Владимир Коларић: О неутралности и неутралнима

У временима заоштрених друштвених криза и сукоба постоји очекивани одијум заступника неке од страна према неопредељенима или неутралнима. Критичари неутралних се позивају на библијске цитате о томе како ће „млаки“, они који нису ни „студени ни врући“ бити одбачени од Бога, неопредељеност у критичним временима се сматра неморалном и неодговорном, као и држање „изнад ситуације“ или став да се некога текући сукоб не тиче или да се не ради о његовој борби.

Наравно, и у нашем случају међу неутралним има разног света – друштвено неодговорних „идиота“, уплашених, уцењених, поткупљених, карактерно слабих и све у том смислу. Али међу њима неки не „ћуте“ само због притиска од стране власти него и од стране њених противника, како не би били означени и остракизовани као они који не верују у „нашу младост“ или „подржавају диктатора“, на пример. На обе стране има оних који и кад подржавају то раде пре из нужде него истинског уверења, не заваравајмо се.

Али има и оних који једноставно циљеве и методе било које од сукобљених страна не могу (или некада не могу у целости), прихватити као своје, као оне иза којих могу беспоговорно и одлучно да стану. Некада су њихове симпатије на једној страни, али не одобравају одређене методе, састав и структуру припадника те стране или зазиру од изрицања чврстих судова без потпуног увида у све околности и позадину нечијих циљева и мотива. Они ипак своју одбојност или чак нетрпељивост према једнима или другима не претпостављају ономе што сматрају да је у тренутном интересу државе и народа.

Међу неутралнима има и оних који просто не прихватају легитимност демократског система као таквог или сматрају да је у колонијализованој или полуокупираној држави свако истинско политичко деловање немогуће, па се залажу за неку форму унутрашње емиграције или илегалног и превратничког деловања изван постојећих системских оквира.

Ко су неутрални?

Такође, међу неутралне можемо убројати и интелектуалце који су се трудили да објашњавају, разјашњавају, анализирају, сматрајући да је њихов посао трагање за истином, а не пропаганда. Такви су најчешће трпели највећа оспоравања од стране противника власти, без обзира на то што су се неки од њих у ранијем периоду потврдили као њени оштри противници и што би било тешко објаснити због чега би баш сад прешли на њену страну (уз подразумевајућу могућност да су неки све време били „играчи из сенке“, да су уцењени или поткупљени).

Овакав став је био мета и оних који сматрају да је сад време за деловање, а не „празне приче“ и „мудровање“, не схватајући да укидање права на мишљење и оспоравање вредности трагања за истином никада нису добар избор, нарочито када долазе од оних који се декларативно залажу за идеје и вредности индивидуалне слободе, правног поретка и социјалне правде и који држе до свог образовног и културног капитала.

Већ сам писао о разлици између истински неутралних, којих верујем да има, и лажно неутралних, који под кринком неутралности систематски и усмерено заступају интересе само једне од страна, најчешће страну власти. Њих можемо препознати по томе што, иако за себе тврде да су неутрални, критикују само једну од страна, док другој, односно власти, упућују ситне приговоре и упадљиво је штеде од позивања на одговорност на крупне системске грешке и друштвено, правно, културно или безбедносно деструктивно деловање.

Такође, њихово деловање је интегрисано и темпирано, тако да обично групно, умрежено и на сличан начин реагују на одређене догађаје, промовишући очито систематски обликован интерпретативни образац. Међу њиховим реторичко-пропагандним средствима су веома често релативизација и цинизам, који сваку тврдњу унапред могу да оспоре, често без нуђења уверљиве интерпретативне алтернативе (реторички обрасци попут „А што мора да буде тако?“, „Да ли је то баш тако“, „Не мора да значи“, или разне интерпретативне егзибиције у облику зачараног круга, слепих мрља или таутологија).

Власт, дакле, организовањем и координисањем лажно неутралних ствара моћно пропагандно оружје, док истински неутралне углавном толерише, с обзиром да правилно разуме како у постојећој констелацији нема луксуз да троши пропагандне или безбедносне ресурсе на оне који јој нису директни противници, односно који активно не делују против ње.

Што не значи да у једном тренутку власт неће почети да тражи потпуну верност и прихватити право на јавно постојање и деловање само оних који су јој апсолутно одани. Ипак не делује да је тај тренутак близу и питање је да ли ће власт икада бити у прилици да толико ојача или умисли да је ојачала, како би применила такве рестриктивне методе.

Ко не пумпа, тај је ћаци

Противници власти, с друге стране, неутралне често постављају као своју главну мету, одбацујући и оне који стварност не тумаче унутар одређених категорија или се не служе одређеним пропагандним и реторичким фигурама.

Укратко, чак и ако критикујете власт, али ваш дискурс не прихвата реторичко-пропагандне мантре чији су сигнали појмови попут „хуља“, „ћаци“, „пумпање“, „наша деца“ и слично, у опасности сте да и сами будете означени као „хуље“, „ћацији“ или „ботови“. О постављању незгодних питања о унутрашњем функционисању студентских пленума, постојању деловања из сенке на одређене процесе и одлуке или пракси искључивања и етикетирања са понекад култур-расистичким тенденцијама, да не говоримо.

Амортизација је важна колико и притисак, способност за разговор колико и поседовање моћи и силе

У првом тренутку критика неутралних је била заснована на револуционарном полету, чији је циљ била што масовнија мобилизација и стварање тријумфалистичке атмосфере, а сада већ на огорчењу због тога што ствари нису ишле онако како су неки самоуверено очекивали, па се кривци налазе међу онима који нису беспоговорно прихватали циљеве и методе протеста и исказивали неупитну веру у њихов исход.

Како се проблем неутралности не би посматрао само на личном плану или сводио на одређене психолошке или социјалне условљености, важно је разумети да се однос према текућој кризи одређује пре свега ставом сваког од нас о природи ове власти и пожељности или неопходности њеног уклањања или опстанка.

Ако прихватимо да је ова власт лоша или чак веома лоша, опет морамо да се одредимо према томе слажемо ли се да су сва средства за њено уклањање оправдана или све алтернативе боље од њеног макар привременог одржања, посебно с обзиром на турбулентан и непредвидљив међународни контекст. То је веома важно питање и не би требало пенити када се о њему разговара, него га озбиљно и одговорно размотрити.

С тим у вези, неки „неутрални“ на пример верују да мењајући власт треба да се припрема терен да они који је замене буду што је могуће више у интересу државе и народа. Јер свака власт пролази, овако или онако, само је питање шта ће остати после ње и ко ће доћи на њено место, пошто неко владати мора. Неки међу њима делују на томе и без да то буде видљиво у јавности.

И у најгорим ситуацијама неки ниво јавног дијалога мора да постоји, као и неки ниво комуникације између противника. Амортизација је важна колико и притисак, способност за разговор колико и поседовање моћи и силе. А више од свега правилна процена тренутка кад ствари морају да се разрешавају пре него што постане касно, односно касно за то да последице буду такве да ћемо сви, осим можда веома малог слоја профитера, зажалити. Што кажу, никада није било да некако није било, али ипак би сви заједно требало да порадимо на томе да буде што боље, колико је то у овом маничном глобалном тренутку уопште могуће.

Владимир Коларић је писац и теоретичар културе, аутор књига „Јавни интерес у култури“, „Култура и безбедност“, „Пламен Донбаса – есеји о Трећем светском рату“ и других.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: EPA-EFE/ANDREJ CUKIC