Овај феномен занимљив је пре за разумевање Запада и његових културно-цивилизацијских и трансидеолошких образаца и форми него за разумевање саме Русије, па није чудно да само на српском имамо преведено неколико значајних књига западњачких аутора посвећених овој теми, попут Русија-Запад: Хиљаду година рата Гија Метана, Слика непријатеља: Русија Ханеса Хофбауера или Русофобија Ђулијета Кјезе. На наш језик је преведена и Русофобија руског научника Игора Шафаровича, док је Дејан Мировић написао књигу Русофобија код Срба 1878-2017.
Русофобију можемо посматрати кроз призму империјалистичке и колонијалистичке традиције доминантних западних сила кроз историју, као конституента самог цивилизацијског идентитета Запада, који је сопствени образац цивилизацијског развоја, крунисан идејом и праксом модернизације, изједначио са појмом цивилизације као такве. С друге стране, однос према Русији у овом смислу остаје донекле особен, вероватно због тога што се овде ради о сродној и конкурентској културно-цивилизацијској традицији, са којом Запад дели наслеђе хришћанске вере, античке културе, институционализације по римском моделу, па чак о одређену форму универзализма засновану на империјалној идеји Рима.
Док се трансидеолошка аргументација Запада у осмишљавању сопствене империјалне и колонијалне праксе заснивала на тврдњи о нужности и преимућству сопствених идеја развоја, као универзално применљивог, прихватљивог и пожељног модела, као и на мање или више експлицитним расистичким и култур-расистичким препоставкама, однос према Русији кроз историју генерисао је нешто сложеније идејне системе. Иако је русофобија релативно континуирани садржалац западњачке културне историје, неодвојив од саме самоиндентификације (идентитета) Запада, она се, разумљиво, мењала у складу са конкретним историјским околностима и интересима тада доминантних западних политичких фактора, па је, по правилу, нарастала када би Русија преузела кораке у смеру сопственог политичког или (транс)идеолошког осамостаљивања у односу на Запад.
Русофобија се, у том смислу, може тумачити као конституент политичке идеје и праксе Запада, који више него било која друга идеја указује на неодвојивост идеје глобалног ширења и глобалне хегемоније од саме идеје Запада. Хегемонија којој Запад тежи је територијална, економско-ресурсна и идејно-вредносна, заснована на жељи за наметањем сопствених идејно-вредносних норми и институционалних образаца свим осталим културно-цивилизацијским комплексима, који би самом интериоризацијом таквих идеја заправо престали да постоје као такви, постајући у својој основи само сегмент глобалног Запада, као универзалне и монополне идеје и праксе.
Неопходност непријатеља
Западу је, у том смислу, увек била потребна „слика непријатеља“ (дакле, представа, конструкција, концептуализација непријатеља, а не непријатељ као такав) наспрам које је осмишљавао комплексе идеја којима би демонстрирао сопствену цивилизацијску супериорност и универзалност својих цивилизацијских претпоставки, неупитно себе стављајући у позицију глобалног арбитра вредности и пожељног универзалног поретка односа. Основни прицип западњачког деловања у овом смеру била је нормализација и натурализација сопствених претпоставки и образаца, којим се они, иако у основи партикуларни конструкти, представљају, промовишу и репродукују као природни, законономерни, подразумевајући, неупитни и универзални, док се одступање од њих не посматра као легитиман избор и варијетет него као прекршај подложан законском и моралном санкционисању (идеја „глобалне полиције“).
Демонстрација оваквог идејно-прагматичког система Запада кроз историју била је најуочљивија на примеру Русије и земаља источно-православног културно-цивилизацијског круга, баш због блискости њихових полазних основа. Борба за доминацију над Русијом и ареалом ком она припада морала је бити заснована на чвршћим идејно-вредносним темељима него борба за доминацију над земљама, културама и цивилизацијским ареалима који почивају на битније другачијим полазним основама, односно дубинским структурама, и где колонијална доминација и њен легитимитет могу бити постизани пуким одржавањем и репродукцијом економске или војне надмоћи.
Укратко, страх Запада од Русије почива на могућности да она буде носилац културно-цивилизацијске, дакле не само идеолошке него и дубље засноване трансидеолошке алтернативе западњачком моделу развоја, који би могао да постане привлачан и на самом Западу или неким његовим деловима или пак да буде конкурент у глобалној подели власти и утицаја, чија моћ не би почивала само на војно-економским, него и идејно-вредносним чиниоцима.
Ово је важно разумети у нашем времену, када присуствујемо једној од већих експлозија русофобије у историји, а чија је главна мотивација садржана у чињеници да је Русија дошла до тачке у којој може да делује релативно самостално у односу на доминантне западњачке носиоце моћи и да на значајан начин утиче на међународни поредак односа. Медијска кампања и радикалност искључивања Руске Федерације из међународних система, уз потпуно пренебрегавање узрока постојећег сукоба, деструктивне империјалне и милитаристичке праксе западних земаља последњих деценија и било каквих интереса и права руске државе и народа, сведоче о промовисању третмана Русије као ревизионистичке земље која нарушава једном заувек утврђен поредак глобалних односа, који је Запад одавно сматрао нормализованим и прогласио јединим легитимним.
Инфериорност руске културе
Најважнији елемент антируске пропаганде поново је идејно-вредносни, у смислу да је главна оштрица Запада усмерена на негирање самих основа руске културно-цивилизациске традиције, њених идејно-вредносних темеља и права на трансидеолошку партикуларност са универзалистичким потенцијалом, које Запад приписује искључиво себи.
Репродукују се идеје о дивљем и примитивном народу, ауторитативном и агресивном систему владања, неефикасности управљања, са отвореним сугерисањем цивилизацијске, па чак и расне инфериорности, која евентуално може бити превладана само усвајањем и интериоризовањем западњачких дубински структурисаних образаца и норми. Порицање и критика руског модела за сам Запад има значај превладавања такозваних традиционалних идеја унутар сопственог круга, односно снажног позива на укидање традиционалних регулатива друштвених, државно-институционалних, економских, вредносних, породичних и других односа, где се Русија пројектује као мрачни, на традицији заснован двојник, жива слика стања које се на самом Западу мора превладати.
Најрадикалнији исходи овакве стратегије налазе се у нормализацији расистичких и култур-расистичких предрасуда од стране људи на Западу, али и у самој Русији или њој блиским земљама, а које делују као потпуно неподложне рефлексији, критичкој свести, аргументацији на основу истраживања и логичког мишљења, којим се Запад толико поноси, добијајући обрисе својеврсне митологије, која не подлеже рационалном и критичком преиспитивању и корекцији. Ово води још једном исходу, а то је потпуно превиђање руских жртава и чак могућности постојања злочина над руским народом, за које, и ако постоје, могу бити криви само Руси сами, њихове власти, менталитет и традиција, па чак и подсмешљивом односу према самој могућности говора о геноциду или масовном злочину над руским народом, и то не само тренутно него и у историјској перспективи.
Тако су тврдње о масовним гробницама пронађеним на територији Донбаса, без икаквих испитивања, априорно биле одбачене и исмејане као део руског пропагандног рата, масовни злочини над украјинским држављанима руског индентитета били су систематски прећуткивани, а док се свако испољавање руске (или српске) националне свести и интереса олако идентификује са фашизмом, постоји неодлучност да се таквим именом идентификује пракса деловања неонацистичких украјинских формација попут „Азова“ или да се масовни злочини вршени над руским (или српским) становништвом, данас или у прошлости, означе појмом геноцида.
Нама је то веома добро познато, с обзиром да су србофобија и русофобија идеје и праксе које почивају на идентичним структурним обрасцима и мотивацијама и за које можемо сматрати да су неодвојиви и, заправо, феномени истог реда. Пренебрегавање српских жртава, чак и изругивање према самој могућности страдања српског народа, уз истицање српских злочина и злочиначке праксе као историјског континуитета, одбацивање сваког права и интереса српског народа и државе, који се, иначе, подразумевају или макар толеришу када су други (западне земље и народи и њихови тренутни савезници) у питању, и стигматизација испољавања српског културног и националног идентитета такође су мотивисани идејно-вредносним аргументима, односно тврдњама о недовршеној модернизацији српског народа, које је у нашем времену утемељила Латинка Перовић, и којима се српска судбина у последња два века искључиво тумачи у кључу цивилизацијске инфериорности, односно одступањем Срба од западњачких норми цивилизацијског развоја.
Русофобија за Нобела
Препознаћемо то, до ситница, и у исказима актуелних русофобних перјаница руског порекла. Списатељица Људмила Улицка је 2018. године дала интервју једном украјинском медију, у ком, наравно, ниједном није поменула одговорност кијевских власти за кризу и масовне злочине чињене над грађанима Украјине са руским идентитетом.
Такође, иако није директно подржала, није ни опоменула водитеља због расистички интонираног питања о томе „какав то ген омета Русе да постану Европљани“, на шта је одговорила како се мање ради о генетици (дакле „мање“, а не никако) колико о цивилизацијском процесу, по ком Руси „још не могу да постану Европљани, за то ће нам требати још 150 година, а можда и више“. То је, тврди списатељица, разлика која се просто „осећа“, нарочито у контакту са људима из других земаља, због чега се Русија претвара у „светску провинцију“. Процес развоја Русије иде једним „архаичним током, супротном целокупном цивилизацијском процесу“. То нам се, за сада, чини неповратним, али постоје извесна колебања која дају наду да ће Русија кренути неким другим током, можда већ, нада се списатељица, променом руководства. Једино то би могло смањити ниво агресије руског политичког и војног руководства, који је за Улицку највећи проблем не само Русије и њене „жртве“ Украјине, него и данашњег света у целини.
Реторика „ненасилног отпора“, коју је у интервјуу и на другим местима отворено користила, могла би да имплицира да је њен учестали ангажман подразумевао релативно озбиљну и систематску припрему, односно систематско учешће у припреми унутрашњег преврата у Русији под плаштом „обојене револуције“, за коју је тада још било изгледа да би могла бити извршена у Москви.
Испади Улицке су ситница у поређењу са оним нобеловке Светлане Алексијевич, чији је један интервју из 2017. године по ко зна који пут потврдио како се у случају ове ауторке не ради о критичарки актуелног руског руководства или руске национално-империјалне политике и митологије, већ о екстремном заступнику русофобне пропаганде, која корене, по правилу, има у мешавини самомржње, тако често индуковане представницима такозваних „културних елита“ народа изван или на рубу политичког Запада, и баналног каријеризма и похлепе, за шта западњачки фондови, очито, још нису исцрпљени.
Већ на почетку интервјуа, Светлана Алексијевич свог руског саговорника одређује као некога ко се налази „с оне стране“ и интересује је шта „он има у глави“, као да говори о ванземаљцу, екстрахуманом бићу или припаднику неке потпуно непознате културе, што је за некога ко је деценијама живео у Русији и пише на руском језику, у најмању руку, чудно.
Себе, с друге стране, Алексијевичева беспоговорно одређује као особу која се бори против лажи, која одлично разуме шта се догађа, за разлику од већине, која живи у „баналности“. А истина, која је увек истина – наравно, мрачна – о Русији је следећа: „Сада се налазимо у ситуацији када је друштво изгубило оријентире“, Русија је земља ратова и револуција и, што је главно, „код нас постоји култура ратова и револуција“. Перестројка, која је представљала покушај да Русија „буде као сви“ је пропала зато што друштво није било спремно за њу, па се вратило ономе што најбоље зна – ратном, милитаристичком стању, које је „наше нормално стање“, прећуткујући, наравно, узрочнике и покретаче већине ратова које је Русија водила.
За њу је рат у Украјини искључиво последица руске агресије, због изражене жеље украјинског народа да живи у Европи, услед чега је натеран да се бори за слободу и независност. Никаквих фашиста нема у украјинској власти, а у свакој земљи постоје безначајне групације које около шетају са фашистичким знамењима. Украјина, по њеном мишљењу, само жели да створи своју државу, и у том смислу могу се разумети одређена циљана убиства. Она их не оправдава, али их „разуме“.
Све ратове на простору бившег СССР-а Алексијевичева види искључиво као последицу руске агресије, док је присуство руског језика и идентитета последица насилне русификације. У том смислу, наметање украјинског (и енглеског!) језика рускојезичком становништву у Украјини је сасвим легитимно. Свако другачије мишљење за ову ауторку је само милитаристичка хистерија.
Русија није земља слободних људи, које Алексијевичева дефинише као људе са европским, „хуманијим“ погледом на ствари. Чињеница да у Русији нема више људи који подржавају „наранџасту“ ведету Наваљног, за њу је доказ да Руси не желе слободу.
Андреј Бабицки у свом чланку „Простосрдачни канибализам Светлане Алексијевич“ овај интервју назива „спомеником руске либералне мисли у лику интелектуалне ограничености и окрутног антихуманог ауторитаризма“. Алексијевичкин интервју је преседан, јер до сада је мало ко тако отворено оспоравао било каква права Руса, па и право на живот, док се сваком народу, ког су Руси, наводно, вековима угњетавали, даје право на свако насиље према Русима.
„Многи су писали о томе“, наставља Бабицки, „да ако би С. А. дозволила себи да овако говори пред неким западњачким новинаром била осуђена од стране истог тог западног друштва, чијем се идеалима иначе толико клања. Али, наши либерали, некад више инстинктивно него разумски, знају шта се на Западу говори а шта не, и тада код њих наступа потпуна метаморфоза – они моментално мењају своје регистре, и од нацистичких концепата о народу генетски предодређеном да буде роб и џелат истовремено прелазе на причу о угрожавању људских права и грађанских слобода.“
Бабицки нарочито скреће пажњу на тврдњу С. А. како она није морала да буде присутна у Чеченији и Донбасу, јер је у својим књигама већ истраживала љуску патњу, и познато јој је како „страдају сви други“, подсећајући како такав став није у складу са хришћанским схватањем да је „свака судбина непоновљива“. Наравно, то не спречава ову нобеловку да људе разврстава у већ припремљене категорије, где Русима припада лик некаквих глупих, слепих, ружних и мртвих човеколиких ентитета.
„Добитница награде Лењиновог Комсомола“, закључује Бабицки, „остаје неко чији су примитивни погледи формирани у совјетска времена, и она тим временима припада без остатка. Бездушно разврставање људи на оне који заслужују саосећање а који не карактеристичан је за тај селективан приступ, према ком је човек био упакован у класне одељке, и његова вредност се одређивала искључиво у тим категоријама. Овде је национална припадност заменила класну, али навика механичког класификовања људског друштва је остала непромењена.“
Анатомија типичног руског либерала је значајна за истраживање како колонијалистичког насиља тако и менталитета самомржње као једног од његових главних циљева. Ако је процес псеудоморфозе у складу за цивилизаторским обрасцима политичког Запада код неких припадника руске интелигенције прерастао у апологију колонијалног потчињавања, пред нама је још тежи задатак очувања сопствене културне самобитности, па и самог биолошког опстанка.
Русофобија и србофобија
Подразумева се, при томе, да карактер русофобије не треба приписивати свакој критици актуелног руског режима, одређених етапа, догађаја и личности руске историје, проблематизовању идејно-вредносних претпоставки на којима је заснована руска традиција и идеја. Треба имати на уму да су писци као што су Герман Садулајев или Захар Прилепин били изразити противници режима Владимира Путина, али не са русофобних позиција. Када су подржали руско присаједињење Крима, за њих више није било места на Западу, где су до тада били превођени и позивани. Слично је било и у случају Лимонова, или Милорада Павића, када оно што је говорио није пријало западњачким ушима осетљивим на све што је одступало од србофобне хистерије почетком деведесетих.
Такође, ни све руске либерале и западњаке не треба сматрати русофобима, уз напомену да русофоба највише има управо у тој групацији, којој русофобија лако постане својеврсна идеолошка и крипто-идентитетска легитимизација, посебно када имају претензије да буду прихваћени на Западу. Из истраживања личног искуства, запазио сам да људи таквих уверења углавном потичу из редова потомака совјетске елите, углавном из дипломатских и културних кругова, знатно мање просветних, а још мање, за разлику од Србије, војних. Треба напоменути и максиму Александра Зиновјева, која упућује на опрез када се критикују сопствена држава, народ и култура пред западњацима, а који је рекао како су он и његови пријатељи, својевремено, као дисиденти у доба СССР, мислили да „пуцају на комунизам, а заправо су пуцали у Русију“.
Свакако је важна и опомена да се мора правити разлика између западњачких декларативно изнетих идеја и њихове праксе, поготово када је она усмеравана према онима изнад свог трансидеолошког круга, а за који, према њима, важе другачији критеријуми, где је свака (њихова) лаж дозвољена, а свака (туђа) жртва ништавна.
А најважнија од свега је способност и нас и Руса да градимо, да имамо самопоуздање, да не зависимо ни од кога и да слику о себи не формирамо према слици или у огледалу Запада, не сматрајући га ни непријатељем ни арбитром, већ да трагамо за основама оног света у ком ће нам најбоље бити, без непријатељства према било коме, али уз чврсту одбрану сопственог права на самосталност и слободно стваралаштво на основу сопствених традицијских темеља.
А велики је то посао и није извесно да ћемо имати снаге да га обавимо. Ако те снаге не будемо имали, нећемо бити ни први ни последњи народ који је ишчезао са „историјске сцене“. Али ја верујем да не мора да буде тако, да у нашим традицијама и нашим срцима имамо довољно снаге да изађемо из лавиринта самозаваравања и самопорицања, и да не дозволимо расистичким мрзитељима да ликују и да помисле да су и у једном тренутку били у праву. Не крају крајева, не треба да радимо све то због њих него због себе, због своје слободе, деце, будућности, јер будућност ће бити наша.
Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“
Приредио Никола Јовић
Насловна фотографија: Wikimedia/Library of Congress/Frederick Rose
Извор Печат
