ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ: О струјама и мeштарима

Идентификација мештара који стоји иза национално штетних кампања и сасецање његових пипака јесте прави изазов за све Србе посвећене националном интересу

Међу онима који сматрају да је формално одрицање од Косова и Метохије као дела Републике Србије најбољи, макар и болан и изнуђен избор за нашу земљу, има оних који то заговарају отворено и који то раде прикривено. Међу онима који сматрају да се Косово и Метохија у саставу Србије мора бранити по сваку цену има оних који то раде са разумом и одговорношћу, као и празних букача, који тако нешто себи могу да приуште само зато што нису у позицији да имају било какву одговорност за изборе и последице. Питање „од милион долара“ је на којој позицији је актуелна српска власт, односно какав ће бити њен крајњи избор по питању Косова и Метохије?

Неко би рекао да то управо јесте питање „од милион долара“, колико кажу да је износ новчаног дела Нобелове награде, која се смеши ономе ко би потписао нешто довољно уверљиво да би могло да се протумачи као допринос миру у региону. А шта је друго мир у региону него оно што је у интересу оних који (би и даље да) владају светом, односно, отворено говорећи, српско признање независног „Косова“, у овој или оној, али у основи недвосмисленој форми.

СУДАР ДВЕ СТРУЈЕ
Свако ко прати српску владајућу структуру зна да она није монолитна. Не ради се само о покушајима да се њена актуелна позиција представи као лукаво балансирање, односно седење на две или више столица истовремено као узоран пример државничке мудрости, већ је власт толико премрежена различитим интересима и утицајима да то потпуно релативизује њену позицију по било ком озбиљнијем националном питању.

Оно што је извесно јесте да власт наставља да следи пут безалтернативности европских интеграција и генералног политичког, економског и идеолошког везивања за Запад, што подразумева и наставак, чак и заоштравање процеса „капиталистичке модернизације“. Томе је наизглед супротстављено интензивирање реторике и симболике са националним идентитетским предзнаком, уз развијенију институционалну сарадњу са носиоцима српског идентитета који живе у другим државама, али уз озбиљан приговор да то изгледа пре као жеља за успостављањем контроле над њима, него сарадње која уважава њихове интересе, а још мање сарадње у циљу српског ослобођења и уједињења, које би једино могло да буде у трајном интересу српског народа.

Наравно, не треба потценити значај симболике и реторике. Лепо је видети младе официре који су у служебеним приликама у могућности да изражавају свој национални и религијски идентитет, чак понос, бар онолико колико је ружно гледати председника државе како се (само)понижава пред свстским моћницима. Слика, гест, реторика и симбол имају снагу и вредност у оба случаја, само, питамо се, који је претежнији, и који у већој мери изражава намере актуелне српске власти? Или која струја унутар ње тренутно има веће шансе да превагне?

Антируска хистерија или медијски спин усмерен против победника избора у Црној Гори слуте да се ствари не одвијају баш најбоље за српски национални интерес. Да ли је тај интерес у доказивању суверености пред неким ко ту сувереност никад није ни доводио у питање, или можда у систематском гушењу националног полета, ваљда из страха да се не отргне контроли или да се сопствена – благо речено – компромисерска позиција представи као једино могућа („ето, и они су попустили, уважили реалност, видите да тако мора“)?

МЕШТАР ПОМЕТЊЕ
Поред ове две теме којима се у овом часу тако интензивно, и очито нимало случајно, баве српски таблиоди, треба прикључити и нескривене сукобе унутар саме владајуће структуре, у којима су на мети личности, попут министра културе и информисања, које прати имиџ национално освешћених и активних, и који би се можда тешко помирили са најављеним широким консензусом у будућој влади око Косова и Метохије.

Министру културе се, наравно, штошта може приговорити, али права мета напада на њега свакако нису бесмислице око трошења буџетских средстава, него, рецимо то отворено, извесни системски захвати које је предузео, а који се тичу најпре од Владе усвојене али од Народне скуштине још непотврђене Стратегије развоја културе Републике Србије. Неко ће питати – зар је култура икада овде била битна? Сада свакако јесте, јер би Стратегија, увојена у овом облику, била једини озбиљан документ потврђен и озваничен на највишем нивоу, а у ком се излажу извесне идејно-вредносне основе српског идентитета и српске националне културе. Они којима то смета могу бити исти они у чијем је интересу утуљивање националног полета у „српској Спарти“ и ометање успостављања што ближих односа са Руском Федерацијом.

Ко оркестрира таблоиде у тим изузетно координисаним нападима, прави је мештар ове свесно збуњујуће пометње у којој живимо. Ко је тај мештар и како омести његове планове и сасећи његове пипке, прави је изазов за све Србе посвећене националном интересу, без обзира на којој се страни (наметнутих и самонаметнутих!) барикада тренутно налазили.

 

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Насловна фотографија: Младен Драгојловић

 

Извор Нови Стандард