Владимир Коларић: О филму „Ђенерал” Милослава Самарџића

Играни филм „Ђенерал“ (2026) у режији Милослава Самарџића је самим тим што постоји још једном потврдио једну велику болест нашег друштва, а посебно дела оних који би себе хтели да виде као елиту – а то  је спремност да се оспори право на постојање свега онога са чим се не слажемо и што не заступа и не потврђује наше виђење ствари, које сматрамо једино исправним и – једино дозвољеним.

Одијум који је најава овог филма изазвала, због претпостављеног афирмативног става према лику и делу генерала Драгољуба Драже Михаиловића, код непристојно великог броја људи – од којих апсолутно нико до тог тренутка није погледао филм – био је огроман, али нажалост не и неочекиван. Ваљда би морали да се сложимо да приватним средствима свако може да снима филм какав жели и о чему жели, а свачије право је да му се тај филм и оно што он заступа свиди или не свиди, као и да се о томе јавно изјасни и полемише.

А овај филм је рађен приватним средствима, при чему је од јавних субјеката на шпици потписан само Град Крагујевац. Па чак и кад су јавна средства у питању, она се формирају од буџета који се пуни учинком свих грађана, а који заступају различите идеолошке погледе, па и онакве какве заступа аутор овог филма. Ако желимо да будемо здравије друштво, морали бисмо овакве ствари да имамо на уму. Под условом да заиста желимо и да се нисмо сасвим препустили онима којима тако нешто свакако није у интересу.

Милославу Самарџићу је ово други играни филм, после „Опкољених“ (2022), чији је главни лик био Никола Калабић, и за који се припремао читавим низом документарних продукција, којима је, као филмски непрофесионалац, „пекао занат“. Овим филмом је у продукционом и рецепцијском смислу отишао корак даље, успевши да ангажује већи број професионалних глумаца, на челу са веома афирмисаним и веома квалитетним Николом Ракочевићем.

Историјске представе

Филм обрађује догађаје током 1943. године, преломне за промену односа британских савезника према Југословенској војсци. Приказане су активности ових оружаних снага на територији Босне, као несумњиво усмерене против немачког окупатора и његових хрватско-муслиманских савезника.

Четничке јединице су представљене као неспорно војно способне, мотивисане и ефикасне, са неколико индивидуализованих ликова који репрезентују њихова уверења, позиције и недоумице. Међу четницима су чланови британске војне мисије, који активно учествују у диверзантским акцијама четника и који углавном с негодовањем гледају на све проблематичнији однос своје државе према верним и поузданим српским савезницима, али су ипак принуђени да извршавају наређења.

Поред четника, представљени су и припадници немачке војске, углавном два официра (одлични говорници немачког језика и непрофесионални, али довољно уверљиви глумци – Стефан Јосић и Никола Дрмончић, које већ знамо из „Опкољених“), коректно, без много детаља и мотивација, чија је функција углавном да рефлектују респект према способности и храбрости Југословенске војске.

Са извесним респектом према противнику и извесном људски уверљивом мотивацијом представљени су и припадници домобрана (кукавице) и усташа (не претерано способни, али не без храбрости), као и муслимани из Вражје дивизије, у недоумици када је право време да пређу на страну партизана (међу њима се издвајају за простор који су добили прихватљиво уверљиве интерпретације Саше Пилиповића и Гаврила Јовановића).

Са најмање респекта су представљени партизани, махом скицирани као подмукле и окрутне кукавице, чији је циљ што брже преузимање власти уз елиминацију политичких противника, нарочито Срба, међу којима имају веома малу подршку. Главни међу њима је чак именован као Чорт, дакле Ђаво, и глуми га иначе веома добар Дејан Цицмиловић. Сугерише се сарадња између партизана и усташа, и експлицира од Лондона благосиљано партизанско преузимање заслуга за војне успехе у акцијама које су предузели четници.

Препуштени сами себи

Најзад, ту је Дража у интерпретацији Николе Ракочевића, свестан издаје од стране савезника и сопствене владе, али одлучан да своју борбу доведе до краја и да сачува што је могуће више српских живота. Средиште филма је управо у његовом одбијању да изврши британска наређења која би изазвала масовну одмазду над српским цивилима, што доводи до повлачења британских мисија из четничких јединица и прекид сарадње са Лондоном.

С тим што се у филму сугерише да би британска одлука била иста и да је Дража извршио наређење које му је издато, односно да су нерационална наређења издата управо како би била одбијена и тако било оправдано савезничко повлачење подршке Југословенској војсци. У филму је такво понашање британских власти било мотивисано излажењем у сусрет Стаљину, како би совјетска војска изнела главни терет борбе са Немачком и како би западни савезници имали што мање губитака.

Дражино држање је мотивисано његовом официрском чашћу, али и родољубљем и бригом за свој народ. Његова мотивација, као и профил оружаних снага којима командује, дата је у односу на српску војничку традицију и у континуитету са њом. Четници не исказују било коју врсту националне нетрпељивости као такве, и једино убиство заробљеника које се назначава, мотивисано је реакцијом на усташке злочине, при чему се помиње данас непожељни број од милион убијених у НДХ. Такође, Дражино поступање је мотивисано и страхом од комунистичке одмазде не само према припадницима Југословенске војске, него и према српском народу у целини.

Филм се завршава свешћу да је Југословенска војска, а тиме и српски народ, препуштена сама себи „и Господу“, да је остала сама и без савезника и да је пред њима само жртва – или чудо, које се, како из историје знамо, није догодило.

„Ђенерал“ нас болно подсећа на тешку судбину нашег народа у прошлом веку, као спремног на огромну жртву и преданог идеалима слободе и правде, али остављеног без савезника, што неминовно асоцира и на ситуацију у којој се налазимо данас. У овом смислу, ово је наш најактуелнији филм, који нас тера да се запитамо око стратегије преживљавања, као и избора и односа према савезницима, у бурном времену које је пред нама, под условом да за било какве изборе већ одавно није касно.

И коначно, после свега што је хтео овај филм, треба коначно рећи и да ли је ишта од тога постигао. Уз све увежавање труда, напора и посвећености његових аутора, као и напретка који је Самарџић постигао у односу на своје претходне продукције, нудећи један ипак коректнији и заокруженији филм, морамо рећи да је његов домет веома ограничен. Филм је у основи лишен драмске динамике и коректније наративне структуре, те се углавном одвија кроз низ епизодичних, илустративних и драмски не нарочито развијених сцена, углавном статичних и декларативно дијалогизованих.

Иако наслов филма сугерише да је његов фокус морао бити на Дражи и његовим недоумицама и ломовима, то није најбоље искоришћено, упркос томе што је насловну улогу тумачио глумац који је и те како способан да изнесе захтевније интерпретативне задатке, и који је чак и у овим условима успео да дочара уверљив људски лик трагичног генерала.

После заморне епизодичности у првом делу, филм добија на динамици управо када се више простора даје Дражиним унутрашњим конфликтима, али се постигнута напетост и енергичност брзо расплињава у приповедној декларативности и инерцији, уместо да фокус остане на генералу.

Главна мана

Филм је, кад се све сведе, гледљив, релативно прегледан, солидно фотографисан, са коректно одабраним глумачким појавама, с трудом да се сцене борбе учине стварносно уверљивијим од стилизација борбе у многим партизанским филмовима (типа – један метак, десет мртвих Немаца).

Али недостаје му оно најважније – динамична драмска структура и добро вођен филмски наратив, којим бисмо били увучени у причу, која би свакако могла да нас се тиче и буде занимљива и релевантна на више нивоа. Она и даље остаје занимљива и релевантна, али декларативно – таква би била и да је филм десет пута лошији. То што филм заправо и није толико слабији од великог дела наше „главнотоковске“ продукције, више говори о стању у нашој кинематографији, него о квалитетима „Ђенерала“, али то ипак, правде ради, не треба да буде прећутано.

Укратко, слично као и са „Опкољенима“, главна мана овог филма је сценарио и поново би требало сугерисати његовом аутору да за следећи пројекат ангажује професионалног, способног, искусног и мотивисаног (ко)сценаристу. Онда би и њему као редитељу било лакше да мотивише нешто динамичији визуелни и кинестетички ефекат, а и глумци би се много боље осећали изговарајући боље дијалоге у боље осмишљеним мизансценима.

Верујем да би већина ових глумаца, професионалних или не, тако нешто једва дочекала и за то била спремна. Да не говоримо да би се тако превладао декларативан и донекле плакатски ефекат који филм није успео да избегне, ако му је то уопште и била намера.

Легитимно је филм користити као средство идеолошке борбе, али и то је најбоље чинити филмским средствима, кроз уверљиву причу и ликове, са којима можемо да се идентификујемо и који нису пуки репрезенти унапред формираних идеја и ставова, већ нам се отварају у више перспектива, остављајући простор гледоцима да сами процењују њихове изборе.

То свакако највише важи за Николу Ракочевића, који је прави јунак овог филма, већ самим тим што је прихватио да у њему учествује, јер у овој затвореној и ригидној средини то није мала храброст.

Владимир Коларић је писац и теоретичар културе, аутор књига „Јавни интерес у култури“, „Култура и безбедност“, „Пламен Донбаса – есеји о Трећем светском рату“ и других.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб/Pogledi Kragujevac