Владимир Коларић: КАПИТАЛИСТИЧКА ТРАНЗИЦИЈА И ТЕКУЋА СРПСКА КРИЗА

Владимир Коларић

Разумевање транзиције као неумитног, саморазумљивог и у безупитно позитивно вреднованог преображаја из специјалистичког у капиталистичко друштво, односно планске економије у тржишну и једнопартијског система у вишепартијски, одавно је превазиђено и данас се као значајно релевантнија показују критичка и проблемска читања овог некада догматизованог појма (код нас вероватно и даље најсупериорније у књизи „Транзиција – одакле и куда?“ Вере Вратуше).

Транзицијски преображај је од стране њених (либералних) апологета посматран и образлаган примарно као модернизацијски и цивилизаторски, па тако и неидеолошки или чак надидеолошки. Упадљива је била несклоност да се он назове својим у основи правим именом – капиталистичким, тако да је у већини транзицијских апологија капитализам лебдео као скривени али тим значајнији чинилац иза појмова какви су демократизација или модернизација. Чак је и појам либерализма свођен на његов друштвени аспект, у смислу промоције друштвених слобода, док је његов економски апсект био мање наглашаван. Оваква стратегија је од аполога транзиције могао бити брањен инерцијом егалитаризма из периода социјалистичког самоуправљања или ауторитарношћу као наводним традиционалним обележјем српске политичке културе.

Транзиција, као у основи успостављање капиталистичког поретка, подразумевала је пре свега стварање капиталистичке класе, односно односно друштвене структуре која обезбеђује консолидацију и репродукцију капиталистичких друштвених односа и институција које обезбеђују одржање легислативиног контекста који у највећој мери погодује оваквом типу односа.

Од овога је, може се рећи, успешно конституисана једино капиталистичка класа, односно друштвена структура која одржава и репродукује капиталистичке односе, али пре на нивоу прилично аморфне и разнолике скупине „добитника транзиције“, која никада није успела да се конституише и облик консолидоване елите, који би гарантовала дуготрајнију институционалну и друштвену стабилност унутар капиталистичког парламентарно-демократског поретка. Иако можемо говорити о условном капиталистичком консензусу унутар економских и политичких фактора, он се махом заснива на најопштијим параметрима, па наш институционални и друштвени контекст и даље обележавају сукоби или принудне коегзистенције парцијалних елита.

Док су економске елите најотвореније прихватиле капиталистичку идентификацију и стратификацију, културне и образовне елите су је већински прихватиле, али условно, подразумевајући свој привилеговани (вантржишни, привилеговано-тржишни, монополистички или клијентилистички) положај који их штити од најштетнијих последица овог вида друштвених и производних односа, политичке елите капиталистичку идентификацију и стратификацију већински прихватају имплицитно, не наглашавајући њен капиталистички карактер, из разлога који се у либералној литератури обично називају популистичким, а заправо су прагматични, оријентисани ка расположењу већинског бирачког тела.

Временом је постало све јасније, а са текућом српском кризом још јасније, колико неуспеси српске капиталистичке транзиције базично леже у неприхватању капиталистичких односа од већине становништва наше земље. Ово одбијање често није освешћено, али се детектује готово непогрешиво, када пратите различите друштвене феномене и процесе, почев од избора па на даље. Неповерење према демократским институцијама није, у тој оптици, само производ ниске политичке културе, примитивизма и ауторитарности, него и увиђање њене спреге са капиталистичких друштвеним односима.

С глобалном кризом капиталистичког система као таквог, када се све више уочава како он као такав, без обзира на све покушаје реформисања и прилагођавања, постаје неиздржив за већину становника планете, ово је је све мање контроверзан закључак и требало би га имати на уму и при покушају разумевања наше текуће кризе.

Позив на одбрану институција стога не може бити довољно снажан мотив за „критичну масу“ становништва Србије, скептичног према капиталистичким односима и вредностима, које се без обзира на све аргументе не може одучити од тога да мање од два зла тражи у оном које обећава пре више егалитаризма у друштвеним односима него поштовање институционалних процедура.

Пошто капиталистичка транзиција није само политичко и економско, него и културно питање, већина становника Србије је изједначава са, у основи колонијалним, наметањем такозваних западних вредности. У том смислу, неки западни аутори су о транзицији говорили као о модернизацији и друштвено-економском развоју, чији фактор, међутим, нису инвестициона средства, већ западне културне вредности, норме, институције и мотивације. Тако је, према једном француском аутору из шездесетих година прошлог века, развијеним земљама потребна иницијатива новаторства, док је осталим довољна само иницијатива опонашања западних узора.

Повезаност културног модела са економским и политичким факторима је стара теза и данас се најрадије везује за Макса Вебера, који је успех капитализма на западу утемељио на протестантском културном моделу. Није се случајно председник Србије на почетку свог мандата позивао управо на овог аутора апелујући на нужност „промене свести“ у циљу економског развоја, а заправо довршетка капиталистичке транзиције.

Транзиција је, тако гледано, у првом реду била индустрија и инжењеринг свести (код нас директно надовезан на онај из социјалистичког периода и у извесном континуитету са њим), који задире у дубинска културна и идентитетска питања и овде треба тражити одговор на њен базични неуспех. Капитализам је, поред свих маски и обланди, од већине становника схватан као страни поредак заснован на нама несвојственим културним и друштвеним вредностима, и наметан нам не ради наше, него користи страних сила, са којима смо махом имали горка историјска искуства. Ове маске и обланде су могле да имају национални или анационални лик, али су у основу водиле истим исходима, односно њиховим пројекцијама.

Криза у којој смо сада је у основи криза система и криза капитализма, која се прелама кроз често дезоријентисани, недовољно освешћен и насумични отпор (ипак) већине народа у напору да сачува свој јединствени културни идентитет, а то значи и своју културну, демографску и територијалну целовитост, па и сам опстанак. Међу обема странама у сукобу има оних који служе као инкубатори туђих идеја и интереса и оних који теже ка слободи и самосталности, у грчу да са својих плећа збаце туђински јарам, злог и потенцијално фаталног „ејлијена“. Ово треба да имамо на уму када су све наше одлуке и поступци у питању, а нарочито наше – опет потенцијално фаталне – међусобице.