Док сам држао предавања и разговарао са студентима једног од универзитета у Луганску, студенти су били срдачни и будни, али је лебдео један непоновљив осећај напетости, ишчекивања, притиска, који ствара могућност да сваки час почну ратни сукоби и да ујутру, уместо на наставу, кренете на фронт. Те 2018. године владало је примирје, али готово да није било дана да неко не погине од граната или снајперских хитаца са украјинске, тачније бандеровске стране. Није лак живот младих људи у таквим околностима, поготово што је тада већ годинама владао полицијски час, па после 10 увече нисте смели да изађете из домова. Били сте нигде, у безваздушном простору, непризнати чак и од Русије, а оператер мобилне телефоније чије сте услуге користили налазио се на територији Украјине.

Послова није било, огромна индустријска постројења и рударски копови који су запошљавали на десетине хиљада људи већ четврту годину готово да уопште нису радили. Становништво Луганска било је преполовљено, а једини послови које сте ван војске и неопходне администрације или образовања могли да радите били су услужни, а то је нарочито фрустрирало мушкарце. Млади конобар у хотелу коме сам оставио мало већи кусур готово се заплакао. О недостатку перспективе и страху да би такво стање могло да се продужи унедоглед, да не говоримо.

Замрзнуто стање

Млади универзитетски професор, врхунски каратиста и тренер причао ми је како се трудио да младим каратистима омогући што више такмичења и колико је имао проблема због тога, чак и на граници са Русијом. Та граница је, код Ростова, тада била тврђа него што би се могло помислити, умело је да се чека сатима, што је нарочито погађало људе из Луганска који су радили у Русији и којима је понекад било потребно неколико сати да се врате кућама, и тако из дана у дан. Наравно, постоји оправдање за то, граница је представљала улазак у ратно подручје и морало се бринути за безбедност. А морало се и пред страним фактором показати да се ради о правој граници. Али могло је, ипак, мало другачије и срдачније – један Србин који дуго живи у Русији и веома је успешан сведочио је малтретирању једне младе жене са дететом од стране руског граничара, које је престало кад се он прилично оштро укључио, и то само зато што ни он није био „било ко“.

Тај каратиста имао је две младе ћерке и било је потресно слушати када говори о њима, како их сваке ноћи ставља на спавање страхујући да је то можда последњи пут. Кад сам младој заменици министра спољних послова, задуженој за истраживање ратних злочина, рекао како је прилично оштра и одлучна, рекла је да није раније била таква и да је рат учинио своје. И њој је главна брига била ћерка, њен голи живот, али и перспектива у једном замрзнутом стању, које, опет, сваки час, може да доведе до експлозије.

Многи људи у Луганску су ме искрено питали зашто их Србија не призна. Било је то, наравно, врло наивно питање, јер тако нешто је било незамисливо, тим пре што то доскора није учинила ни Русија, али то говори о томе како су нас видели. Било им је важно да их неко споља подржи, а мени су више пута рекли да их ја разумем боље него већина Руса из Русије, поготово из две престонице, јер смо преживели слично историјско искуство. Долазили смо као они који су већ преживели оно што се њима управо догађа, и у шта још сасвим не могу да поверују. Пре свега, доживели смо и преживели рушење једне слике света за коју смо раније веровали да је трајна, а сад смо морали да се суочимо са тим да није и да морамо да нађемо темеље за нови почетак. Многима од нас то није успело, још не успева ни многим Русима, чак и онима из Новорусије.

Људи се тешко привикавају да ће у будућности морати да се ослоне само на себе, без западњачких дадиља и судија, већ да ће једино и само бити одговорни за то како су уређена њихова друштва. Да сукоб за једним делом света не схвате као изолацију, него као прилику, шансу да направе поредак по својој мери и буду истински и дубински своји на своме, и са својима.

Али није то лако, јер у основи се треба препрограмирати, стећи поверење у снаге култура и друштава којима припадате, повезати се са њиховим дубљим основама, јер цео живот сте учени сумњи, дефанзиви, самопорицању и дефетизму, или опет једнако штетном и реактивном, испразном бусању у прса и празнословљу.

Дух обавезује

Кад сам својим новоруским пријатељима честитао признање од стране Москве, које ће, шта год ко мислио о томе, сачувати животе, једна Рускиња ми је приговорила, рекавши како тиме, заправо, честитам почетак рата. Као да је рат почео овим признавањем, као да већ увелико није трајао и као да Украјина, уз подршку Запада, не би извршила инвазију на Донбас чим се стекну услови! Једна млада уметница написала је како њој не требају ти ЛНР-и и ДНР-и, добро јој је и овако, као да се некога тиче шта њој у удобној уметничкој Москви треба, а што је у свом човекољубљу спремна да претпостави голим животима хиљада и хиљада својих сународника, који су на мети само зато што хоће да буду Руси, оно што су им преци били, и што су се затекли на том богатом и стратешки изузетно важном месту, кључном за продор у Русију са Запада.

Један неспорно талентовани редитељ је пре неколико година усред Београда испаљивао салве мржње према својој земљи, рекавши како Срби воле Русе јер је Србија једина земља коју Руси нису окупирали. И сад ви морате да слушате такве глупости које немају никакве везе са чињеницама или да питате нешто типа – јелте, а има ли иједна земља коју нпр. Американци нису окупирали?

Руски такозвани либерали могу да буду аутошовинисти до нивоа којег би се и сваки честити српски аутошовиниста помало постидео. Слично као и код нас, већина од њих су потомци совјетске елите, углавном из дипломатских и културних кругова, знатно мање образованих и врло ретко, како је то случај код нас, из војних.

Један други редитељ, такође неспорно талентован, пише на свом профилу да је против рата, али пре тога на исти тај профил ставља украјинску заставу, иако није Украјинац него живи успешним животом у Петербургу. Сетио се да је за мир када је Русија признала две новоруске републике, али му не смета да ставља заставу државе која је показала јасне не само репресивне и дискриминаторске, него и геноцидне намере према сопственим држављанима који имају руски идентитет и који насељавају најбогатији део своје земље. При томе, то није лош човек, једноставно није уопште свестан у чему учествује, уопште није свестан шта се догађало и догађа на терену, и шта је све чињено његовом сународницима, према којима, очито, није навикао и није васпитаван да показује саосећање, јер би му то, ваљда, сметало у томе да воли „цео свет и све људе“.

Исто као проблем који наша назови-елита има са Јасеновцем и НДХ, јер није спремна да се суочи са последицама сопственог освешћивања о размерама страдања кроз које је прошао народ ком (би требало да) припада. Али жеља да се не зна је ипак слободно опредељење и не треба имати много разумевања према заблуделима који тврдокорно истрајавају на свом слепилу, упркос чињеницама и логици. Заиста би требало преиспитати шта подразумевамо под „добрим људима“, који су, ето, тако само за мир и да цветају руже, али су спремни да жмуре и показују потпуну неосетљивост кад је у питању ратно страдање или социјално-економска експлоатација њихових сународника. Који би само да чисте „у свом дворишту“, али никада у себи самима, јер они су, ваљда, изван свих иначе високих моралних критеријума које тако олако и бескопромисно примењују на припаднике свог народа.

Све ово је важно управо да би помогло макар и мањини за то спремних припадника интелигенције нашег народа да схвати да култура није њихова играчка, која им служи за самопромоцију и самозадовољство без икаквих обавеза, него простор стваралаштва који ће њиховом народу нудити могућност за осмишљавање своје историјске позиције, која се тиче сваког његовог припадника, па макар и оног спремног да беспоговорно служи разним господарима са Запада. Јер и гњиди треба пружити могућност да некако  осмисли то због чега је, иако створен по лику Божијем, пристао да буде гњида.

Нико, наравно, не воли рат и сваки корак ка превазилажењу сукоба је за похвалу, али не науштрб истине и слободе, за интересе сила које заједници којој припадаш не желе добро, него је желе само као извор топовског или робовског меса. Ако си елита, онда си одговоран, онда не смеш да переш руке и будеш неопредељен и „независан“ када твој народ страда само зато што хоће да остане оно што јесте. А да остане оно што јесте није статичност и самозаљубљеност, него право да се одлучује о својој судбини, управља ресурсима своје земље, живи мирно тамо где си рођен и где су ти рођени преци.

А елита, ако је заиста елита, не сме да буде ту како би презирала тај народ, него како би му помагала да се оријентише, давала му енергију, како би што већем броју нас било боље. А то не може да падне с неба и настане ни из чега, него из неке традиције која се вековима преноси, наравно не просто репродуковане него стваралачки третиране, тако да стално обнавља енергију смисла. Тако енергија смисла даје вољу за животом и заједништвом, разлог да се живи заједно, да се заиста буде свој на своме, јер онда ће ти и цео свет бити кућа, а сви људи браћа и сестре.

Стварати, а не служити моћнима и бездушнима, не понављати празне приче него се суочавати са реалношћу, колико год она тврда била, и осмишљавати је, преображавати, хаос преводити у ред, смрт у живот. Зар то није оно што треба да чинимо, а не да живимо у магли илузија, загледани у своје пупкове,  идеализоване пројекције себе самих или своје прождрљиве трбушине?

Култура је дух, а дух обавезује.

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор Нови Стандард