскије осећали под колико год неефикасним и корумпираним чавезовцима него под проамеричким фашистичким хордама под либералном маском?

И мислите да Русија није била способна да се служи таквим бандитским методама да је хтела? Као не знате да се Русија у Украјини није заправо суочила са целим Западом, који је годинама од те бивше совјетске републике стварао „анти-Русију“ и да се то не може поредити са оним са чим се Америка суочила у Венецуели, мада бисмо видели шта би било да су се одлучили на акцију пуног опсега (и Вијетнам је ономад требало да буде решен очас посла, зар не)?

И врхунац глупости, јер да, има и горе – то је ликовање неких који би волели да се и овде догоди нешто слично. Као што вам је највећи светски проблем некада био Милошевић, сада је Вучић, сутра ће неко трећи. Они су проблем света, а не они који харају и убијају милионе све ове деценије. Проблем су диктатори и ауторитарци, а САД и ЕУ су, јелте, демократске и правне државе, које само желе да вам донесу слободу? Које само желе да нас ослободе и донесу нам све благодети свог начина живота, да и ми коначно живимо „као сав нормалан свет“? Фуј!

У реду, треба прво чистити у свом дворишту, али зар цео свет није двориште тог опскурног хегемона, зар се и ви кад вам одговара не идентификујете са њим више него са својим народом? Кад је тако, зар ваше двориште не би требало да буде Америка, а не народ и земља и култура којих се гнушате и сматрате да сте бољи од њих? Побогу, погледајте око себе, а помало и у себе.

Врхунац глупости је ликовање неких који би волели да се и овде догоди нешто слично

Ако погледате, видећете да иза све фразеологије о слободи и правима заправо цените само голу силу и моћ. Под условом да она одговара вашим пројектованим интересима, односно рачуници да ће вама лично бити боље ако та моћ победи. А то нипошто није извесно – ни да ће да победи, ни да ће вам, ако победи, бити боље.

А главно је што волите ту бескрупулозну и огољену силу не само због стварне или пројектоване материјалне добити, већ зато што је она још једина која може да очува ваше илузије, вашу слику о свету које се непопустљиво држите. Слику која се неповратно распада, али ви сте све што јесте везали само за њу.

Зар то није страшно? Зар то није тужно?

Одговорићу вам – јесте.

Владимир Коларић је писац и теоретичар културе, аутор књига „Јавни интерес у култури“, „Култура и безбедност“, „Пламен Донбаса – есеји о Трећем светском рату“ и других.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Снимак Екрана/Јутјуб/Inside Edition