ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ: Анонимни рат и како му се супротставити

Један од највећих изазова за Русију, али и остатак планете који интервенционистичко-хегемонистичка транснационална елита види као плен свог пројекта трансформације света, представљају такозване „ненасилне револуције“, које оправдано незадовољство различитих друштвених слојева економским приликама, бирократско-коруптивним државним апаратом и политичким ауторитаризмом користе ради циљева чији су евентуално смењивање или унутрашња промена режима само окидач.

Аутори Константин Черјомних, Марине Восканјан и Андреј Кобјаков у својој књизи „Анонимни рат“, у издању утицајног „Изборског клуба“, истичу како је нагли пораст броја масовних протеста у различитим земљама света постао централни политички феномен нашег времена. „Обојене револуције“ су своје место уступиле, како их аутори називају, „револуцијама 2.0“, које одликује кључна улога Интернета и друштвених мрежа, за шта примере имамо у догађајима од „Арапског пролећа“ и покрета “Occupy Wall Street”, до Бразила, Украјине и, додајемо, текућих протеста у Белорусији или „антикорупцијских“ демонстрација у Русији.

Учесници „револуција 2.0“ су углавном млађи припадници средње класе, које мотивише пораст (друштвене, културне и класне) самосвести, жеља за активним учешћем у избору пута којим ће се земља даље развијати, и најзад, „демократски протест“ против ауторитарног система и корумпираних елита.

Аутори књиге „Анинимни рат“ заступају тезу како ти догађаји нису настали „сами од себе“, као резултат спонтаних друштвених процеса, већ уз активно учешће „спољашњег субјекта“. Они се не ограничавају само на смену елита или дестабилизацију конкретних држава у оквирима геополитичког и геоекономског надметања, већ је њихов основни циљ измена цивилизацијске парадигме коришћењем механизама информационог рата.

Као и у случају „обојених“ револуција 1.0, и у „револуцијама друштвених мрежа“ 2.0 лако је уочљиво директно учешће страних државних институција (пре свега из САД). Компаније које своје политичко деловање одређују као „ненасилно“ (без обзира на то што су у низу земаља изазвале грађанске ратове), у потпуности делују у складу са принципима информационих борбених дејстава, дефинисаних у низу доктринарних докумената САД, које аутори књиге педантно и прецизно наводе.

Такође, у иницирању револуција 2.0 и њиховој методологији значајну улогу играју и наднационалне параполитичке структуре, лобистичке групе, универзитетски центри и међународне НВО, спонзорисане од стране одређених олигархијских група, и уз дирекно учешће међународних институција. Свој интерес у изазивању оваквих револуција имају и одређени сегменти транснационалног бизниса.

У целини, аутори сматрају да се субјекат револуција 2.0 може окарактерисати као „цивилизаторски лоби“, чији је циљ реализација конкретног глобалног пројекта, напомињући да:

1) Протестни покрети имају мноштво сличности по спољашњој форми, као и идејним претпоставкама.

2) Анализа идеологема које стоје иза њих открива њихову повезаност не само са актуелном политиком, него и са фундаменталним процесима промене цивилизацијске оријентације, започетим у другој половини прошлог века и усмерених на питања моралних вредности, културе, религије и човековог места у свету. Саставни делови оваквог погледа на свет заснивају се на стереотипима анархизма, екологизма, пацифизма, заштите родних мањина и примитивних култура, антиклерикализма, информационе транспарентности. Проповедајући потпуно ослобођење од ауторитета, учесници револуције 2.0 у пракси реализују програм уског круга глобалне економске и културне елите.

3) Кључни механизми глобалне трансформације, из овог угла, су Интернет и друштвене мреже. Интернет, и као инструмент и као социјална средина, формира посебан тип савременог човека и утиче на његово схватање света. Инфантилна идеја пресликавања „правила игре“ која функционишу на информационим мрежама у реалан живот и политику важна је особина нове протестне културе.

4) „Покретач промена“ се налази у информационој сфери, где делују масовни медији, НВО и различити облици „хоризонталних“ друштвених веза. Део њих је непосредно повезан са америчким или транснационалним институцијама, део настаје „одоздо“, али игра по правилима која су формулисали „професионални играчи“. Део протестне масе је, наравно, у процес увучен самоиницијативно и без тражења икакве личне користи.

Аутори књиге истичу како се овде ради о сукобу глобалних размера, и то не између држава, или чак империја, него између различитих начела, различитих виђења човека, његове улоге у свету и његове будућности.

С обзиром  да се ради о борби за успостављењање „јединственог“ светског поретка и у својој основи цивилизацијској агресији, ради осмишљавања стратегије отпора, према ауторима, треба имату на уму и следеће особености „револуција 2.0“:

1) Основни покретачки мотив масовних протеста је, макар на површини, социјални, тачније социјално-економски.

2) С обзиром да се ради о сукобу темељних културно-цивилизацијских вредности, значајан аспект протестне идеологије се може одредити као религијски. Антиклерикални патос протестног покрета је усмерен против основних начела традиционалних религија, која представљају основу традиционалних морално-етичких стандарда човечанства.

3) Активна улога родних покрета у протестној маси у сагласности је са континуираним нападима на политичке и јавне делатнике који заступају традиционални, на аврамовским религијама заснован, систем вредности.

4) Култни однос према у многоме већ дискредитованој идеологији људских права.

4) Борбени екологизам.

Упозоравајући да на мети овог „цивилизацијског рата“ (не „рата цивилизација“ по Хантингтону!) нису само грађани земаља-мета, већ и земаља-агресора, аутори сматрају да се оваквој цивилизаторској доктрини не може супротстављати само у границама национално дефинисаних старатегија и тактика отпора, већ и активизацијом на међународном плану. Одговор до ког би се дошло не би смео да има мобилизацијски потенцијал само у националним, него и у светским оквирима. Мора рачунати на широк међународни одзив, бити активан и програмски, а не само реактиван и рефлексиван, и свету мора понудити позитивну алтернативу, посебан вредносни модел и пројекцију будућности.

Такође, према утицајним ауторима књиге „Анонимни рат“, правилно схватање историјске важности и смисла отпора цивилизаторској агресији не сме се темељити само на идејама очувања суверенитета, већ и на изградњи конкуретског – свеообухватног и универзалног – „поља смисла“, у чему и део света ком, заједно са Русијом припадамо, заснован на источно-хришћанском културно-цивилизацијском наслеђу, итекако има своје место и своје немерљиве потенцијале.

Тагови: Владимир Коларић