ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ: Amen and Awomen или о бесмислу јавног говора

Када је у Конгресу САД представник демократа молитву уместо са Амин (енг. Amen) завршио са Amen and Awomen, то је очекивано проглашено врхунцем идиотизма, који све више постаје (или је већ одавно постао?) званична идеологија Запада са – додуше никада потпуно оствареном – претензијом на глобалност, или бар кључно обележје те идеологије.

Таква досетка, за коју је овај несрећник мислио – а вероватно и даље мисли – да је пун погодак, спој је с једне стране незнања (како оног које произлази из глупости проглашене за врлину, тако и оног које произлази из осионости и неприхватања да постоји ишта изван познатих обзорја) и с друге стране идеолошког догматизма заснованог на манипулативном читању појма и праксе родне равноправности, која идеолошку апстракцију поставља испред чињеничне стварности. Али „утолико горе по чињенице“ – зар то није нешто што смо апсолвирали још у прошлом веку?

Ова фаза „затварања америчког ума“ (могућ превод чувене књиге Алена Блума The Closing of the American Mind: How Higher Education Has Failed Democracy and Impoverished the Souls of Today’s Students) у основи не би требало да брине никога осим Американаца уколико би се они држали само свог дворишта, што је нереално очекивати, јер су одавно научили, и усадили у свој месијанско-прагматички идентитет, да је њихово двориште читав свет, а симболички гледано читава позната стварност, коју треба мапирати и прекодирати у унапред познате и идеолошки читљиве и комуникабилне кодове.

Анегдотски, ова конгресна глупост у домену укидања свести о постојању других језика осим енглеског (па тиме и других култура и традиција осим америчке) призива штос о ишчуђавању Американца како ти глупи хришћани могу да верују да су некада на Блиском истоку живели људи који су се звали Џон или Метју, а на плану апсурда мањинскоправашке идеологије стигматизовање „фетфобије“, односно нетрпељивости према дебелим људима, под коју може да се подведе чак и нечија жеља да смрша. Али овде је то мање битно, јер то су познате ствари које чак могу допринети опуштању пред реалним опасностима које доноси ова и даље моћна идеологија и још моћније стање свести, које управо почива на идиотизму као општем релативизму и сведозвољености.

Дакле, чак више и од макар нехотичног исмевања молитве као најузвишенијег и најважнијег вида човекове комуникације, ово „ејмен анд ејвимен“ у јавни простор уноси још једну дозу апсурда, бесмислице, јер ако „ејмен“ заиста нешто значи (мада не на енглеском), „ејвимен“ не значи апсолутно ништа, и пре личи на дадаистичке каламбуре него на јавни, а поготово политички говор.

Дакле, није циљ подсмевати се нечијој глупости, него схватити да обесмишљавање речи, говора, јавног говора, институција које такав говор легитимизују, уноси додатну дозу релативизма у ионако помућени јавни говор и политички процес, што је заправо највећи проблем и главно обележје данашњег постдемократског (или трансдемократског?) западног света. Ако све може да значи било шта, и може да се учини било шта, онда ништа речено и учињено заправо нема никаквих реалних значења ни последица, осим оних прописаних. А ко је онај који прописује и с којим циљем, то је питање свих питања.

Дакле, не смејмо се, него обратимо пажњу. Обратимо пажњу и на буку наших таблоида и политички језик који све чини могућим, обратимо пажњу само на јавни говор у нашем парламенту, и нећемо се више смејати. Можда је то код нас још више нушићевски, провинцијално, аналогно, али не значи да је мање опасно, барем за нас.

Ако у „ејмен и ејвимен“ видимо весника нечије пропасти и анихилације, чак цивилизацијског самоукидања, шта видимо на насловним страницама наших таблоида, затвореном говору медија, у парламенту или благо речено збуњујућим перформансима председника државе?

А требало би да се откачињемо са брода који тоне, а не да се још чвршће привезујемо за њега или да га имитирамо самопотапањем. Чак и мали чамац може одолети узбурканом мору, па и оном узбурканом после потапања олупине, али само ако има снажног кормилара и чилу посаду. И снажну идеју зашто је важно живети и преживети.

 

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард.