Владимир Коларић: Ко ће решити наше проблеме или о (не)противљењу злу

У одличној књизи Биоскопска промишљања, Квентин Тарантино нас подсећа на читав низ филмова насиља и освете из 1970-их година прошлог века, који тематизују ликове упитних моралних квалитета и још упитнијих чинова, али који, насупрот неефикасности или корумпираности институција и пасивности већег дела друштва успевају да реше одређен проблем, кривца казне а невином помогну. Који се, укратко, иако и сами морално проблематични и служећи се морално проблематичним поступцима, супротстављају злу и успевају да му у овој или оној мери стану за врат, док већина за то задужених установа и већина „добрих” грађана стоји по страни допуштајући да зло дивља.

Наравно, ови филмови су одражавали један период у развоју Америке карактерисан опадањем друштвене сигурности, поверења у институције, колико и прокламоване и наслеђене идеале, маркирајући једну дубљу, не само економску и социјалну, него и идејно-вредносну кризу – са елементима културног инжењеринга – свог доба. Због наводног оправдавања насиља, овакви филмови и њихови ликови (међу којима су најпознатији Хари Калахан Клинта Иствуда, Пол Керзи Чарлса Бронсона, Тревис Бикл Роберта де Нира…) неретко су оптуживани за промовисање фашизма, а због индивидуалног, самовласног карактера њиховог деловања, стављани су у контекст радикалног либертаријанства, десног анархизма и слично.
Оправданост насиља

Поред тога, ови филмови су критиковани као у бити конформистички, с обзиром да иду наруку надолазећем предаторском индивидуализму, који ће 1980-их бити обележен именима Регана и Тачерове, док с друге стране не нуде алтернативу лошем поретку – што би подразумевало не само критику затеченог стања, него и виђење његове алтернативе, али и заступање колективне акције – као једине кадре да доведе до истинских друштвених промена.

Дакле, ови филмови приказују стање друштва у ком је зло толико нарасло, да је публика доведена до тога да подржава насиље у сврху његовог уклањања, па чак и од стране оних који често нису ни морално узорни ни ментално здрави. Оваква перспектива, дакле, на прво место ставља учинак одређеног деловања, сфери идеја и вредности (привремено?) претпостављајући прагматизам деловања и учинка. Овај прагматизам је донекле политички, али и својим одсуством позивања на заједнички интерес и институционализацију истовремено и антиполитички.

Неки филмови исте деценије проблем оправданости насиља посматрали су и са религијске тачке гледишта, попут Правих каубоја Дика Ричардса, у ком група нипошто морално савршених каубоја спасава животе припадницима верске заједнице обавезане на непротивљење злу силом, односно одрицање од сваког насиља, макар и у сврху одбране голог живота себе и ближњих.

Осећај да су темељи друштвене, па и културно-идентитетске стабилности претеће нарушени, уметност и популарна култура, између осталог, рефлектују тематизацијом оправданости насиља. Проблеми постоје, они су радикални, могу увести неповратне и деструктивне промене у друштво, институције делују немоћно и незаинтересовано, сама друштвена свест је уроњена у пасивност и дезоријентацију, а проблем некако треба решити. Уместо колективне акције или смене елита, проблем се посматра кроз мотив појединца или мање групе који узимају ствар (правду) у своје руке и решавају проблем. Наравно, јасно је да га решавају краткорочно, не отклањајући његове шире узроке.

Тревис Бикл у Таксисти спасава девојчицу из канџи проституције, али то неће допринети промени услова који људе воде ка таквом животу. Хари Калахан убија манијака, али јасно је да ће манијака и даље бити, све више и више. Оптужбе за фашизам оваквих филмова и почивају на уверењу да они заправо заговарају став да државне власти треба да преузму методе оваквих осветника и силу ставе испред одређених права и слобода појединаца и група, које макар декларативно одређују друштва либералне демократије. Односно, да на власт дође неки Прљави Хари, и то са овлашћењем да чини оно што Хари чини ризикујући не само живот и каријеру, него и изазивање моралне осуде, односно правне и моралне консеквенце свог поступања.
Опстанак државе и народа

Гледајући из перспективе политичког реализма, ово је донекле позитивна тенденција, јер разоткрива често манипулативну природу морализма у политици, односно морализације политике и политичког – као покрића за пројектоване идеолошке исходе – чије последице управо живимо, у лику воук (woke) и кенсел (cancel) образаца данашњице. С друге стране, остаје проблем деполитизације, у смислу релативизације политици инхерентне процедуралности и консензуалности, као и недостатак афирмативног идејно-вредносног оквира, који анти или псеудополитички прагматизам не би одвео ка деструкцији или тиранији.

Ограниченост индивидуалног и на физичкој елиминацији заснованог отпора (видљивом) злу детектује у истој деценији такође веома присутан низ филмова, које бисмо могли подвести под назив „инвазија отимача тела”, који сугеришу невидљивост зла, његову манипулативну и обезличујућу природу, која неприметно и изнутра дестабилизује сваки отпор, често без свести и о самој потреби за њим (Инвазија отимача тела, Они живе, Луталице, Осми путник…). С хришћанске тачке гледишта посматрано, јасно је да ни један суштински проблем човека не може бити решен „у веку овом”, што релативизује све велике, индивидуалне или корективне „решаваоце проблема” у историји, али свакако нас не ослобађајући одговорности за свет у ком живимо.

Не пишем тек тако овај текст јер се – у контексту набујалих спољашњих претњи и унутрашње, како институционалне тако и друштвене немоћи – природно отвара питање како се одупрети нагомиланим проблемима, који прете самом опстанку државе и народа. Немоћ и нехтење државе да проблеме решава – па ни да именује њихове истинске узроке и узроковаче – потхрањује не само незадовољство, него и снове о индивидуалним и колективним акцијама које би могле стати уместо легитимне моћи државе. С друге стране се потхрањује свест о априорној нелегитимности наше државе да користи силу како би решила одређене проблеме од националног интереса, што због „универзалне српске кривице”, што због (по себи сасвим оправданог) неповерења у конкретне носиоце власти.

Да држава усмерено користи силу, у складу са јасним законодавстом, проблем би био мањи. Ако, на пример, постоји јасан закон који санкционише релативизацију природе, карактера и размера српског страдања у НДХ и воља државе да по закону поступа – свако ко заступа такву релативизацију трпео би јасне законске санкције – без потребе да било ко узима ствари у своје руке или макар то жели или макар то симулира. Слично је и са питањем односа према територијалној целовитости Србије или очувањем ресурса и животне средине.
С друге стране, држава није апстракција и њен апарат никада неће радити савршено, па су друштвена свест и са њом усклађен активизам наопходни. Друштвена свест која, подсетимо се, не подразумева само критику власти или било код другог субјекта, нити само ад хок (ad hoc) деловање, него и одговорност за одлуке донете на изборима. Држава која није потчињена и колонијализована морала би бити спремна на усмерено коришћење силе у складу са скрупулозно формираним нормативним поретком, не скривајући се иза стварне или фингиране „воље народа” и притиска одређених група, али и непрестано ослушкујући друштвену базу – живу заједницу народа – и не понашајући се као отуђени паразит на телу домаћина, у овом случају конкретног народа са конкретном историјом и традицијом, односно историјски генерисаним идејно-вредносним склопом који чини његову културу.

Али шта ако и када држава ипак јесте потчињена и колонијализована, а народ следствено збуњен, деморалисан и дезоријентисан? Шта онда? Ко је онај или ко су они који морају решити проблем, и одакле он или они треба да дођу? То је питање свих питања и не можемо га избећи, јер јасно је да се проблеми неће решити сами од себе или због наших лепих жеља. А одговор на то питање неће бити мисао него догађај, који је – не заборавимо – чин и процес, а најчешће једно и друго истовремено. Што не значи да ће тог одговора уопште бити.

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књига „Хришћанство и филм” и „Јавни интерес у култури: теоријске основе и полазни критеријуми вредновања”. Ексклузивно за Нови Стандард.