Владимир Коларић: О чојству и јунаштву – „Добровољци“ Велише Миљановића

Фото: Стање ствари

Учили су нас, а и даље нас уче да је у рату деведесетих било нормално и пожељно отићи из земље, избећи служење војног рока, а како су у рат ишли само присиљени или они жељни отимања беле технике. Али Велиша Миљановић нам у својој књизи „Добровољци“ (Духовни луг, Крагујевац, 2024) на основу свог богатог искуства сведочи како нипошто није било тако.

Како су напојени породичним традицијама, епским песмама и данас исмеваним непатворeним осећањима части и заједништва, млади људи одлазили да помогну свом народу, не само непосредно бранећи своје домове, него своје, до тада непознате сународнике, у крајевима у којима раније нису били.

„Добровољци“ су живо, узбудљиво и концизно исприповедана књига, са пуно потресних и аутентичних прича о људима и догађајима, али и са пуно емоција и веома озбиљних промишљања ситуације човека у рату, као и наших посебних ратних и околоратних прилика. Миљановићева књига није потресна само због призора мука и страдања о којима сведочи, већ и због примера храбрости и човечности, за које смо мислили да су постојале само у неким древним временима, и то провучене кроз филтер легенде и мита.

Миљановић сведочи живост наше народне традиције, у основи једног жртвеног етоса који и после толико векова  и искушења и даље, колико год пригушено, живи у нашем човеку. Али сведочи и о манилулацији њиме, његовом обесмишљавању и гушењу од стране политичких елита, оних који се због својих интереса и слабости играју судбином свог народа.

Аутор је, на основу свог искуства, међу борцима издвојио неколико група: митске јунаке. идеалисте, авантуристе, бегунце и ратну фукару, прецизно и сликовито описујући сваку од њих. И како то изгледа када аутентичне и срчане почну да замењују бирократе и похлепни. Ако је Миљановић од куће понео само Свето Писмо, збирку епских песама и родитељски савет да не отима туђе и буде човек, као и своју жељу да је, ако макар помогне и једном детету, остварио свој циљ, неки други су носили само зле мисли о стицању и моћи, хладноћу и незаинтерсованост за животе конкретних људи, било сабораца било цивила.

Сведочи такође о значају Цркве за народ, од том прожимању које је у многом одредило српски историјски пут и карактер, па тако за владику Атанасија каже како је „носио пола наше снаге у рату“.

Далеко од тога да ова књига глорификује рат нити представља икакву ратну пропаганду или подстиче на мржњу и освету, већ пре свега сведочи о храбрости, врлини и жртви,  о томе шта још може човек. па и наш човек. Као и свака добра проза ове врсте, она је пре свега љубавна прича, колико год то некоме чудно изгледало.

Потребне су нам данас овакве књиге, не да бисмо се спремали за рат или се бусали говорећи о својој националној величини, него како бисмо се крепили, а не падали у депресију и дефетизам, који су нажалост постали реалност наших живота, и индивидуалних и оног колективног. Енергија нам треба и вера, виталност и полет, а не празна прича, махање заставама, ригоризам фрустрираних и пуко певање патриотских песама. Требају нам дела, а да би њих било потребно је имати нешто што окрепљује, подстиче и освежава, а то могу чинити и неке добре књиге, као ова Миљановићева.