Владимир Коларић: НАШ НАЈВЕЋИ ПРОБЛЕМ – ИЛИ О „ДОБРИМ КАУБОЈИМА“ И „ЗЛИМ ПАТУЉЦИМА“

Фото: opusteno.rs/

Деца у игри углавном подражавају одрасле, они који живе у провинцији прате трендове из престонице, а они из земаља „периферије“ подражавају оне који живе у земљама „центра“. Док већина такозваног обичног народа то ради спонтано, пратећи моде ове или оне врсте, неки од оних који себе воле да сматрају елитом истински се идентификују са становницима такозваних великих земаља, њиховим вредностима, начином живота, подражавајући чак њихов жаргон или начин исхране и одевања.

Подразумева се да је концепт „центра“ и „периферије“ и даље западноцетричан, па је предмет подражавања и даље искључиво политички Запад, односно САД и Западна Европа, чак и код оних који им политички нису сасвим привржени. Управо то и јесте главни добитак од оног што се обично зове „мека моћ“ – да ваш начин живота и вредности подражавају чак и они који у потпуности не подржавају вашу политику према њиховим земљама или уопште. Док подражавањем одражавате и одржавате ону слику коју о себи пројектује „центар“, можете о њиховој политици да мислите шта год хоћете. Док њихове изборе, па и сукобе, видите као своје, потпуно је свеједно како сте у тим изборима и сукобима опредељени.

Коју год страну заступали у америчком „културном рату“, схватајући га као нешто што вас се тиче и што  је ваша ствар, односно чији сте део, „један од момака“, ви играте њихову игру, односно у његовој сте власти, шта год мислили о себи, колико год мислили да сте слободни.

После петог октобра, на пример, неки представници наше власти су се отворено идентификовали пре са неким иностраним центрима моћи него са сопственим државом и народом, „преговарајући“ у стилу – „ми смо на истој страни, ми се разумемо, само да још убедимо оне наше будале“. Сад то можда није тако огољено, али опет имамо бројне који мисле да је њихово опредељење против америчке „дубоке државе“ или за очување „грађанских птава и слобода“ пред Трамповим полулизмом истински важно и да су они део те игре.

Тако сад имамо оне који се, лишени сваке политичке свести, спрдају са хапшењем венецуеланског председника Мадура, призивајући да би нешто слично могло да се догоди председнику наше земље. Иако неки од њих нису љубитељи Трампа и свесни су да његов потез можда није сасвим у складу са међународним правом и нормама међународних односа, опет им прија да себе виде као „део екипе“, односно као део „великог света“.

Иако им страшно смета корупција и слабости правног система сопствене земље, немају никакав проблем са тим шта све чине они који су предмет њиховог подражавања, односно они којима се диве и са којима се идентификују. Путин је „зли патуљак“, руски војници звери, неки њихов сународници тако огавни да после њиховог одласка треба преорати земљу на којој су стајали, али Америка некако увек има право. Ако и нема, ипак можемо да их разумемо. Јер то су „наши момци“, зар не? То је музика уз коју смо одрастали, филмови које волимо. Како амерички војници могу бити звери, зар то нису они у основи добри, мада некад претерано наивни и симпатично приглупи момци из толиких америчких филмова, у којима некако увек победи добро, оличено у њиховом у основи ипак добром систему?

Инфантилност оваквог погледа на свет је очигледна и потпуно је јасно да смо сви ми, којима је ипак стало до себе, својих заједница, својих вредности, до правде и истине уосталом, у основи њихови таоци. Таоци свих оних који би радије да пропадне цео свет него да се они одрекну својих сећања на детињство и младост, на филмске и музичке хероје које су волели, на своју слику света, једном за свагда формирану и за њих непроменљиву.

Они који мисле да њихове жеље саме по себи постају реалност – а ако нешто ту не штима утолико горе по реалност – који су неспремни да примете како се свет рапидно променио од деведесетих година прошлог века, који су неспремни да своја уверења и жеље имало доведу у питање, наш су највећи проблем.

Јер такви, упркос свом наводном залагању за демократију, слободе и права у основи подржавају закон јачег, само ако тај јачи припада оној страни за коју су везали своје самопоимање и самопоштовање. Тај „добри каубој“ може све, зашто да не, јер он је „наш човек“, а са друге стране су неки дивљаци, варвари, ауторитарци, све у свему подљуди, а нечемо ваљда и ми да будемо такви? А ти који су такви – па сами су криви, ко им је крив што се нису довољно потрудили да се уљуде и цивилизују, онда то не бисмо морали ми, односно наши добри другари који се само боре за „свој начин живота“, који ти дивљаци, где год живели, на ком год континенту, већ самим својим постојањем угрожавају.

„Ми смо другари, зар не?“ – вероватно би се тако обратили том „добром каубоју“ када би у њих уперио своју добру пушку.

„Ми смо изнад њих, ми смо супериорни, зар не?“ – рекли би. Пре него што им тај „добри каубој“ разнесе њихову варварску, ах словенску, ах руску, ах српску, ах било чију неподобну главу.