Владимир Коларић: Какав суверенизам је данас могућ?

Фридрих Георг Јингер, брат познатијег Ернста, у књизи Пропаст технологије, написаној уочи Другог светског рата, између осталог пише како технологија узурпира државу, уграђујући своју логику, односно сопствени каузални механизам  и механицистички начин размишљања у саму њену „суштину“. Ова инфилтрација технологије у хијерархијску структуру традиционалне државе (засноване на суверену) трансформише у бирократију, а народ у масу. Маса је, опет, неодвојива од идеологије, која јој једино може дати неки идентитет и која народу као, према Јингеру, „органској творевини“, није потребна.

Ово су свакако дубоки и добрим делом антиципативни увиди, с тим што не можемо превидети да су они настали пре велике промене научних парадигми, а самим тим и технологије, које су настале после Другог светског рата, почев од нуклеарне науке и технологије, квантних истраживања којa су отворила пут читавом низу нових научних парадигми, открића и претпоставки, преко информационе и дигиталне револуције, све до постдигиталног доба и вештачке интелигенције.

Када данас кажемо како се технологија инфилтрира у државу, како је „узурпира“ и трансформише, свакако морамо имати у виду особености садашње технологије, која одступа од принципа механичке каузалности о којој говори Јингер, а самим тим и од њој прилагођене логике.

Ако се данашња технологија и њена логика одликују децентрираношћу, мултиперспективношћу, симултаношћу и тежњом ка саморегулацији, какве су онда њене импликације на државу, а самим тим и на друштво, народ и културу? Пресликавају ли се данашњи технолошки модели и њихове идеационе пројекције на структуру државе и на њену системску уређеност?

Улога институција

Већ и овлашан поглед говори нам да бирократија више нема онакву управљачку улогу и способност коју је некада имала, да моћ и ауторитет државе као институције, као и државних институција и принципа институционалности рапидно опада, да предвидљивост и процедуралност уступају место непредвидљивости и ексцесности, ред контролисаном хаосу.

Масе при томе нису нестале, али су значајно промениле облик (децентриране су), док је идеологија изгубила интегративни фактор, нарочито као институционално посредован систем уверења који репродукује идентитетску самосвест заједнице, везујући је за државу, институције и поредак као њихов гарант.

Моћ и ауторитет државе као институције, као и државних институција и принципа институционалности рапидно опада

Управљачки системи, центри одлучивања и организационе процедуре су све мање видљиви и ствара се утисак синхроног, мултиперспективног и мултивекторског деловања из различитих центара, како на глобалном нивоу, тако и на нивоу држава. У таквом систему, чак и кад одређена појединачна држава није подвргнута конкретној претњи, њеним владајућим елитама је изузетно тешко да постигну меру управљања институционалним капацитетима и друштвеним ресурсима на начин који би макар личио на управљање сувереном државом.

Ово је тим очигледније имајући у виду да су и саме управљачке елите изразито децентриране, односно не само да често не деле иста уверења и интересе, него и исте предмете и изворе лојалности. Никоме више није тајна да су различите локалне елите лојалније изворима своје моћи у различитим наддржавним и међудржавним токовима новца и утицаја, него сопственом уставном поретку.

Ти токови новца и утицаја на најчешће невидљив, непрегледан и непредводљив начин преплићу различите државне, парадржавне, корпорацијске, „цивилне“, безбедносне, информационе, криминогене и друге актере, стварајући својеврсну „сиву“ зону на коју је немогуће одговорити класичним институционалним средствима, поготово онима на нивоу појединачних држава.

Подразумева се да је све још компликованије када се држава нађе под конкретним ударом, војним или невојним, односно хибридним, од стране једне или више спољних субјеката, са или без координације са номинално „унутрашњим“ субјектима, мада је већ и само растакање разлике између „спољашњег“ и „унутрашњег“ једна од важних особина „нове“ политичке, а самим тим и безбедносне реалности.

Мултиперспективност и децентрираност извора утицаја и претњи по интересе и безбедност неке државе не подразумева да претња долази од стране неколико државних актера истовремено, већ и до различитих типова актера, од којих неки могу бити државни, а неки не, при чему актери који номинално имају „центар“  у истој држави не морају делити исте интересе и намере.

Сложене стратегије

Суверенистичке тенденције су се јавиле као логичан одговор на глобализацијске изазове, посебно када су се иза њихове „природности“ и „неизбежности“ и технолошко-економске „неутралности“, све јасније помаљали голи империјални и колонијални интереси западних државних и недржавних актера.

Суверенизам је требало да осигура достојанство народа, засновано на очувању своје идентитетске самосвојности, његову макар и делимичну социјално-економску стабилност и институционалну независност, као способност легитимних државних власти да спроводе и заштите макар најважније и најнеспорније интересе народа и државе.

Али како је и да ли је уопште могуће спроводити такву политику данас, посебно ако нисте велесила, по могућности нуклеарна, или изоловани, односно мање подложни спољашњој инфилтрацији и са њом повезаној унутрашњој субверзији, макар до нивоа Северне Кореје? Или ако не желите да ваш суверенизам буде само инкубатор за интересе различитих актера, било као пион на геостратешкој табли, било као псеудонационални и псеудопатриотски мамац за регрутацију новог топовског меса или легитимизацију голе експлоатације код широких маса, односно нека врста псеудолегитимног локалног намесништва великих корпорација.

Суверенистичке тенденције су се јавиле као логичан одговор на глобализацијске изазове

Ово за мање државе делује готово неоствариво, а видимо да ни моћније, па и оне најмоћније више нису у стању да користе механизме које неки и даље сматрају једино примереним сувереним државама. Укратко, државна управа, институције и бирократија (администрација) више не могу заштитити интересе, односно стабилност, развојност и безбедност ниједне државе, чак и ако се она не налази под непосредном претњом, што је данас случај са веома малим бројем држава, ако их уопште има – јер шта је данас посредно или непосредно, шта је уопште конкретна претња кад је текуће глобално прекомпоновање и репозиционирање претња по себи?

На шаховској табли, нарочито овој данашњој, која више није тродимензионална, него у најмању руку четвородомензионална, и са стално променљивим правилима игре, ниједна фигура не може бити изван игре, а самим тим неподвргнута претњи, чак и ако је у том тренутку друга фигура не угрожава непосредно.

Што не значи да у следећем потезу или распореду снага неће, поготово што је у сваком тренутку могућа промена правила игре и улазак нових актера, од којих неки могу бити и фигуре са до тада непостојећом функцијом. Колико год била натегнута и делом произвољна, ова „шаховска“ метафора даје назнаку још интензивније и опасније слике са којом се суочава свако ко покушава да се снађе у данашњој глобалној игри сила, па чак и да је разуме.

Дакле, када покушавате да сачувате макар минимум националне суверености, свакако ћете морати да водите мултивекторску и полипланску политику и свакако се нећете ослањати само на институционалне механизме у њеном спровођењу и њеној заштити, јер ниједна државна власт нема капацитет да у потпуности или макар у довољној мери контролише или предвиди природу и степен њихове лојалности.

Не смете се ослањати само на једну полугу, нити све стављати само на једну карту. Носиоци ваше стратегије морају бити децентрирани и састојати се од често релативно самосталних структура, од којих неке неће номинално бити везане за државу и њене институције.

Такође, ваша стратегија мора бити веома флексибилна, па по потреби укључивати и сарадњу са актерима са којима не делите исте вредности, уверења, у неким случајевима ни интересе, уз спремност да се партнерства раскидају и по потреби поново успостављају. Онај ко жели да заштити државу неминовно ће истовремено ризиковати њено потпуно растакање.

Народна подршка

Јер овде постоји неколико проблема и опасности. Ако су носиоци суверенистике стратегије довољно децентрирани да би могли ефикасно да одговоре на изазове других, такође децентрираних, актера, шта је оно што их обједињује, интегрише, идејно и у крајњој линији интересно усмерава, кад су већ институционални механизми постали тако непоуздани, слаби и флуидни?

Ако водите мултидимензионалну стратешку операцију састављену од мноштва релативно самосталних јединица са различитим задужењима и областима деловања, шта ће бити оно што их обједињује, интегрише, уређује њихово деловање, а саму стратегију чини мобилишућом и у њеној јавној представи прихватљивом довољно да је оптималан број грађана прихвати као ону која заступа њихове интересе и оно што они разумеју под интересом државе у којој живе (кад су се већ определили да им је ипак важно да имају државу коју могу да сматрају својом)?

Једна опасност је да интегришући фактор, односно центар који овај скуп релативно независних елемената интегрише у систем, постане ауторитарни и популистички настројен појединац, што је проблем не само за одржање какве-текве институционалности, него и због тога што је истакнут, оперативно и симболички утицајан појединац изузетно подложан контроли од стране различитих актера.

Друга је да невидљивост и непрегледност управљачке структуре и стратегије постане поприште конспирологије, односно вере у закулису моћника која свима невидљиво управља, што води политичкој пасивизацији ширих слојева и ирационализацији политичког процеса, која не би била само легитиман део одбрамбене стратегије, него и замена за њено постојање.

Трећа, и можда највећа опасност је да људи стекну уверење у постојање некаквог саморегулишућег система, налик на одређену представу вештачке интелигенције, која би могла да у њима покрене апокалиптичке импулсе, било у виду пасивног или импулсивног антиполитичког отпора сваком систему или исто тако неполитичке и антиполитичке вере да је досегнут некакав „крај историје“.

Други проблем оваквог обликовања суверенистичких стратегија је како обезбедити да њих формулишу и њима руководе субјекти са политичким и институционалним легитимитетом, уз питање да ли је уопште могуће да га такви субјекти уопште стекну у данашњем односу снага? Укратко, да ли је могуће очекивати да у данашњим околностима до институционалних позиција моћи уопште могу да дођу људи истински суверенистичких опредељења, или је то могуће само са онима који их мање или више успешно симулирају?

Како год, суверенистичка политика која би се ослањала само на класичне институционалне механизме националних држава у данашњој ситуацији не би била ефикасна и могла би да буде само покриће за интересе субјеката чији је циљ стварање полигона за ширење сопствених економских, безбедносних или информационих позиција. Одговорне елите стога морају да рачунају и на другачије субјекте којима ће остваривати или штитити своје интересе, уз сарадњу, координацију, па и ривалитет са одговарајућим субјектима ван сопствених граница и сналажење у „сивој“ зони глобалних токова моћи.

Носилаца овакве стратегије свакако не може бити много и претпоставило би се да они треба да буду састављени од мотивисаних, посвећених и високоморалних појединаца, али тако нешто је данас изузетно тешко постићи, с обзиром на узнапредовале механизме информационе контроле и когнитивног утицаја, као и непредвидљивост комуникацијске динамике било ког појединца, колико год он био „поуздан“ и „проверен“.

Данас је више него икада важно радити на самосвести, самопоштовању и самопоуздању народа

Зато је данас изузетно важно стратегију коју по инерцији и даље зовемо патриотском и суверенистичком не заснивати само на капацитетима и у границама државе и институција, него рачунати и на народ, на носиоце одређеног историјски генерисаног културног идентитета без обзира на то у којој држави живели.

У том смислу, данас је више него икада важно радити на самосвести, самопоштовању и самопоуздању народа, на инсистирању на оно што га чини народом, а то нису увек границе државе или било који институционални оквир, већ његово историјско памћење, вредности и облици самопоимања због којих се један народ сматра оним што јесте. И на уважавању истинских потреба народа, и то овог, овде и сада, а не неког замишљеног и умишљеног, као и на његовом јединству које неће бити осмишљено на било ком облику дискриминације, а свакако не социјално-економске, „културне“ или регионалне.

Без овог „народносног“ елемента свака суверенистичка политика заснована на институционалности је само заблуда, обмана или – што је најгоре – самообмана. Било која „елита“ затворена у себе, превише уверена у ефикасност било какве стратегије и технике, било какве вештине и знања, без рачунања на имплицитност заједничке свести и инстинктивност воље за самоодржањем народа, и без осећања јединства са њим, једноставно не може да успе.

Владимир Коларић је писац и теоретичар културе, аутор књига „Јавни интерес у култури“, „Култура и безбедност“, „Пламен Донбаса – есеји о Трећем светском рату“ и других.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Министарство одбране Републике Србије