ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ: О Кустурици и Русима

На Иву Андрића у Русији већ заборављају; Бранка Ћопића више не памте ни старији, а Десанке се сети тек по неко. Али зато сви, без изузетка, знају за Павића и Кустурицу. При чему је однос према Павићу подељен, док је према Кустирици – готово листом – позитиван. Кустурица се при томе не сагледава само као уметничка, па чак у толикој мери ни политичка фигура, већ можда најпре као „фигура за себе“, неко ко је истовремено близак и ко је – симбол.

Када сам 2008. године на позив Института за светску књижевност Руске академије наука и Амбасаде Републике Северна Осетија-Аланија, у Москви говорио о Гајту Газданову, великом руском писцу осетинског порекла, мој осетински домаћин ми је са искреним одушевљењем говорио о Кустирици. Са једнаким одушевљењем ми је у овом  редитељу говорио, непосредно након тога, и таксиста, игром случаја – Грузијац.

Такође, када сам као једини учесник са ових простора, и уопште једини из „остатка света“, поред великог француског слависте Ренеа Гера, посетио Севастопољ и Крим у оквиру фестивала „Точка сборки“ (11-14. мај 2016), поново сам се сусрео са готово необјашњивом улогом који Кустурица игра у животима ових људи, различитих геренација, друштвених слојева и образовног нивоа.

Ђацима елитне гимназије сам, хтео не хтео, морао да говорим о њему и његовом делу, али и о песми „Ђурђевдан“ као химни глобалног Истока. Један ученик-песник ми је касније, читајући моју драму „Смрт у Паризу“ једину преведену на руски, рекао како га мој стил подсећа на „раног Кустурицу“. Што ја, морам признати, не видим, али овакав увид овог паметног и талентованог момка свакако сведочи о референтности Кустуричиног имена у оквиру руске културе.

И још – велики руски писац татарског порекла Рифат Гумеров ми је поверио како је најмлађем сину хтео да да име Емир – да, баш по овом „нашем“ Емиру – али, ето, родила се ћерка па се то изјаловило. Однос према Кустурици се овде, како видимо, дотиче надубљих питања личног, породичног, националног и верског идентитета.

Кустурица очито, за руског човека, и то нарочито оног руског човека који себе види као „човека Истока“, има улогу охрабрења, инјекције самопоуздања, потврде да је и његов идентитет, иако не по узусима модернизације као „вестернизације по свако сцену“ – легитиман, глобално легитиман, и да као такав има значајну, и „непостидну“ улогу у „прејемству“ генерација.

Тагови: Владимир Коларић, Емир Кустурица, Русија