Владимир Коларић: Како Русија одговара на безбедносне изазове?

У току једне вечере, у предваскршњим данима, утицајан старији човек, интелектуалац и безбедњак још из совјетских времена, детаљно ми је објашњавао планове дестабилизације Русије уочи, у току и након предстојећих председничких избора, као и активности на њиховом спречавању. Све што ми је рекао обистинило се, покушаји су постојали, систематични и упорни, али нама са стране су деловали готово смешни и свакако безнадежни. Ипак, били су озбиљно схваћени, у руска држава је свакако одговорила на њих, не увек на свима видљив начин.

Такође сам слушао како је изгледао период пред долазак Путина на власт, када су неколико година раније неки људи из безбедносних структура, добивши процене да ће се план Бжежинског о подели Русије остварити за најдаље неколико година, одлучили да нешто мора да се уради. А да би се урадило, требало је извршити промене у владајућим структурама, свакако почев од председника, који би ту промену легитимизовао и симболички репрезентовао, за шта је требало пронаћи некога знатно уверљивијег од тада већ увелико компромитованог Јељцина. Неуспешан покушај „демократизације“ по западном моделу, а заправо по западном диктату, већ је давао данак и широке масе народа желеле су државу способну да их заштити од криминала, корупције, бруталних безбедносних и осорних бирократских структура, као и од територијалног осипања и осећања понижености и немоћи, како у социјалном, тако и у националном смислу.

После више покушаја и бацања у ватру премијерске и министарских функција различитих кандидата, дошло се и до тада у ширим круговима не нарочито познатог и наизглед ни по чему посебног и харизматичног Владимира Путина. Он је у том тренутку био на челу Федералне службе безбедности (ФСБ), некадашњег КГБ-а, тек нешто више од годину дана и тешко да је могао да демонстрира неке изузетне способности, бар не на начин видљив у јавности. Ипак, процена се показала исправном, и што би се рекло, остало је историја.

Наравно, када знамо меру економске, политичке, безбедносне и моралне девастације руске државе и друштва у деведесетим, право је чудо како је уопште могло да дође до до ове промене, која свакако није представљала смену елита, које и даље имају континуитет од почетка постсовјетског периода, али свакако јесте битну промену које ће утицати на приоритете руске политике у деценијама које долазе. Један од одговора могао би бити делимична очуваност безбедносних структура од страног инфилтрирања, као резултат ефикасног система безбедносне контроле у совјетском периоду, који код нас, на пример, никад ни близу није био достигнут. У том тренутку, од три безбедносно-оперативна центра, најутицајнији је био управо ФСБ, који је „одржавао кондицију“ контролом и координацијом пре свега у домену политике и бизниса, где ништа није препуштано случају. То не значи да је све што се у тим доменима догађало било вођено или благосиљано од стране „службе“, већ да ништа није промицало испод радара, јер ко зна када може да затреба. А затребало је, јер видимо да је игра ипак могла бити одиграна тако да су наизглед недодирљиви олигарси из непосредног Јељциновог окружења брже него што је ико слутио стављени пред свршен чин.

Што се тиче војне обавештајне службе (Главна обавештајна управа, ГРУ), она је тек касније добила на престижу захваљујући руским војним успесима, почев од Чеченије, преко Грузије, до Сирије. Генерал Ладигин, који је на челу ГРУ био од 1992. до 1997. године касније је говорио како је у току свог мандата имао јасне процене о неизбежном нападу НАТО на Србију и да их је презентовао председнику Јељцину, уз предлог достављања веће количине противавионских и далекометних ракетних система, али да то није произвело никакав ефекат, што говори како о положају тадашње Русије у односу на Запад, тако и о утицају војне службе на доносиоце одлука. Спољна обавештајна служба (СВР) је тада била још млада и сумњало се под претераним утицајем западњачких служби и била је далеко од оног што је данас, када формално представља стожер безбедносно-обавештајног апарата Руске Федерације.

Хоћу да кажем да Русија углавном није неозбиљно схватала претње сопственој безбедности и интересима, што не ззначи да су њене процене и реакције увек биле исправне. На пример, разговарао сам и са неким врло озбиљним стручњацима за анонимне, односно хибридне или специјалне методе ратовања, у шта је, односно у тражења начина да се одговори на њих руска држава трошила озбиљне ресурсе. И тачно је да је у међувремену спречено неколико специјалних операција страних служби на територији Русије и значајно смањен њихов капацитет за изазивање нереда или манифестација ненасилног отпора, али не и „ружичаста револуција“ у Украјини, која видимо колико данас кошта Русију. Најпростије речено, у Русији су субверзивне активности спречаване појачаном контролом над потенцијалним изазивачима и носиоцима побуне, и усмеравањем на континуирани и ширим масама, али и средњој класи, видљив економски напредак, што можда и јесте најважнији фактор спречавања да се створи критична маса незадовољних постојећим поретком, уверена да променом постојећег стања нема шта да изгуби. Русија је, ипак, својим деловањем успела да већи или макар довољан број становника убеди да, поред свих проблема и даље могу нешто да изгубе, било главу или слободу, било ипак прихватљиву удобност и перспективу за друштвени напредак.

С друге стране, иако је амбициозно изашла на спољашњи терен, уз амбиције стварања конкурентске идеологије западњачкој, којом ће макар у регионалном оквиру моћи да овладава срцима и умовима становника других држава, уместо само аргументима силе и контролом над тржиштем енергената, то јој није посебно успело, за шта је трагични украјински случај добар пример.

Али они што је било не може се променити и сад Русија методама анонимног рата мора да претпостави методе врло опипљивог, оружаног сукоба у коме, како њени званичници не пропуштају да напомену, не сме да изгуби. Када то каже нуклеарна сила, то има посебну тежину. А сукоб око Украјине, који је од локалног и регионалног брзо и јасно прерастао у светски, мења приоритете и суптилнији методи деловања из релативно мирнодопског времена одступају пред оним мереним искључиво критеријумима опстанка. Безбедносног, енергетског и биолошког опстанка и нови савези држава биће успостављани пре на основу таквих критеријума него оних идеолошких, глобално финансијских па и у ужем смислу геополитичких. Усудићемо се да приметимо како оваква ситуација можда сасвим одговара Русији и да њено наводно „одуговлачење“ рата у Украјини треба сагледавати у овом светлу. Па можда и процене њених безбедносних структура, од којих нам се неке сада чине веома погрешним.

На крају, да ли је такозвана побуна Јевгенија Пригожина и групе „Вагнер“ била резултат лоше процене или она представља плод генијалног стратешког плана руских служби безбедности, који је резултирао скретањем пажње са покрета трупа на фронту, навлачењем противника и раскринкавањем његових потенцијалних „јатака“? Тешко је рећи, наравно, и никада неће бити јасно са сигурношћу. Лично верујем да та побуна није планирана од стране државе и да је резултат погрешних процена, касног реаговања на већ узнапредовале проблеме, личних анимозитета, нездравих амбиција и несрећног сплета околности. Наравно да та побуна није могла да прерасте у грађански рат или да озбиљније угрози државну власт, али је важна као симптом узнапредовалог сукоба руских елита, који је стар колико и постсовјетска Русија, а који од почетка рата у Украјини иде ка свом врхунцу. Пропагандистички тријумфализам због деескалације и Лукешенка као „силе која се изненада појављује и решава ствар“, неће моћи да замени реално и трезвено сагледавање ситуације у којој се налази данашња Русија. Која овај рат мора да добије, иако никоме није јасно шта ће то тачно значити и какве облике имати. И да после тога опстане као стабилна и просперитетна држава, како на унутрашњем, тако и на спољашњем плану.

Шта су биле намере подстрекача Пригожинове побуне мање је важно од онога што ће бити њене последице. Ако последице буду продубљивање сукоба или јачање струја које су за компромис за Западом или чак капитулацију то ће значити да је ова побуна на неки начин успела. Ако послужи као повод за јаче збијање редова унутар такозваних патриотских снага („победа нашиста“) и прочишћавање „мангупа у сопственим редовима“, то ће бити друга ствар. Оно што је извесно је да ће доћи до промена у војном врху, почев од министра Шајгуа, што би неки не без аргумената могли да објасне и као основни циљ побуне, која би онда уберљиво могла бити тумачена као специјална операција од стране саме руске државе. А у војном врху свакако мора доћи до промена, јер превише људи на терену гине, координација и опскрба понекад претерано шкрипи, а манекенисање типа Суровикиновог можда диже морал код патриотских маса, али тешко да помаже обичном војнику у рововима. Наравно, уз нужну напомену да није свака промена промена на боље и да не мора ( и не сме) све да се сломи само на војсци, јер она тешко да је најкривља за све проблеме кроз које данашња Русија пролази.