Владимир Коларић: Повратак принципу реалности

Кад сам неколико пута указивао на недоследност и пристрасност овдашњих или руских мировњака, био сам од неких критикован како оспоравање одређених исказа или чинова припадника „мировног покрета” подразумева да сам ја у ствари против мира, односно да подржавам рат. Чак и кад не би била очигледно одсуство непристрасности многих самопроглашених – или од извесних центара утицаја проглашених мировњака – који пречесто показују да им нису све жртве подједнако важне, ни све зараћене стране подједнако мрске, овакве критике би биле проблематичне по себи.

Значи ли, дакле, свака критика пацифизма или пацифиста да смо „против мира”? Свака критика комунизма или комуниста да смо против социјалне правде или свака критика либерализма и либерала да смо против слободе? Свака критика декларативних националиста да не волимо своју земљу, чији су они самопроглашени чувари? Јер ваљда је јасно да вредности не постоје у безваздушном простору, већ увек у конкретном контексту и да етикете нису исто што и реалност.

Морална супериорност

Кад је о оваквим недоумицама реч, Армин Молер нам предлаже да се вратимо Веберовој разлици између етике уверења и етике одговорности. За разлику од етике уверења, која подразумева да некога вреднујемо најпре на основу његових декларативних ставова, уверења и намера, етика одговорности подразумева да се постављају морални захтеви који су оствариви и које њихови заступници могу да бране својим властитим деловањем и живљењем.

Јер заиста има нечег изразито незрелог у томе да неко мисли да су његови ставови оправдани и чак неприкосновени само зато што се позива на одређене, иначе саме по себи, неспорне вредности. Имати уверење у сопствену моралну супериорност само зато што си заступник одређених апстрактних идеја и вредности (типа слободе, правде, мира и слично), без обзира на контекст и околности, било би проблематично чак и када такве вредности не би биле селективно употребљаване у пракси (а најчешће је управо тако).

Ако је некоме графит „Кад се војска на Косово врати” проблематичан јер га сматра ратнохушкачким и милитаристичким, да ли тај исти сматра да је сваки рат по себи неодржив? Да ли се, на пример, нацистичкој Немачкој требало супротставити цвећем и бомбоњерама? Да ли је Черчил са својим позивом на „крв, зној и сузе” просто полудели ратни хушкач који „шаље туђу децу у рат” или ипак није све баш тако једноставно? Да ли је став по ком је оправдано прихватити туђу окупацију и насиље над својим сународницима априорно морално супериоран у односу на онај који сматра да се се окупацији, неправди и насиљу ипак треба супротставити?

Наравно, многи тзв. пацифисти ће рећи да треба разликовати мотиве и вредности у име којих се рат води, односно са којих наступа нека од зараћених страна. Али већина њих по правилу следи виђење да су за рат на просторима бивше Југославије криви искључиво Милошевић и Срби, да је за сукоб у Украјини крив Путин, док се неколико стотина ратова које је водила Америка за само неколико деценија подводи под борбу за вредности „слободног света”, гурајући под тепих или релативизујући колонијализам, империјализам, експлоатацију, атомску бомбу бачену на цивиле, и све друге догађаје и мотиве коју су покретали ову империју у свом незаустављивом походу да потчини читав свет. Уз сав цинизам става да се мора прихватити воља јачег, уз истовремено декларативно заступање вредности какве су слобода и правда. Уз симулирање уверења како између вредности и интереса (појединих) великих сила заправо уопште нема разлике, а и уколико има, то није од пресудне важности.

Прихватање реалности

Па, одакле ова извитопереност? Из интереса, на пример, кад се претварамо да не разумемо како су идеолошке пароле добиле статус вредности, па ће тако слобода бити сужена на оно значење које одговара вољи хегемона. Дакле, без обзира на војну окупацију дела територије, економску поробљеност страним банкама и корпорацијама, ми треба да верујемо да живимо у слободном друштву зато што може да се одржи Прајд или што смо осудили „агресију” на Украјину. Или да ћемо бити слободни онда кад испунимо све налоге моћника, укључујући признање тзв. „Косова”, одрицање од Српске или од сваке економске суверености, укључујући и ону ресурсну.

Из слабости, такође, жеље да се без много труда достигне признат ниво интелектуалне и моралне супериорности, где се човек који је прочитао тек неколико пропагандних брошура сматра образованијим од људи који суверено владају неком облашћу знања и предано раде на себи, само зато што заступа одређене пожељне вредности. Да је морално супериорнији јер је „за мир” без обзира на личну огрезлост разних врста.

Из неспремности да се преузме истинска одговорност за било шта, већ само да се изговарају високопарне пароле или циничне опаске без икаквих последица, са пуним правом да се суди и пресуђује онима чија дела и одлуке итекако могу да имају последице или који макар своје ставове јавно излажу под именом и презименом. Из неспремности да се сопствене идеје испробају у конкретним условима, узимајући у обзир „отпор материјала”, односно стварност, живот и људе.

Из жеље да сопствена уверења буду призната као неупитна, без обзира да ли су заснована на знању и труду, реалном увиду у стање ствари, на спремности да се делује па чак и поднесе жртва, без узимања у обзир да су уверења често производ тренутка, хира, слабости, расположења, предрасуда и да морају бити отворена за дијалог, критику, преиспитивање. То што сам ја „за мир” не значи ништа ако не објасним шта тачно и у ком контексту под тим подразумевам и шта конкретно предузимам у том смеру.

И, можда најважније, а опет се ради о слабости, раслабљености, неспремности да се прихвати како свет једноставно није савршен и да се никад неће устројити на основу наших лепих жеља и апстрактних принципа и парола, неком магијском радњом, која ће се реализовати уколико се људи довољно освесте (односно прихвате наше виђење света) и елиминишу се они који ометају пројектовану визију (елиминишу се, хм…).

Ово је управо најопасније у данашњем свету – претерана количина оних који не желе да прихвате реалност другачију од својих пројекција, који не желе да оптерете савест и признају да можда ипак нису најпаметнији и најморалнији само зато што су им мама и тата рекли да су такви.

Недостатак саморефлексије, самопреиспитивања и самоконтроле, а у основи све већа равнодушност према истини, разговору, заједници, та окошталост ситних егоизама, застрашена егзистенција препуштана зависностима свих врста и техноликој инертности – у томе је основни проблем данашњег света. Повратак у реалност биће болан, али га мора бити, ако не желимо да се све што постоји и све што смо створили и ми и све генерације пре нас, претвори у прах и пепео. Или је то оно што превише нас заправо жели, чиме већ улазимо у област озбиљне патологије, па је најбоље да овде станемо…

 

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књига „Хришћанство и филм” и „Јавни интерес у култури: теоријске основе и полазни критеријуми вредновања”. Ексклузивно за Нови Стандард.