Владимир Коларић: Безбедносни аспекти културне сарадње Србије и РС

Oдноси Републике Србије и Републике Српске у многоме чине особен пример међународних културних односа, с обзиром на то да се ради о институционалним субјектима различите природе и различитог ранга. Република Српска је, наиме, конституисана као ентитет унутар Босне и Херцеговине, и као таква нема пун државни и међународни субјективитет. Међутим, иако су према Уставу Босне и Херцеговине [1] институције ове државе надлежне за спољну политику (члан три, став један), у истом документу наведено је како „ентитети имају право да успостављају паралелне односе са сусједним државама у складу са суверенитетом и територијалним интегритетом Босне и Херцеговине” (члан  три, став два).

Иако је Министарство вањских послова у надлежности Босне и Херцеговине (Вијеће министара), Република Српска у својој надлежности, односно у саставу Владе, поседује Министарство за европске интеграције и међународну сарадњу.

У оквиру делатности овог министарства донета је Уредба о регистру споразума и протокола о сарадњи Републике Српске са субјектима у иностранству [2], којом се прописује „успостављање и вођење Регистра споразума, протокола и меморандума које Влада Републике Српске и републички органи управе закључе са овлашћеним субјектима у иностранству, ради успостављања и развоја регионалне сарадње” (члан један).

У складу са тим, Влада је усвојила бројна документа о сарадњи, укључујући и више њих са Републиком Србијом, међу којима је најопштији Меморандум о сарадњи између Владе Републике Српске и Владе Републике Србије ради јачања веза матице и припадника дијаспоре са територије Републике Србије и Републике Српске (2013). У члану један Меморандума наведено је како ће ова два субјекта „подржавати и унапређивати међусобну сарадњу ради успостављања заједничких стратешких опредјељења Републике Српске и Републике Србије према српској дијаспори, у циљу јачања веза матице и припадника дијаспоре обе стране”.

Чување идентитета

Када су у питању области којима се овде бавимо, у Меморандуму је као један од начина „подржавања сарадње” наведен „заједнички рад на његовању и очувању културног идентитета и насљеђа Срба у дијаспори” (члан три), док сарадња из области безбедности није експлицитно поменута и може се сврстати у, како је наведено у истом члану документа, „друге облике институционалне сарадње“, и евентуално и оквиру „редовне размене информација о стању и потребама српске дијаспоре”.

Култура се наводи и у члану пет, посвећеном  начинима „укључивања дијаспоре у развој матице”, од којих један обухвата „јачање научног, технолошког, културног и сваког другог развоја Републике Србије и Републике Српске коришћењем знања и вјештина високообразованих припадника дијаспоре”.

Најзад, у члану пет посебно се наводе области сарадње „у погледу очувања српског националног идентитета у дијаспори”, које обухватају „стварање услова за унапређење учења српског језика и очување ћириличког писма […]; подржавање пројеката и организација српске дијаспоре који имају за циљ очување националног, културног и вјерског идентитета у дијаспори; унапређењу информисања путем електронских медија и интернета, организовањем традиционалних манифестација, дистрибуцијом публикација које садрже информације о националном идентитету, обиљежјима, друштвеним вриједностима, култури, историји и слично”.

Закон о култури Републике Српске [3] под општи интерес у култури сврстава и „подстицање међународне културне сарадње и интернационализације” (члан три), док се под „посебне услове за вредновање програма и пројеката из одређене области културе” сврстава и „међународни аспект пројекта (међународна културна сарадња)” (члан 50). У Стратегији развоја културе Републике Српске 2017–2022. године постоји поглавље посвећено међународној сарадњи (4.8) у ком се посебно не издваја сарадња са Републиком Србијом, осим што је, уз друге државама региона, поменута у одељку посвећеном билатералној сарадњи.

Као што можемо видети, ни у једном од ових докумената се не помиње повезаност културе и безбедности, а слично је и са документима из области културе у Републици Србији, где пре свега имамо у виду Закон о култури и – с обзиром на то да наша држава није усвојила националну стратегију културе – Стратешке приоритете развоја културе Републике Србије од 2021. до 2025.

Сарадња са Републиком Српском је уређена низом споразума, од којих издвајамо поменути Меморандум о сарадњи, као и Споразум о успостављању специјалних паралелних односа између Републике Србије и Републике Српске [4],  у ком се међу основним начелима сарадње наводи неспорно безбедносно карактерисано „уверење да је успостављање трајног мира и стабилности у региону од обостраног интереса”  (члан два). Међу областима сарадње наведени су и „образовање, култура и спорт”, док је безбедност садржана само у области „сузбијања криминала”.

Посебно је важни инсистирање на заједничкој бризи о дијаспори, односно обостраном активном односу према питањима дијаспоре

Ова сарадња институционализована је у оквиру делатности Министарства спољних послова а посебно Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону, која је у његовом саставу, а која своју делатност заснива на члану 13 Устава Републике Србије, „према коме Република Србија штити права и интересе својих држављана у иностранству и развија и унапређује односе Срба који живе у иностранству са матичном државом. Област Сарадње са дијаспором и Србима у региону обавља се путем две опште програмске активности: Очување и јачање националног и културног идентитета и Заштита права и интереса дијаспоре и Срба у региону. Од 2014. године Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону обавља послове државне управе и стручне послове наведене у Закону о министарствима, у сарадњи са дипломатско-конзуларном мрежом Министарства спољних послова. Министарство спољних послова јачајући своју мрежу посебну пажњу посвећује потребама дијаспоре и Срба у региону, свесни чињенице да управо дипломатско – конзуларна мрежа и њени запослени представљају место првог контакта са матичном државом у иностранству”.[5]

Према Закону о дијаспори и Србима у региону [6] под појмом „дијаспора” подразумевају се држављани Републике Србије који живе у иностранству и припадници српског народа, исељеници са територије Републике Србије и из региона и њихови потомци. Појам „Срби у региону”, у складу са наведеним законом, подразумева припаднике српског народа који живе у Републици Словенији, Републици Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Републици Северној Македонији, Румунији, Републици Албанији и Републици Мађарској” (члан два).

Када је домен културе у питању, као један од начина очувања, јачања и остваривања веза између матичне државе и дијаспоре, односно Срба у региону наводи се „употреба, учење, чување и неговање српског језика и ћириличког писма, чување и неговање српског културног, етничког, језичког и верског идентитета” (члан четири).

Основе сарадње

Како се може видети, правни и плански документи оба субјекта инсистирају на територијалној целовитости Босне и Херцеговине и подстичу широку међусобну сарадњу у свим областима, као и заједнички интерес за одржање регионалне стабилности. Документи Републике Српске наглашеније инсистирају на регионалној сарадњи, у којој сарадња са Србијом, ако не декларативно, а оно у пракси има привилеговану улогу.

Међусобне везе, поред институционалне сарадње која се подстичу и у свим другим областима и са свим другим међународним субјектима, посебно се темеље на културно-идентитетским факторима, који уједно мотивишу посебну важност међусобне сарадње, односно њен привилегован карактер. Оне се концептуално и институционално структуришу преко појма дијаспоре, односно везе између матичне државе (државе-матице) и припадника српског народа, односно носилаца српског идентитета у иностранству, као и преко заједничке припадности јединственом културном и националном идентитету.

Овакав концепт културну сарадњу поставља на основама које не нарушавају интегритет ниједног институционалног субјекта, пре свега Босне и Херцеговине, као ни културну разноликост на њиховим просторима и у њиховим институционалним оквирима.

Посебно је важни инсистирање на заједничкој бризи о дијаспори, односно обостраном активном односу према питањима дијаспоре из оба субјекта, како по питању припадника српског народа који живе у трећим земљама, тако и афирмисању обострано продуктивног односа између матице и дијаспоре.

У складу са тим, међусобни односи на конзуларном нивоу не одвијају се само на нивоу статуса грађанства у оба субјекта, и грађана једног који живе или бораве на територији другог субјекта, укључујући и питање двојног држављанства, већ они идејно и концептуално имају другостепени значај у односу на припадност заједничком културном идентитету, који је у основи препознат као национални, односно дефинише се припадношћу историјски генерисаној националној заједници.

Разликовање појма дијаспоре и Срба у региону у документима спољне политике Србије омогућава посебно институционално уређивање односа према припадницима српског народа који насељавају просторе у којима су историјски укорењени, што мотивише институционализацију интегративне претпоставке о јединственом културном простору који није, а у перспективи не мора ни бити, уједно и политички простор.

Када је у питању однос према Републици Српској, он истовремено има одлике односа матичне државе према припадницима свог народа у иностранству и класичних односа између међународно препознатих институционалних субјеката. Иако нема пун државни субјективитет, Српска има карактер међународно признатог и дефинисаног субјекта и елементе државности који омогућавају равноправну сарадњу са другим међународним актерима државног типа.

Дакле, у институционалном уређивању међусобне сарадње, Србија изражава опрез у томе да својим актима, одлукама и деловањем не доведе у питање поштовање територијалног и институционалног интегритета Босне и Херцеговине, затим да упркос томе Српску третира као институционално равноправног актера, али истовремено наглашавајући свој карактер матичне државе, а самим тим и одговорност који она свог тога носи.

Овакав однос мотивисан је јасно израженим ставом о Српској као институционалном међународно препознатој творевини са већински српским идентитетом, при чему се води рачуна не само о опасности од угрожавања интегритета Босне и Херцеговине, већ и оспоравања културне разноликости Српске, с обзиром на то да она Уставом Републике Српске [7] није дефинисана као творевина српског, већ три конститутивна народа (Срби, Бошњаци и Хрвати).

Безбедносни аспект

У том смислу може се рећи да су односи Републике Србије и Републике Српске, као и њихова посебност и привилегованост, засновани у првом реду на културно-идентитетским основама, односно заједничком већинском, српском идентитету.

Ово био се нешто „тврђе” могло формулисати као заједничка припадност српском идентитетском корпусу или српском културном простору. Такође, посебност и привилегованост односа ова два субјекта заснована је и на безбедносним основама, како у смислу заједничке одговорности за очување српског народа и културног идентитета, тако и у смислу заједничке одговорности и доприноса регионалној и међународној безбедности.

За наше истраживање од највеће важности је узајамна повезаност ова два фактора, јер и заправо и саме безбедносне основе односа ових субјеката непосредно проистичу из њихове идентитетске повезаности. Она мотивише како обострану бригу о безбедности и Србије и Српске, као и заједничку бригу у безбедности српског народа у оба субјекта, као и региону у целини.

С друге стране, та посебност идентитетских веза нарочито мотивише потребу за истицањем тежње да она не наруши регионалну безбедност и стабилност, нити усвојене међународне уговоре и обавезе. Конкретно, природа односа између Србије и Српске је и у културном и у безбедносном смислу осмишљена је као интензивна и повлашћена, али у мери која не нарушава интегритет Босне и Херцеговине, регионалну стабилност и културну разноликост сваког од субјеката.

Овим постаје разумљивије што се у документима о међусобној сарадњи, као и у документима Републике Српске посвећеним међународним односима ретко експлицирају безбедносна питања, која се углавном подводе под општи оквир институционалне сарадње и регионалне стабилности.

С друге стране, културно-идентитетска питања су знатно наглашенија, уз тежњу да се формулишу на начин који не нарушава културну разноликост нити подстиче било какву врсту дискриминације или сегрегације на основу културних фактора. Ово је мотивисано и институционалним капацитетом Републике Српске, која с обзиром на то да нема статус самосталне државе, не поседује пун безбедносни капацитет, односно све безбедносне ресурсе (пре свега министарство одбране и сопствену војску), док се за културу може рећи да је у потпуности институционално интегрисана унутар система овог ентитета.

Из овога је јасно да интензивна сарадња у домену културе и заједнички рад на јачању српског културног идентитета имају значајне безбедносне импликације. Овде пре свега имамо у виду улогу идентитетског фактора у међусобној кохезији, интеграцији, осећању заједничке припадности, односно јачању свести о основама на којима треба градити сопствену будућност, али и о оним вредностима идејама и смисловима које треба не само очувати и остваривати, него и заштитити од сваког облика унутрашњег и спољашњег угрожавања.

Различити облици угрожавања културног идентитета и система културе један су од основних безбедносних изазова Србије и Српске, као и њихове међусобне сарадње. У том смислу, било би веома пожељно да институције оба субјекта развију свест о опасностима ове врсте угрожавања, као и о безбедносним апсектима међусобне културне сарадње.

Премда однос културе и безбедности, као ни изазови који му прете, није сведен само на њих, овде ћемо се посебно осврнути на појмове хибридног ратовања и стратешке културе.

Шири приступ

Проширење појмова сукоба и безбедносних претњи, у односу на класичан који се углавном ослања на њихов војни, односно оружани карактер, па и самих ратова које је на делу последњих деценија, великим делом почива на разумевању значајне улоге културе и идентитета у контексту одбране или угрожавања безбедности.

Хибридно ратовање, у том смислу, поред осталог подразумева усмерен и систематски рад ка подривању идентитетских одредница државе-мете (или одбрани од таквих покушаја), и то у свим фазама конфликта: 1) као припрема за класичан војни сукоб у циљу слабљења морала, демотивисања и уношења дефетизма код припадника руководства, безбедносних снага и становништва циљане државе, 2) као замена за класичан ратни сукоб, којим се исти циљеви могу постићи и средствима које не укључују класична ратна дејства, затим 3) као деловање после окончања класичних ратних дејстава у циљу оптимизације постигнутих резултата, 4) као и релативно трајно деловање у циљу остварења, очувања и увећања културне хегемоније, а потенцијално и обавештајно-безбедносне доминације у земљи-мети.

Субверзивно деловање у смеру идентитета може се тицати свих његових битних друштвених одредница – смислотворне, мотивационе и меморијске, што подразумева да се може деловати у циљу вредносне дезоријентације и деморализације, све до нивоа оспоравања носећих елемената колективног памћења и културног наслеђа, њиховог обезвређивања, реинтерпретације и чак узурпације. (…)

Хибридно деловање је по дефиницији свеобухватно и потенцијално прожима све сегменте друштва, па самим тим и одговор мора бити систематски, стратешки, свеобухватан, дуготрајан и континуиран.

Посебно је у домену културе, односно најдубљих структура једног друштва, оних који се налазе на идентитетској равни, не може се организовати по принципу привремености и повезаности само са тренутном ситуацијом и текућим облицима угрожавања, већ мора полазити од континуираног јачања капацитета државе и друштва за одбрану од хибридних претњи, које се пре свега одвија не реактивно, него кроз континуирано јачање стваралачких активности и потенцијалан друштва, као и институционалним јачањем државе и свих њених система, укључујући и културни.

Ово се свакако тиче рада на повећању већ поменуте друштвене отпорности, који није статичан и привремен већ динамичан и стваралачки концепт усмерен на јачању институционалног система, друштвене интеграције и кохезије и идентитетско-вредносних основа друштва, који би требало да буде стални циљ државе и друштва, независно од постојања конкретних облика хибридног угрожавања. (…)

Стратешки приступ

У ранијим радовима стратешку културу смо одредили као сложен концепт који обухвата а) организовано, системско и усмерено јединство свих институционалних, друштвених и културних ефектива једне државе у циљу очувања њене територијалне и културно-идентитетске целовитости и јединства, унутрашње и спољашње безбедности и стабилности, могућности за развој и међународног положаја, препознатљивости и конкурентности; б) системски осмишљену улогу културе у остваривању темељних националних и државних циљева и интереса и в) осмишљавање и обликовање идејно-вредносног и нормативног система и одређења, чији је циљ дугорочније позиционирање државе у међународним односима и стварање дугорочнијих основа и праваца унутрашњег развоја.

Хибридно деловање је по дефиницији свеобухватно и потенцијално прожима све сегменте друштва, па самим тим и одговор мора бити систематски и стратешки

На овај начин појам стратешке културе смо поставили на интегративни план, чији је безбедносно-одбрамбени сегмент само један од чинилаца, премда  и у мотивационом и у организационом смислу веома важан. У тачки б) смо истакли важност уређења система културе и његове снажније и осмишљеније интеграције у државни систем у целини, а у тачки в) идентитетско-вредносни аспект културе као водећи чинилац целокупног националног стваралаштва и репрезентације, укључујући и оне који не спадају у културне у ужем смислу.

Такође, стратешка култура на тај начин постаје простор деловања и прожимања културе и безбедности који делују као метанивоу државног и друштвеног система и као темељни мотиватори његове интеграције на принципима свеобухватности, усмерености и делотворности.

Примењено на међусобне односе и културну сарадњу Србије и Српске ово подразумева важност системског и стратешког приступа међусобној сарадњи, као и заштити, очувању и јачању српског културног идентитета. Како смо већ рекли, јак институционални систем културе, који укључује и међународну сарадњу, као и снажан и динамичан културни идентитет најбоља су заштита од сваког облика угрожавања, и значајно доприносе стратешкој отпорности државе и друштва. Овакав приступ не само да би допринео развојним, културним и безбедносним капацитетима ова субјекта, већ и културном стваралаштву и самосвести и безбедности српског народа у целини.

Овакав системски приступ подразумевао би заједничку бригу о културном наслеђу, његовој заштити, очувању, интерпретацији и представљању (репрезентацији), као и савременом стваралаштву, кроз интензивну сарадњу, размену и заједничке културне и уметничке пројекте.

Све ово већ постоји, али требало би да поприми систематски и стратешки карактер, у чему једну од препрека представља и непостојање стратегије културе Републике Србије. Такође, ово није у супротности са савременим концептом културне политике који подједнако подразумева бригу о јединству културног простора државе, културној разноликости и припадницима свог народа ван матичне државе.

Када су у питању непосредни безбедносни изазови и претње, поред класичног информационог и обавештајно безбедносног рада и сарадње, као један од основних је свакако покушај систематске реинтерпретације и ревизије наратива о српском идентитету и историји српског народа, укључујући и најновију.

Ове изазови имају непосредне безбедносне импликације и на њих треба одговарати системски и стратешки уређеном сарадњом на истраживању, али и адекватној и усмереном представљању његових резултата, пре свега кроз образовни систем, медије и културно стваралаштво. Такође, озбиљан изазов представљају и покушаји злоупотребе начела културне разноликости у смеру подстицања међуетничких сукоба и других идентитетских подела, као и подстицање друштвене нестабилности кроз манипулацију културним вредностима и формама или њиховим усмереним креирањем.

Ниво сарадње

Културна сарадња Србије и Српске има највећи могући значај за очување, заштиту, афирмацију и представљање српског народа и његовог културног идентитета, које у овом тренутку није усмерена, а можда неће ни бити, према политичком јединству српског народа на територијама ових субјеката, али свакако треба да буде усмерена према културно-идентитетским интеграцијама, односно подстицању живе и делатне свести о идентитетском јединству припадника српског народа на територијама на којима је историјски укорењен.

Системски и стратешки приступ овој сарадњи нема само – иначе нимало занемарљиве – културне, образовне и политичке, већ и непосредно безбедносне аспекте. У постојећим условима, када су многи аспекти политичке и безбедносне сарадње ова два субјекта значајно лимитирани, културна сарадња представља агенс и канал остваривања заједничких не само културних, него и безбедносних интереса и пројекција, који су од егзистенцијалног значаја са очување српског народа на целини својих историјских територија.

Знање и свест о томе ко смо и како да себе и то знање и свест заштитимо и очувамо, али и учинимо продуктивним и стваралачким, представља безбедносни фактор првог реда, јер да бисмо се бранили и да бисмо се развијали, морамо знати шта је то што бранимо и шта је то што развијамо. И шта је у томе заједничко за све „нас”, у којој и каквој год тренутној политичкој и институционалној творевини живели.

У том смислу, најадекватнији одговор на све изазове, али и најактивнији начин активирања сопствених потенцијала представља интегрисан и интегративни концепт стратешке културе, односно усмереног, систематског и стратешког осмишљавања и уређивања опстанка и развоја српског народа и свих његових капацитета, што је одговорност која не стоји само пред политичким факторима, него пред целим друштвом, активирањем свих његових интелектуалних, стваралачких и вољних ресурса.

Њен темељ морају бити културна самосвест и стваралаштво, али и на основу њих јасно, делатно и одрживо усмерена визија положаја српског народа у свом времену и простору, као и места које би он могао и које би требало да заузме. Она свакако зависи од политичке воље, али и од шире друштвене акције, које такву вољу може да подстиче, усмерава и мотивише, без ичијег одрицања од сопствене одговорности и пребацивања свег бремена искључиво на политички фактор и на политичке (па и уже безбедносне) структуре, какве год оне биле и колико год у том процесу биле назаобилазне.

Текст представља одломак из истоименог рада објављеног у оквиру темата „Културна сарадња Србије и Републике Српске“ (приредили Слађана Илић и Душко Бабић) у часопису „Култура“ (186-187, 2025).

УПУТНИЦЕ:

[1] Aнекс IV Oпштег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини Службени гласник БиХ, бр. 25/2009 – Aмандман I.

[2] Службени гласник Републике Српске, бр. 73/09 и 31/19.

[3] Службени гласник Републике Српске, бр. 66/18.

[4] Службени гласник Републике Српске – Међународни уговори, бр. 70/2007.

[5] Сајт Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону: https://dijaspora.gov.rs/nadleznost.php .

[6] Службени гласник Републике Србије, бр. 88/2009.

[7] Службени гласник Републике Српске, број 21/92 – пречишћени текст, 28/94, 8/96, 13/96, 15/96,

16/96, 21/96, 21/02, 26/02, 30/02, 31/02, 69/02, 31/03, 98/03, 115/05, 117/05, 48/11).

Владимир Коларић је писац и теоретичар културе, аутор књига „Јавни интерес у култури“, „Култура и безбедност“, „Пламен Донбаса – есеји о Трећем светском рату“ и других.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Кабинет предсједника Републике Српске / Борислав Здриња