Владимир Коларић: Апорије српског национализма

Српски национализам се са успостављањем вишестраначја деведесетих година, као и процесима који су му претходили, нашао пред више изазова. Први је био априорни одијум према свакој врсти чак не само национализма, него српске националне идеје и праксе, мотивисан коминтерновским ставом према српском национализму као извору хегемонизма у међуратном периоду, али и либералним анационалним приступом који је у демократији и национализму видео непревладиве супротности.

Такође, национализам се суочио са не мањом опасношћу од злоупотребе од стране тада још социјалистичког руководства, које га је користило као инструмент за остваривање сопствених циљева, најпре сопствене фракције унутар Партије, а после и од стране владајуће странке и државне власти у вишестраначком периоду.

Отворено националистичке странке су тражиле своја упоришта у наслеђу равногорског покрета, предратне традиције која је имала искуство са прожимањем демократског и националног, обнови међуратне идеје светосавља, народњачком наслеђу Пашићевих радикала, док је ослањање на идеолошке тековине Димитрија Љотића и покрета Збор остајало углавном изван или на маргини институционализоване политике.

У том смислу, критике национализма су полазиле од његове застарелости, неадекватности савременом свету и демократског дефицита, као и наводног дефицита са становишта не само законитости и правног поретка, него и социјалне правде. Начелно оспоравање национализма као неприхватљиве политичке аберације, која би као таква морала да буде прогнана из политичког живота и лишена сваког политичког легитимитета, одавно је превазиђена позиција и овде је нећемо узимати у обзир, сматрајући национализам легитимном политичком идеологијом и праксом, са упориштем у политичкој и културној традицији.

Питање Запада

Тако да је на идеолошком пољу Србије деведесетих национализам углавном постајао: у пракси владајуће патриотске реторике, која своју праксу и идеологију по правилу није именовала као националистичку, у имплицитном национализму који се обично није представљао као такав, инсистирајући пре свега на идеји савремене парламентарне демократије (ДСС), као и популистичком национализму који се обраћао промонархистичком ресантиману према социјалистичкој прошлости (СПО) или социјално и културно маргинализованим групама становништва (радикали).

Аргументи према којима је већина националиста била у основи прозападно опредељена, директно или индиректно, тада се нису чинили толико валидним и дискредишућим као у данашњем времену. Временом је оптужба већине националистичких концепата за практичну и оперативну, односно директну или културну, структурално-аналогну и индиректну везу са Западом постала све валиднија, чиме се може макар постфестум објаснити популарност и политички успех странке произашле из некадашње, експлицитно антизападњачке Српске радикалне странке.

Чињеница да се нова странка, СНС, прилагодила и усагласила са западњачким интересима на нашем простору, није пресудно утицала на њену културну и социјалну пројекцију, која је и даље држала дистанцу према западним културним и социјалним моделима и реторици која је за њих у транзиционом периоду била уобичајена.

Првих деценија нашег вишестраначја углавном критикован од стране либерала и левице (како деведесетих владајућег Јула, тако и од лево-либералних и социјалдемократских странака које су тада биле у опозицији), задњих десетак година сам концепт српског национализма и његова пракса бивају критиковани и од стране незападњачких и патриотских кругова. Ако нам је деведесетих било крајње необично када је Мира Марковић поистовећивала либерализам са национализмом, односно либерализам сагледавала као десну политичку и идеолошку позицију, данас то више није случај.

Један од најангажованијих и најкомпетентнијих критичара национализма и његове овдашње праксе и домета је свакако Зоран Ћирјаковић. Он покушај споја демократије и национализма какав промовишу Војислав Коштуница или Мило Ломпар сматра непоправљиво западњачким и зато удаљеним од нашег менталитета и наших практичних потреба, само репродукујући нашу колонијалну позицију.

Национализам владајуће странке у Србији Ћирјаковић види као пуки реалполитички перформанс, док заветни национализам дела конзервативне деснице види као архаичан и неделатан, који нуди политички неупотребљиву апстракцију, неповезану са реалним потребама, могућностима и позицијом у којој се налази наша држава и народ. Он у основи постојеће форме национализма види као прикривене облике самопорицања, по себи сродне аутошовинизму дела левице и либерала. Национализам за њега сам по себи није препрека самопорицању, али је „унутрашња брана аутошовинизма“, што је један од разлога због којих он не одбацује појам национализма као таквог, што га разликује од неких аутора са патриотске антиколонијалне левице.

Аутентично схватање

Овај аутор, који себе разумева у оквирима „левог национализма“ и „културног релативизма“, нашу позицију идентитетски везује за исламски Оријент, јер чак му се и упућеност на Русију чини исувише „европском“ и „западњачком“ и тиме удаљеном од нашег менталитета, али и практичних интереса. Остаје помало нејасно какви би могли да буду практични, и унутрашњи и спољашњи, исходи оваквог опредељења, осим ако се не сведу на реалполитику сродну оној данашњих власти, односно на одржавање каквог-таквог реда и мира док не наступи тренутак да се Србија нађе у условима погодним за њен истински развој.

Ћирјаковић не верује у демократски легитимизован српски интегрализам који нуде „ломпаровци“, нити „заветност“ коју заступају Милош Ковић и неки други несумњиво значајни, чак водећи представници српске интелигенције, али свакако нуди неку врсту интегралности, која би почивала на идентитетским основама које нису сведене само на религију и националну идентификацију кодификовану у европској традицији, већ се пре свега ослањају на однос према „живом“ и неспорно „полицентричном српству“.

Његов приступ апелује на освешћивање наше ваневропске позиције, на превладавање идентитетске зависности и комплекса ниже вредности пред Европом и Западом, односно неприхватање њихове културне и цивилизацијске партикуларности као универзалног цивилизацијског модела.

Он не одбацује религију, већ напротив апелује на „православље“ као битан чинилац наше самосвести, али православље које на идентитетском нивоу ни на који начин не би требало да се поистовети са Европом и Западом, односно њиховим културним и цивилизацијским моделима, не само оним тренутно видљивим и доминантним.

Он не негира разлику између православља и ислама, нити заступа њихову синтезу и прожимање, већ сматра да интегративни процеси и идентитетски оквири не треба пресудно да зависе од религијског фактора, чиме се и супротставља Хантингтоновој тези о нераскидивој повезаности између цивилизације, религије и (транс)идентитета. Он чак не спори ни модернизацију као такву, али нама прирођен и свакако код нас реализован облик модернизације пре види у Цеци (Светлани Ражнатовић), него у ономе у чему би волела да га види Латинка Перовић, на пример.

Он, као што смо видели, не одбацује ни појам национализма, али га схвата у специфичном смислу, који га одваја од европског схватања и праксе, што потенцијално доводи у питање и сам смисао таквог појмовног одређења. Ово опет није без смисла, имајући у виду специфичности нашег историјског развоја у претходна два века, као и особености нашег самопоимања и историјске свести, које понекад није лако свести на националне одреднице европског типа.

Он у историјској перспективи критикује формирање српске националне свести, а тиме и националне и националистичке идеологије, на основама западњачких културних и институционалних узора, што је подразумевало отклон, па и одијум, према „живом српству“, односно реалном стању и реалним потребама заједнице. Препрекама остварења националне заједнице савременог типа, у таквој перспективи, били су прво Турци, потом њихови остаци у менталитету и култури народа, а најзад недовољно просвећени и (на западњачки начин) освешћени припадници народа.

Који национализам?

Поред ових у основи културолошких и културно-идентитетских апела, практични и конкретни исходи онога за шта се овај аутор залаже могли би се тражити пре свега у интеграцији или макар чврстој повезаности са исламским народима, односно заснивању политике која би и њима могла бити прихватљива и привлачна, укључујући ту и Албанце, а да то опет не буде унутар оквира који нуде евроинтеграције, а изгледа ни било који облик потенцијалних словенских и православних интеграција, односно оних којима би руководила Русија, нити би се сводио на залагање за обновом Југославије у овом или оном виду.

Интересантно је, ипак, да овакво решење, које предлаже православно-исламске (српско-бошњачке) интеграције као будућност нашег региона, у часопису Међународни живот, који издаје Министарство спољних послова Руске Федерације, предлаже и бивши дипломата РФ у Босни и Херцеговини Петар Фролов, с тим што је Ћирјаковићев имплицитни модел далеко шири и надилази границе региона. Такође, званични однос Русије према национализму је специфичан, и био би тема посебног разматрања, тим пре што је узрок многих неспоразума и обостраних неразумевања између Срба и Руса по овом питању.

Иако понекад делују недорађано и недовољно фокусирано, за неког и нереално и непожељно, Ћирјаковићеви увиди свакако дају основ за озбиљно преиспитивање постојећих модела српског национализма, па и српског идентититета, културе и државности у целини.

Он не пристаје на објашњење како је национализам у Србији неуспешан само због спољњег ометања или добро инфилтрираних кадрова некадашњег социјалистичког режима и њихових (крвних или идеолошких) наследника у безбедносним и администрацијским структурама, већ отвара питање структуралне, концептуалне и прагматичне мањкавости досадашњих националистичких пракси, па и оних које се пре везују са идеје попут патриотизма или суверенизма него за појам национализма као таквог, а које свакако не могу бити поистоваћене са национализмом.

Питање је, дакле, какав је национализам Србима данас потребан, и да ли је уопште потребан, јер треба оставити могућност да је национализам заиста лоша идеја у нашем културном контексту и историјском тренутку. Али извесно је да ће национализам до даљњег остати део нашег политичког пејзажа и културно-идентитетског спектра, са којим се мора озбиљно рачунати.

У сваком случају, остаје питање који то национализам може мотивисати стварање функционалне српске државе, способне да заступа интересе и обезбеди безбедност свих Срба, где год живели, међународно релативно независне, друштвено динамичне и културно продуктивне. Или која би друга и другачија идеја могла тако нешто да оствари, имајући у виду и потребу за (ре)дефинисањем самог појма национализма погодног за наше потребе и функционалног у нашем контексту.

Извесно је да ће национализам до даљњег остати део нашег политичког пејзажа и културно-идентитетског спектра

Српски национализам ће у будућности свакако морати да се суочи са својом идентитетском, дакле културном и цивилизацијском позицијом, са усаглашеношћу својих идеја и праксе не само са глобалним трендовима него пре свега са реалним потребама реалног и конкретног народа, као и међународним позиционирањем које ће обезбедити развојност и безбедност наше државе и народа. Та пракса, модел и концепт на којима би се српски национализам заснивао свакако не би требало да буду сведени на пуки прагматизам нити на димну завесу за остваривање различитих (спољашњих или унутрашњих) интереса, али још мање на празну и самодопадну реторику, пасивно морализовање и сигнализацију сопствене моралне, културне и интелектуалне супериорности.

За све то нам је потребан озбиљан увид у стање нашег народа и друштва, у глобалне околности и своја сопствена – и лична и колективна – ограничења, уз спремност да се крене новим путевима и превазиђу своје предрасуде и лични интереси и сентименти, колико год болело. А пре свега је потребан озбиљан и отворен дијалог, без јефтиног етикетирања и спутавајуће ригидности и острашћености, о сујетама да не говоримо.

Јер што рече један мој француски пријатељ, није ствар у томе да себе неко назива националистом и-или патриотом, него у томе шта је учинио или је спреман да учини за свој народ. И то онакав какав је, а не неки умишљени и измишљени народ, нашу самодопадну пројекцију коју би волели да имамо пред очима пре него живу заједницу, како год нам она изгледала.

Владимир Коларић је писац и теоретичар културе, аутор књига „Јавни интерес у култури“, „Култура и безбедност“, „Пламен Донбаса – есеји о Трећем светском рату“ и других.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Министарство одбране Р. Србије