ВЛАДИМИР КЕЦМАНОВИЋ: Једна награда и два скандала

Безброј пута је писано о лакрдији са наградом за „најчитанију књигу” коју додељује Народна библиотека Србије, а која се некада додељује књизи која је заиста најчитанија, а некада и не.

Разлог – о томе која је књига најчитанија не одлучује читаност, него жири?!

Узрок – једноумна свест књижевне шатро елите, којој није довољно то што, злоупотребљавајући непостојање чврстих норми и критичке јавности, остале књижевне награде дели својим „заслужним” представницима, не водећи рачуна о квалитету написаног, или како јој се дигне, него фалсификује и егзактну чињеницу као што је број читалаца.

Упркос очигледној превари утканој у процедуру доделе ове награде, и упркос томе што је Управни одбор Народне библиотеке – у којем већину чине представници поменуте „елите” – још прошле године званично признао неприхватљивост сопственог брљања, признање је и ове године додељено по старом, шизофреном принципу.

Као и толико пута до сада, превара би прошла у тишини, да овогодишњи добитник Филип Давид на додели није направио скандалчић, опљунувши присутног председника републике.

Разлог зашто – ако му је присуство Томислава Николића као почасног госта доделе неприхватљиво – награду није одбио, Давид налази у „чињеници” да су му је доделили „читаоци”.

Не знам да ли је књига Филипа Давида заиста била најчитанија – могуће је и да јесте, пошто су му припадници поменуте „елите” претходно обезбедили „Нинову” награду, која доноси велику читаност, и пошто му је издавач „Лагуна”, која зна да књигу учини читаном – али, и ако јесте и ако није, ни ову награду му нису доделили читаоци, него бесмислени жири, па је, уколико држи до здравог разума и до морала, лауреат имао добар разлог да је одбије много пре него што је ушао у салу библиотеке и видео кога све тамо има.

Симптоматично, у слављењу Давидовог скандалчића најгласнији су они претходни лауреати ове награде који су је добили потпуно незаслужено, јер им књиге нису биле најчитаније.

Ма колико звучало непопуларно у јеку општенародног одушевљења гестом за који, како рече Томислав Николић, није била потребна „ни храброст ни васпитање”, не могу да не приметим један непријатан детаљ.

Ако за неке друге бруке јесте, за суштинску бруку уткану у процедуру доделе ове награде актуелни председник Србије – било онакав какав је био, било онакав какав је сад – тешко да је одговоран.

Тагови: Владимир Кецмановић, Књиге, Награде, Народна библиотека Србије