„Носталгије су дозвољене, али само у приватном, никада у политици” – пише Гец Кубичек и наставља – „Oне нас спутавају у томе да учинимо оно што је прикладно нашем времену.” Сведоци смо колико носталгија уме да паралише Србе у разумевању онога „што треба да учине у нашем времену“, колико уме да их дезоријентише и пасивизује, понуди засторе (само)обмане и „лажне свести“ и која нас спречава да успоставимо контакт са реалношћу онаквом каква се појављује у нашем тренутку, да је разумемо и у складу са тим делујемо.
Рекли бисмо да то подједнако важи за југоносталгију, као и носталгију за било ком пројекцијом „златног доба” српске историје, оног средњовековног или „грађанског” (за неке чак и предхришћанског – аријског, словенског или „аутохтоног”). Ипак, носталгија као колективни феномен указује на дезоријентацију, односно губљење идејних и вредносних оријентира савременика и поседује импулс који није нужно негативан, већ је упућен на жеђ за нечим трајним, поузданим, за неким континуитетима, начелима и вредностима које нису за једнократну употребу. У том смислу, носталгија може бити једно „депресивно” и пасивно наличје потребе да се успостави жив однос са традицијом, за оним што је из ње најбоље и мотивишуће. Јер најзад, традиција се, у складу са речима Албрехта Ериха Гинтера, не тиче „оног што је било јуче, него онога што вечно важи”, што важи и за сваки приступ који у промишљању савремености не одбацује и не искључује традицију, предање, историјско искуство и памћење као нешто безнадежно, мртво и што се може спознајно и делатно активирати у нашем времену, осим у сврхе манипулације и обмане.
Е сад, увек се поставља питање шта је тачно оно што треба чувати, шта је оно што „вечно важи” и што може бити корисно нама данас, што може да нас (спознајно) усмери и (делатно) подстакне. Јер, како рече Џон Покок, „превише људи покушава да сачува сувише ствари на основу превеликог броја различитих разлога”, па је ту лако дезоријентисати се и продубити ионако дубоке сукобе.
Ипак, тако гледано, и у свакој носталгији – поред свега негативног и спутавајућег – може да постоји и неки резон. У југоносталгији се он може налазити у рецепцији социјалистичке Југославије као релативно независне државе која није хтела да буде ичији пион и која је тежила да изгради систем по својој мери, који је подразумевао и социјалну правду. У носталгији за средњовековном српском државом то је заснивање институционалних и друштвених категорија на духовним вредностима и поново снажна жеља за независношћу и самосталним духовним стваралаштвом. И у грађанском друштву формираном током 19. века највише нас привлачи његова укорењеност у борби за слободу и независност, као и стваралачки подвиг изградње функционалних институција и друштвених односа који могу да одговоре на изазове времена.
Дакле, шта је то конкретно у нашем наслеђу што нам може помоћи у данашњим лутањима, а без идолатрије, самопрезира и носталгије подједнако? Свакако нас Свети Сава може подстаћи да верујемо у моћ личног стваралаштва на основу чврстих уверења, снажног карактера (воље) и доброг разумевања контекста. Косовски завет представља трајну мотивацију у борби за слободу и независност, као и за превласт духовног над материјалним, односно вредности утемељења и развоја личности и заједнице наспрам пуког корпоративизма и меркантилизма. Али, како год те вредности сагледавамо, оне нам се отварају у три перспективе: 1) жеље за самосталношћу, независношћу, сувереношћу, аутономношћу, правом да се иде сопственим путем и не полажући рачуне ниједном спољашњем субјекту; 2) која не може постајати без духовне слободе и независности на којој почива институционално, друштвено и културно стваралаштво, као рад на изградњи заједнице по својој мери; 3) а која, опет, губи смисао без слободе појединца пред безличним државним и апстрактним идеолошким апаратом, према коме се има априорно неповерење, уз прече давање предности једном органском него корпоративном виђењу заједнице.
Јасно је да ове вредности ни у једном историјском времену нису остварене на савршен начин, нити ће икада бити, што обесмишљава радикалну носталгију, али истовремено сваки период српске историје чија рецепција може да надахне жив однос и жељу са остваривањем ових вредности у нашем времену може да има смисла.
Србији и Србима, дакле, нису потребни међусобни сукоби, већ независност, стваралаштво и слобода, и крајње је време да се довољан број нас нађе око најмањих заједничких садржалаца и учини нешто за ову земљу и народ, уместо оправдавања сопствене немоћи, загледаности у сопствени пупак, пуњење сопствених џепова или уверености у сопствену супериорност, па макар све отишло дођавола.
Уместо носталгије, идолатрије и самопрезира потребно нам је подстицајно виђење наслеђа, које нам отвара очи за стварност и наше будуће делање, а не оно које нам замагљује поглед доказано погрешним путоказима, лажним сјајем или сивилом немоћи.
Или омамљујућим зовом туђинских сирена, које нам отупљују сваку жељу, па чак и помисао о праву на сопствени поглед, способност да се нешто самостално изгради и да се живи онако како би већини нас највише одговарало, без робовања колико страној чизми, толико и златном телету или потребама сопственог трбуха и отужној сујети. У слободи синова светлости који никоме не полажу рачуне, осим Оном ком се рачуни не полажу него којим се живи.
Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књига „Хришћанство и филм” и „Јавни интерес у култури: теоријске основе и полазни критеријуми вредновања”. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор Нови Стандард
Насловна фотографија: Сцена из филма Носталгија Андреја Тарковског
