Владимир Коларић: КАКО ДАЉЕ И ШТА ПОСЛЕ?
srbratstvo.ru
Постоје сви разлози да ови оду са власти и отићи ће. Треба се навићи на то, неће нам се одмах срушити небо на главу. Али неће ни одмах процветати руже. Ако смо превише бојимо промене значи да имамо вишак вере у управљачке врлине и патриотизам владајућих, што наравно није реално. Такође, ако верујемо да је свака промена по себи добра, значило би да имамо превише поверења у алтернативне политичке субјекте или да не познајемо реалност политичких процеса, односно да имамо слабу политичку и правно-административну свест, што је чест случај код нашег народа, укључујући и интелигенцију.
Неко је рекао да на питање „ко после њега“ одговор треба да буде „нико“, јер нећемо поново некога ко ће имати толико концентрацију моћи у својим рукама, већ јаке институције. То је у начелу тачно, али неко ће опет морати да влада, једна екипа ће заменити другу. То свакако неће бити студенти, пленуми, нити ће се друштво и држава некако самоорганизовати у складу да нашим жељама. Неко ће управљати, организовати инфраструктуру, институције, буџетски систем, јер то значи управљање државом. Опет ће ту бити разних људи са својим интересима, опет ће бити страних утицаја. Такође, и даље ћемо имати капитализам и мање или више компрадорску власт, бар до даљњег, због чега неки и нису за промену ових, јер промена ако није потпуна промена система за њих не значи ништа.
Такође, нећемо постати „уређена европска држава“ преко ноћи, јер најпре, морала би постојати власт са капацитетом да тако нешто изнесе. С обзиром на састав наших политичких елита, а још више на међународне околности, тако нешто тешко да је могуће, чак и кад би „уређена европска држава“ била идеал по себи и да је у данашње време и стање у ком се наази Европа уопште смислено говорити о тако нечему.
Дакле, не треба се бојати промена, али треба имати свест о томе да није свака промена на боље и да није добра по себи, да не постоји ништа што се подразумева и што заслужујемо, јер свет напросто тако не функционише. Оно што свакако није решење су изливи мржње, прављење спискова, прозивке и дехуманизација било кога. Ни оних који из било којих разлога подржавају власт или су против демонстрација, ни оних који себе сматрају неутралнима, ни студената и опозиције. Јер многи нажалост виде само агресивност противника власти, а не власти и њених присталица, која је много разорнија.
Приметио сам иначе ових дана да су људи постали наглашеније љубазни једни према другима, у пекарама, продавницама, ресторанима, на улици и у превозу, и то ме је подсетило на атмосферу пред рат 1999. Времена напета и узбуркана, поделе велике, али и потреба људи за миром, пажња да се о неког не огреше. Дакле, не треба релативизовати одговорност власти, треба усмерено радити на њеном одласку, али пазити шта се ради и говори, јер живот се наставља, друштво мора да опстане, једни са другима морамо, морамо сами са собом.
Мир не значи тупост, пасивност и пристајање, напротив, радити на миру је већа активност него било која друга, за њу је потребно много више енергије него за мржњу, испаде, хистерију и манипулацију, али добро усмерене енергије, уз свест да не живимо међу апстракцијама него мећу конкретним људима, који нису и никад неће бити савршени и са којима се никада нећемо у свему сложити. Притисак на власт је очито неопходан, али и активан рад на реалним начинима промене и ономе што долази после ње, а то се неће постићи само пројектовањем лепих жеља о идеалном свету, а још мање мржњом. Од власти више и не очекујемо да ишта од тога разуме, али макар је можемо обесхрабрити од тога да учини непромишљене и неповратне потезе, мислећи да је моћнија него што јесте. То се чини демонстрацијама, критиком, коришћењем законских могућности, али и утицајем, јавним и нејавним, на људе из институција, државног и безбедносног апарата да се делује максимално одговорно и спрече проблематичне одлуке неких из владајућих структура. То је већ дало неке резултате.
Дакле, „говори тихо и носи пса са собом“, што значи стрпљење, упорност, усмерено деловање и, када се стекну услови, поступање према праву и правди, а не закону линча. Људи смо у мери у којој користимо Богом дану способност да обуздавамо страсти и потенцијално разорну енергију усмеравамо ка нечему стваралачком, а стваралачко подразумева визију, смелост, ризик, али и свест о реалном стању ствари, јер ствара се увек са неким постојећим материјалом, а не са умишљајима и апстракцијама, колико год оне биле заводљиве и привлачне.
