ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ: О фашизму данас

Ако под фашизмом, попут Јегора Холмогорова у његовој књизи посвећеној „руском пролећу“ („Карать карателей: Хроники Русской весны“, Москва, 2015), немамо у виду „конкретан политички покрет у Италији, предвођен Мусолинијем, већ спектар идејно сродних ултрадесних покрета у Европи двадесетих и тридесетих година прошлог века, који су наступили у јединственој коалицији у годинама Другог светског рата“, свакако да можемо говорити о постојању и присуству фашизма у нашем времену, у савременој култури и друштву, али и у политичкој и идеолошкој пракси и  концепцијама. То присутво није просто одјек и остатак из неких прошлих времена, нити нека друштвено-политичка или културно-идеолошка маргина, већ оно подразумева озбиљне и дубоке структуралне и оперативне сличности са поменитим феноменима и праксама из прве половине претходног века.

Данас се фашизам огледа у неким од носећих културно-цивилизацијских идејаа и процеса који одређују стање савременог света и његове (макар блиске) будућности.

Фашизам се најпре налази у актуелном процесу рефеудализације света, којим се највећи део човечанства искључује из могућности да утиче на то у каквом друштву (друштвима) би хтео да живи, као и да утиче на квалитет сопствених живота, па и на само њихово одржање. Колективизам је данас интериоризован, па је уместо масовног  попримио особине потрошачког менталитета, пасивност маса замењујући пасивношћу атомизованог појединца, а колективну идентификацију на етничким, расним или класним основама заменио апстрактним колективитетом потрошача и лажног грађанина света, који постаје управо то – лажни грађанин, а који најчешће није ни свестан сопствене „самоскривљене“ пасивизације.

Рефеудализација таквом моделу колективитета и индивидуалитета надређује беспримерно малобројну и беспримерно богату елиту, легитимисану не у оквиру политичко-историјских категорија, као правно-идеолошки мотивисано право на (ре)дистрибуцију моћи, већ искључиво у оквиру култно-окултно, на метафизичким конструктима заснованом систему идеја и веровања у чијој је основи магијска моћ златног телета.

С друге стране, данашњи доминантни фашизам није онај заснован на расно-етничким критеријумима, као нека врста економски и правно институционализованог расизма, већ на такозваном цивилизаторском расизму (не толико етнички колико културолошки мотивисаном), који се позива на онај систем идеја и супериорност оног система идеја који углавном именујемо као „Запад“.

Рубна културно-цивилзизацијска подручја, цивилизацијски лимитрофи, којима и сами припадамо, нарочито су осетљиви на ову „велику игру“. Настабилни идентитети, како социјални тако и културни (не занемаримо ни класне или родне), лако подлежу зову фашизма као „аристократизма за плебс“. Ако је таква врста фашима некада на рубним подручјима била  храна најпре расизму и антисемитизму, сада примарно храни осећај сопствене супериорности и туђе ништавности због потребе да се сопствени идентитет потврди у оквирима одређеног система идеја-идентификација, односно у оквирима цивилизацијске припадности „Западу“.

И ако се вратимо поменутој књизи Јегора Холмогорова, он на примеру актуелног украјинског фашизма, као главну особеност ове одурне појаве, и као њену „природу“, одређује „култ хероја“. Али то више није поштовање и кодификација хероја као посредника измеђи Бога (богова) и људи, који спасава народ и жрвнује се за њега, предајући људима и освајајаући за њих „божански пламен“ (чиме га обнавља и утемељује), већ култ безосећајног уништитеља, извитопереног надчовека спремног да гази преко лешева без трунке саосећања и кајања, у име чисте и бруталне моћи, а који својим поданицима нуди само сигурност као апсолутно покоравање. У посткомунистичком времену, примећује Холмогоров, егзистенцијални и метафизички страх пред фашизмом, које су поседовале старије генерације, учесници и сведоци Другог светског рата, био је презрен и заборављен. То је свакако један од разлога што смо поново принуђени да се уверавамо како фашизам у својој основи није „питање политике колико антропологије, дубоки егзистенцијални рез који превазилази идеологију“, и у чијем присуству дубоко „осећање гађења обузима једнако и конзервативца, и либерала, и националисту, и комунисту, и атеисту, и хришћанина“.

Чувајмо се дакле таквих хероја и хероизама, и чувајмо се најпре сопственог јада који би могао да нас одвуче у такво одвратно стање егзистенције. И боримо се, озбиљно се боримо, против сваког, „споља“ или „изнутра“, који би у било чије име и под било којим год изговорима, и за било које „наше добро“ желео да нас начини робовима. На заваравајмо се и не бојмо се, и све ће можда једног дана бити у реду.

Тагови: Владимир Коларић