ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ: Бајденов тоталитарни реализам и будућност Америке

Последњи избори у Сједињеним Државама свакако нису личили на стандардан, па чак ни прилично заоштрен, изборни процес, већ на својеврстан хибридни и културни рат, који је превазилазио подразумеване политичке и идеолошке поделе. Бајден свој успех свакако дугује озбиљној подршци у деловима државног апарата, финансијске, безбедносне, академске и медијске елите, моћним лобистичким групама и организацијама цивилног друштва које у Америци већ стандардно представљају својеврсну паралелну власт, која игра прилично озбиљну улогу у одређивању и спровођењу важних и историјски континуираних стратешких приоритета америчких елита са претензијама ка глобалној контроли, односно усмеравању глобалног развоја на свим нивоима.

Сама Бајденова кампања највише је почивала на обећању континуитета Америке као глобалне силе, чији ауторитет почива на промовисању и одбрани такозваних демократских вредности, које у леволибералном читању, поред неприкосновеног слободног тржишта, у првом реду подразумевају заштиту права мањинских група (етничких мањина и група одређених нетрадиционалним идентитетима) и слободан проток људи, односно отвореност према интегрисању мигрантских група уз прилично растегљиво тумачење одредби државног законодавства у области домицилности и демографије.

Бајденова кампања је, на такав начин одређујући истински идентитет САД, Трампову еру представљала само као ексцес и пролазну авантуру, а сопствену победу као повратак на прави пут, повратак Америке свом истинском лику, али и својсврстан нови почетак, чиме се на известан начин признаје потрес који је у некада неприкосновеној идеолошкој платформи и темељима поретка изазвала победа Доналда Трампа.

Реализам „без сенке“

Од многобројног пропагандног материјала коришћеног у Бајденовој кампањи издвојићемо плакат који, поред слогана о поновној изградњи Америке са Бајденом (Rebuild with Biden), приказује групу особа које заједничким напором подижу америчку заставу, у визуелној паралели са чувеном фотографијом са Иво Џиме, на којој амерички војници подижу заставу своје земље, симболизујући америчку победу над Јапаном, али на свој начин и послератну доминацију ове земље над великим делом света. Овде се америчка застава подиже у самој Америци, што подразумева да је Трампова ера представљала пораз Америке и вредности на којима почива; мрачно доба сукоба и претећег слома, али које ће у крајњој инстанци само помоћи овој земљи да се врати својој истинској историјској мисији.

Ликови који подижу заставу представљени су метонимијски, односно свако од њих заступа једну групу коју Бајденова кампања представља као носећу за будућу Америку. То су, редом, ЛБГТ особа мушке спољашњости и беле пути, медицинска сестра белкиња, хиспано радник, муслиманка (чија одећа случајно или не има боје албанске заставе), Афроамериканац и припадница староседелачког народа. Сам садржај слике је сасвим јасан и експлицитан и у потпуности се уклапа у описану идеолошку агенду – у континуититету са Клинтоновом и Обамином ером.

Оно што више привачи пажњу од садржаја је стил у ком је насликан овај плакат – типичан, готово уџбенички пример такозваног тоталитарног реализма, који је доминирао у Европи и целом западном свету тридесетих година прошлог века, без обзира на идеолошки предзнак. Стил Бајденовог плаката, ипак, највише асоцира на совјетске плакате из доба соцреализма, што нипошто не разоткрива Бајденове просоцијалистичке намере (што би волели да мисле трамповци) него у основи забрињавајуће тоталитарне тенденције, које, иако одавно присутне и делатне, овим плакатом добијају прилично огољен лик.

Овај облик пропагандног, тенденциозног реализма назвао бих реализмом „без сенке“: не представља се стварност, већ њена пожељна идеолошка визија, у који није добродошла никаква „сенка“, никаква представа конфликтности, амбиваленције, вишесмислености и мултиперспективности које поседује стварност и њене коректне представе. Овакав реализам не охрабрује питања, расправу, недоумицу – све што се не уклапа у његову схему једноставно не постоји, излази изван стварности и њених норматива, па самим тим потенцијално и изван законитости.

Противник промовисане визије не може бити третиран као легитимна страна у сукобу, већ као дефект, вирус, поремећај који треба исправити, излечити, отклонити, за добро свих, па и заблуделих. Другачији став није нешто чему се треба супротставити аргументима, што треба оспорити, него нешто што треба лечити или, ако је нужно, одстранити због добробити остатка организма, односно некакве пројектоване целине.

Слика поробљавања

Слика Америке коју овај плакат промовише је слика једног присилно неконфликтног и нестваралачког друштва, чије смо последице могли да видимо у поменутом Совјетском Савезу. Намет соцреализма у ликовној уметности и књижевности није довео до елиминације и онемогућавања свих изузетних уметника, али је стваралаштво већине њих остало управо без поменуте „сенке“, за шта су одличан пример велики писац Константин Паустовски или многобројни изузетни сликари, попут Дејнеке, чија дела су се претворила у пуко усавршавање спољашње форме.

Те слике су можда лепе и мајсторске, али брзо засићују јер су без другог плана, без амбиваленције и слободе у доживљају стварности која чини привлачним једно уметничко дело и једно друштво проветрава од свакодневичке нужности, која поробљава људе, који ипак нису механизми и компјутерски програми, чија је сврха само у репродуковању идеја или роба. А проблем са тоталитарним реализмом је увек што у центар не ставља конкретне људе, него идеолошке пројекције и визије, не људе као личности, него као пројекте.

Бајденов плакат, промовишући слободу, заправо је слика поробљавања, и то пре оног већ актуелног него будућег, пре огољавање него антиципација. Оно што је добро у свему томе јесте управо поменуто огољавање истинских намера и циљева једног (транс)идеолошког пројекта, као и чињеница да за реализмом „без сенке“ посежу поретци значајно уздрманог легитимитета, којима за одбрану ускоро неће остати ништа осим голе силе.

На носиоцима алтернативних виђења америчке будућности је да постојеће и будуће конфликте покушају да превладају без сукоба великих размера, а у смеру изградње једног подношљивог друштва за грађане Сједињених Држава, али и једне Америке која више не би представљала претњу целом свету, било као агресивна империја, било као база за промоцију једне агресивне планетаристичке идеологије дистопијског карактера. Утопијска визија плаката сасвим очекивано се разоткрива као дистопијска, а реализам „без сенке“ само разобличава сенке идеологије коју персонализује Џозеф Бајден, односно њен истински лик.

Због својих тамошњих пријатеља, због уметника, мислилаца и забављача које волим, због тамошњих многобројних добрих и честитих људи, ја нипошто не желим пропаст Америке, онакву каква би подразумевала велике људске и материјалне жртве. Али како недавно чусмо овде код нас, сасвим другим и једнако мрачним поводом – биће шта ће бити. А ми и овако и онако, али коначно, морамо да се вратимо себи.

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард.