ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ЗАШТО СЕ ПОВУКАО ЦАР НИКОЛАЈ – ИЗ ИСТОРИЈЕ ТРЕЋЕГ РИМА
Почетком 1917. године, Русија се спремала да преко Карпата и Балкана пребаци осам милиона војника и на тај начин порази немачку коалицију. Велика пролећна офанзива била је планирана за април 1917. године. Дана 22. фебруара 1917. године, Цар је отпутовао из Царског Села у Главни штаб који се налазио у Могиљеву да тамо организује последње припреме за пролећну офанзиву. Већ сутрадан (23. фебруара), у Петрограду су почели нереди изазвани гласинама о несташици хлеба. Протест је почео са захтевом за хлебом, али су убрзо на површину испливали прави разлози и појавиле су се црвене заставе са натписима „доле самодржавље” и „доле рат”. Цар је телеграфисао генералу Хабалову са захтевом да немири одмах буду заустављени, али 27. фебруара избила је војна побуна. Таврически дворац постао је побуњенички штаб. У њему су истог дана формирана два самостална револуционарна органа: Привремени комитет Државне думе и Извршни комитет савета радничких депутата. У оба органа ушли су посланици левице, разни социјалисти и бољшевички побуњеници. Цар је знао шта се спрема и још у јануару 1917. је заповедио начелнику штаба, генералу Алексејеву да у Петроград пошаље Прву гардијску коњичку дивизију. Ова заповест никада није била извршена. Око Цара су били издајници и кукавице. О догађајима у Петрограду Цар је добијао противуречне информације. У то време сва царска деца су боловала од малих богиња. Престолонаследник и две кнегиње су били у животној опасности, тако да су Царица и деца били онемогућени да путују. Цар наређује генералу–ађутанту Иванову да оде у Петроград и тамо хитно успостави ред. Такође је заповедио да са три фронта буду послате по две коњичке дивизије. И донео је још једну судбоносну одлуку – да се врати у Петроград. У ноћи 1. марта 1917. године на 150 врста од Петрограда царски воз је заустављен, јер су наводно станицу заузели побуњеници. Цар је био одсечен од породице и од престонице. Одлучује да се упути у Псков где се налазио штаб команданта Северног фронта. И мада Цар званично још увек није био заробљен, он је био у заробљеништву. Његове заповести више нису биле извршаване, а телеграме генерала оданих царској Русији нико му није доносио.
Генерал Рузски, отворени присталица револуционара, убеђивао је Цара да се сагласи са формирањем Владе одговорне Думи, и Цар се начелно сложио. Рузски је одмах пренео Родзјанку, тадашњем председнику Думе, да је Цар дао сагласност за формирање Владе. Међутим, Михаил Родзјанко је одговорио како то није довољно и да револуционари сада захтевају да Цар одступи од престола. Рузски је такође у договору са генералом Алексејевим заповедио да се војне трупе не шаљу у Петроград ради гушења побуне. Пошто је Алексејев преко Родзјанка сазнао какве су жеље бунтовника, а онда је упутио телеграм свим командантима фронтова молећи да позову Цара на абдикацију. Сви су били сагласни и јединствени у издаји.
Чак је и Царев стриц, Велики кнез Николај Николајевич, упутио телеграм у коме „на коленима моли Цара да се одрекне престола”. Цар није имао избора и пристао је, плашећи се за судбину своје породице, која је била опкољена у Царском Селу. Првобитно се одрекао престола у корист свог сина, Царевића Алексеја, али након саветовања са дворским лекаром, променио је одлуку и уступио престо свом брату Михаилу. Истог дана формирана је и Привремена влада. Цар је у свој дневник на тај дан унео једну реченицу која је касније често навођена: „Свуда унаоколо су издаја, кукавичлук и превара.”
За Цара Николаја одрицање од престола није представљало крај бриге за будућност Русије. Између осталог, познато је писмо којим се последњи пут обратио својој војсци и флоти: „Моја пламено вољена војско, обраћам вам се последњи пут. После одрицања мене и мог сина од руског престола, власт је предата Привременој влади, на иницијативу коју је покренула Државна дума. Нека јој Бог помогне да Русију води путевима славе и среће. Нека Бог помогне вама, храбра војско, да одбраните нашу Домовину од злог непријатеља. Током две и по године ви сте сваког тренутка обављали тешку борбену службу, проливено је много крви, начињено је много напора и већ је близу час када ће Русија, повезана са својим одважним савезницима, једним заједничким напором ка победи, сломити последњи отпор противника. Овај невиђени рат мора бити доведен до потпуне победе. Ко сада мисли о миру, ко га жели – тај је издајник отаџбине, њен неверник. Знам да сваки честити војник тако мисли. Испуњавајте вашу дужност, штитите племениту нашу отаџбину, покоравајте се Привременој влади, слушајте своје старешине. Сетите се да свако слабљење реда у служби само користи непријатељу. Чврсто верујем да у вашим срцима није згасла неограничена љубав према нашој Великој Отаџбини. Нека вас благослови Господ Бог и нека вас ка победи води Свети Великомученик и Победоносац Георгије.
Ставка, 8/21. марта 1917. год.
Николај”
Револуционарне вође нису дозволиле да Царева порука стигне до армије. Руски војници нису сазнали за Царево завештање. Истог дана, Цар се опростио и са свим официрима свога штаба. Већина присутних је осећала трагику тог тренутка и наслућивала безнађе и ужасе који ће доћи. Многи су плакали, а двоје – троје присутних се и онесвестило. Важно је нагласити да су сви чланови Привремене владе (Љвов, Керенски, Гучков, Миљуков и други) били масони. Та антихришћанска влада је гарантовала царској породици безбедност у Царском Селу, а још 7. марта је донела одлуку о њиховом хапшењу. Цар се 8. марта налазио у Могиљеву. Четири скупштинска посланика послата су тамо да га ухапсе. Кнез Љвов је обавестио Цара телеграмом да су депутати послати као Императорова пратња до Царског Села. Наравно да је то била лаж. Цару је одмах након уласка у воз било саопштено да је ухапшен. Господар је спроведен у Александровски дворац. Да је хапшење Царске породице било планирано много унапред потврђује и податак да је царица Александра у Царском селу ухапшена истог дана када и Цар, 8. марта 1917. године.
Трулеж међу племићима
Трулеж је захватила и племство, али и појединце из куће Романова, па су Николаја Другог гледали као „заосталог”, спремног да се држи застарелих идеја самодржавља, о чему Војејков пише: „Они су тај систем називали режимом апсолутизма и арбитрарног односа према народу, истовремено сматрајући тај исти народ некултурним и дивљим, коме је неопходна чврста рука. У таквим ставовима није било много логике, али је зато било пуно недобронамерности према личности монарха. Чак и после Господареве абдикације, велики кнез Сергеј Михајлович, између осталог, пише свом брату великом кнезу Николају Михајловичу:
„Најсензационалнија новост је упућивање пуковника (Цару Николају после абдикације оставили су чин пуковника, који је он имао у руској војсци, нап. прир.) са својом породицом у Сибир. Сматрам то веома опасним потезом власти јер могу да се пробуде све реакционарне снаге и да направе од њега мученика. По том основу могу да се развију бројни нереди”.
Несхватљиво је да је, у тако трагичним тренуцима, велики кнез Сергеј Михајлович, Господарев рођак, толико равнодушан према његовој судбини, да размишља о могућим непријатностима које може да има непријатељ који је, после абдикације, преузео власт од Цара.
Атмосфера, која се пред револуцију створила међу члановима императорске фамилије, спонтано се преносила, како на више друштвене кругове, тако и на представнике народа. Императорка је добила писмо од кнегиње Василичкове у коме су јој дата упутства како да се понаша и шта треба да ради. Понесена непријатним осећањима из писма, Њено величанство инсистирало је, уместо да не реагује на њега како је предлагао гроф Фредерикс, на протеривању кнегиње из Петрограда, што јој је само створило ореол страдалнице која се бори за правду. Ипак, тај ореол, како су касније причали, није помогао кнегињи да сачува свој стан од бољшевичке пљачке иако су јој говорили да је она једина која се није бојала да Царици напише неучтиво писмо. Представници народа почели су да говоре да је, наводно ради успешног завршетка рата, неопходно уклонити Господара с престола. Као последица такве криминалне агитације, појавило се изопачење командног дела армије који се, у то време, претежно састојао од официра Генералштаба.”
Лудило је пред револуцију заиста било свеопште: „Чланови императорске фамилије превршили су сваку меру када је реч о самоконтроли. Велика кнегиња Марија Павловна (старија), према информацијама које су дошле до мене, не устручавајући се ни пред непознатим људима, говорила је како се Императорка мора уклонити; велики кнез Николај Михајлович, као најекспониранији од великих кнезова, у својим разговорима у клубовима и код познаника, толико је критиковао све што је излазило (како је он говорио) из Царског Села да је Господар морао да му предложи да се пресели на имање Грушевка у Јекатеринској губернији.”
Какав је морал руске аристократије био чак деценијама пре револуције, јасно се види из Толстојевог романа „Ана Карењина”, у коме се племкиње које се ругају Ани због везе са Вронским понашају много неморалније од ње, али тајно. Чињеница је да разврат утиче на човека. Он увек отупљује ум развратника и леди његово срце.
Утицај масонерије
Војејков пише и о утицају масонерије на револуционисање Русије и борбу против Цара Николаја: „Мере које је влада предузимала против ширења револуционарне заразе, либерални кругови карактерисали су као насиље над личностима, које је у културним државама недопустиво. На прогнане и исељене бунтовнике гледали су као на мученике и жртве самовоље деспотске власти. По истеку рока изгнанства, а понекад и после бекства, осуђени хероји попуњавали су кадрове револуционарне емиграције, чије је омиљено место била Швајцарска.
Један од утицајнијих бораца за „слободу” Домовине био је бивши фелдвебел Пашког корпуса, камер–паж императора Александра Другог, кнез Петар Кропоткин, који је, завршивши своје високо анархистичко образовање у Швајцарској, прешао у Енглеску где је испољавао својеврсно интересовање за Домовину. Када је требало да наш Цар дође у Енглеску, у узвратну посету краљу, кнез Кропоткин узбуркао је енглеске радничке партије, тако да су оне организовале демонстрације против тог доласка. Енглези су били принуђени да предузимају мере за умиривање својих радника.
У својим „Записима револуционара”, кнез Кропоткин даје сасвим јасно објашњење под чијим се руководством „развијала” наша руска омладина у иностранству. Захваљујући његовој искрености може да се створи реална представа ко је, у Швајцарској, обликовао вође нашег револуционарног покрета. Центар интернационале била је Женева. Женевске секције окупљале су се у огромном масонском храму „Temple Unique”. За време великих митинга, велика сала прихватала је више од две хиљаде људи, што је добар показатељ броја омладине која је желела „просвећење”. Француски емигранти комунари обучавали су бесплатно раднике, који су похађали курсеве историје, физике, механике и др. Одвајано је време и за рад у комитетима и секцијама, које су се одржавале увече по бочним одајама тог храма науке.”
Ко је отац револуције?
Кропоткин је хвалио масонерију као битну револуционарну силу која је помагала успон анархизма. Један од идеолога анархизма, Жозеф Прудон, био је отворени луциферијанац, о коме пише јеромонах Серафим Роуз: „Прво, објавио је да револуција није атеистична, већ антитеистична. Рекао је: „Револуција није атеистична у строгом смислу речи…. Она не пориче апсолут; она га уклања”. „Прва човекова дужност”, каже он, „да би постао интелигентан и слободан, је да непрекидно истерује идеју Бога из свог ума. Јер, ако постоји, Бог је суштински непријатељ наше природе. Сваки корак који предузмемо унапред је победа којом смрскавамо Божанство”. „Бог, ако постоји Бог, је непријатељ човечанства.” Бакуњин је такође рекао нешто слично: „Да Бог стварно постоји, било би неопходно уклонити Га”. /…/ Бакуњин је рекао да је на страни сатане, вечитог побуњеника, првог слободног мислиоца и ослободиоца светова. Ниче је себе прогласио антихристом. Песници, декаденти и авангарда уопште, су од романтизма били веома задивљени сатанизмом, а неки су покушали да од њега створе религију. Прудон је многим речима заправо призивао сатану: „Дођи ми, Луцифере, сатано, или ко год да си! Ђаво коме се вера мојих отаца супротстављала Богом и Црквом. Бићу твој представник и ништа нећу тражити од тебе”. Овде видимо да револуционарни покрет свесно постаје сатанистички.”
Ове речи оца Серафима Роуза не остављају сумњу у природу намера оних што су тврдили да желе добро Русији и човечанству. Такви су ратовали против Цара Николаја и руске монархије. У књизи Олега Платонова „Трнов венац Русије/ Тајна историја масонства”, аутор уочава да су Руско царство уочи његовог слома рушиле две снаге: масонерија и немачко – бољшевички савез. Платонов каже: „Ауторитет заграничних масонских руководилаца био је за руске масоне веома висок, чак и двоструко виши него ауторитет законске руске царске власти. Колико пута су у својој историји руски масони ступали у договор са заграничном сабраћом, да би се држали линије која се на њиховом језику звала „велика масонска истина”? /…/ После убиства Распућина у масонским ложама се организују заседања на којима се расправља о смеру антидржавне агитације. Нови талас клеветничких говоркања, ширених од стране либерално – масонског подземља, још више појачавају окривљавања Царице поводом њене „везе” са немачким шпијунима, те „предаје” Немцима војних планова. Центар ширења ових клевета постали су станови масона Коновалова и Керенског.”
А масонерија је одувек желела да, уместо храма Христовог, подигне Соломонов храм, у коме ће седети лажни месија у злу уједињеног човечанства, православнима познат као антихрист.
Државна дума, скупштина кловнова
Цар Николај Други је, 1905. године, одобрио формирање Државне думе, која се одмах показала као револуционарна. Распуштена је после годину дана, на шта је преко сто осамдесет депутата упутило писмо руској јавности: Сада, када је влада распустила Државну думу ви имате право да јој не дате ни војнике ни новац. Ако влада, због обезбеђења средстава, узме зајам, без сагласности представника народа, он неће бити легитиман и руски народ га никада неће признати и враћати. До сазива народног представништва не дајте ни копејку у државну касу и ниједног војника у армију! Будите чврсти у својој непослушности и устаните, као један, у одбрани својих права. Пред јединственом и непоколебљивом вољом народа, никаква сила не може опстати. Грађани! У тој наметнутој, али неизбежној борби, ваши изабрани представници увек ће бити са вама.
Највећа опасност је долазила од масонски оријентисаних „конституционалних демократа” (такозваних кадета). Војејков каже: „Стварајући Државну думу, није уочена опасност, да она представља парламентарну трибину у рукама непринципијелних демагога који не бирају средства за остваривање својих циљева.
Говори чланова Државне думе били су проткани фалсификатима, измишљотинама и злослутним клеветама. Они су снажно отежавали рад оних делатника који су желели да буду самостални и да не гмижу пред јавношћу. Њихови утицаји били су такви, да су постепено овладавали људским умовима, до те мере да је чак и бивши дворски командант Д. Ф. Трепов изјавио да би било корисно да се за министра постави и неколико представника кадетске партије. Господар је на то дао одречан одговор. Нехотично се поставља питање: шта су, у ствари, хтели кадети? У суштини само једно – власт. То се потврђује и једном фразом из тог времена коју приписују Миљукову: „Макар и један дан, али да будем главни”. Сваки од четири сазива Думе неговао је традицију супротстављања свим акцијама које су полазиле са највишег места.”
Чак и кад је Дума поново отворена, да подржи праведни рат против Беча и Берлина, многи „прогресивци” понашали су се крајње недостојно, о чему Војејков пише: „Када су депутати Државне думе, приликом њеног отварања, кренули, сходно церемонијалу, у обилазак просторија Престоне дворане, они су, неизбежно, почели да привлаче свеопшту пажњу својом невероватном одећом. На једном од њих, племићу из Тверске губерније, била је љубичаста тренерка с кратким панталонама и црвеном краватом, дебеле чарапе и планинарске ципеле, док је у рукама држао сламени шешир. Он је, као и још неколико његових колега, по свему судећи, дуго осмишљавао своју одећу, како би на најбољи начин изразио презир према општеприхваћеним светским конвенцијама. Пролазећи кроз Салу државних грбова, где су стајале највише даме у својим велелепним дворским руским хаљинама, један од депутата обратио се свом пратиоцу речима: „Шта је ово? Ми смо изгледа у зоолошком врту?” То је било речено демонстративно гласно. Тога дана завршио се вишегодишњи рад владе на устројству народног представништва, које су толико желели либерални кругови. То представништво подарило је, 1917. године, својој Отаџбини револуцију. По свему судећи, у праву су били они људи, који су успостављање Државне думе поредили с давањем кутије шибица неразумној деци.”
И деца су шибицама изазвала пожар. Шта се друго могло очекивати?
Дошли су крвави бољшевички сатанисти, сасвим у складу са пророчком речју Светог Јована Кронштатског, реченом 1905. године, у доба прве револуције: „Наш Цар води праведан и побожан живот. Бог му је послао тежак крст страдања, као Свом изабранику и вољеном чеду, као што је рекао тајновидац судбина Божјих: Ја оне које љубим корим и поправљам (Отк. 3,19). Ако руски народ не буде имао покајања, крај света је близу. Бог ће од њега одузети побожног Цара и послаће бич у виду нечастивих, сурових, самозваних владара, који ће сву земљу залити крвљу и сузама.”
О Царевој абдикацији
У Царевом окружењу било је много оних који су на све могуће начине радили на обарању престола, и који су једва чекали фебруарске немире у Петрограду 1917. године, да покажу своје право лице. Међу њима је био велики издајник, генерал Рузски, о чијем притиску на Цара, с циљем да овај абдицира, Војејков пише: „За време пријема грофа Фредерикса код Господара, лица из државне свите окупила су се у мом купеу свитског вагона изражавајући велику забринутост због утицаја, који на Господара може да изврши извештај Рузског у четири ока. Уопште, о њему су владала само негативна мишљења и већина присутних сматрала је да је недопустиво доношење било какве одлуке Његовог величанства на основу реферисања „лисице” (како су звали Рузског).
Када се министар двора вратио у свој купе, ми смо пошли код њега да му изразимо своју забринутост због могућег предлога да се Његово величанство одрекне престола. На то је гроф рекао: „Да, то је већ урађено”. Мене је као гром погодила та вест, јер из разговора с Господаром ја апсолутно нисам могао да закључим да је таква одлука већ сазрела у његовим мислима. Ја сам отрчао у Господаров вагон, без најаве ушао у његово одељење и питао: „Није ваљда истина то што говори гроф – да је Ваше величанство потписало абдикацију? Где је она?” На то је Господар одговорио, додајући ми хрпу телеграма, који су му лежали на столу: „Шта ми је преостало да учиним, када су ме сви издали? Први Николаша… Читајте”. (Схватио сам да је Господар био веома узбуђен, јер је у разговору са мном тако називао Великог кнеза Николаја Николајевича).
На моје поновно питање: „Где је абдикација?” – Господар је рекао да ју је дао Рузском ради слања Алексејеву. Ја сам изложио свој став да не би требало доносити никакве коначне одлуке док не чујемо ставове Гучкова и Шуљгина који су на путу. Господар је пристао да узме назад своју одлуку о абдикацији од Рузског. Рекао ми је: „Идите и узмите акт од Рузског”. Рекао сам да би било боље да тај задатак обави Наришкин, јер ће мој разговор с Рузским поново изазвати непотребан сукоб. Тада ми је господар рекао: „Позовите ми Наришкина, а потом ћу Вам дати да прочитате телеграме”. Позвао сам Наришкина коме је Господар издао наређење да оде код Рузског и узме потписану абдикацију.”
Када је Војејков узео и почео да чита телеграме Царевих генерала, као и његовог стрица, великог кнеза Николаја, схватио је да је издаја ушла у сам корен руског државног стабла, и да се тешко могло учинити било шта осим онога на шта је Цар био приморан.
Распад Русије
Чим је брат Цара Николаја, Велики кнез Михаило, потписао абдикацију до Уставотворне скупштине, либерали из Думе кренули су да „уредују” по своме. Привремена влада је издала саопштење о амнестији за сва кривична дела, укључујући и „терористичке акте, војне устанке и аграрне преступе. /…/ Ратне околности не смеју бити препрека убрзавању реформи”.
Велики кнез Кирил Романов ставио се на страну Привремене владе, издавши свог рођака Николаја Другог и заклетву коју је дао. Што се страних амбасадора тиче, Војејков каже да су „амбасадори наших савезника, акредитовани код сверуског престола, отворено одобравали петроградски улични бунт који се претворио у револуцију, још за време Господара императора.”
Док се држава постепено распадала, а бољшевици преузимали власт, Војејков је ухапшен и саслушаван од стране Привремене владе, али му никаква кривица није доказана. У исто време, Велика Британија је одбила да прими Цара и његову породицу на своју територију, иако је власт Краљевине Данске добила гаранције Немачке да брод на коме Цар и Царица буду путовали у изгнанство неће бити нападнут.
После заробљавања Царске породице, генерал Војејков и његова супруга слали су понеки дар у Тоболск. Царица је писмено благодарила, и истицала да је њима, јер су као породица заједно, лакше него свима осталима, који трпе терор нових власти.
У закључку своје књиге, Војејков каже да ће лепоту духовног подвига Цара Николаја оценити тек будућа поколења, која ће умети да обнове Русију. Цар је био човек који је, после Отаџбине, највише волео своју породицу, а искрено је волео и војску. Пошто је од детињства био веома плаховит, велики део свог васпитања посветио је томе да се научи самоконтроли и уздржању. Његов енглески учитељ, Хис, говорио му је да се племић рађа, а племенит човек постаје. Његова самоконтрола није била равнодушност, као што су неки мислили. Он је био дубоко осећајан, али није дозвољавао да га емоције спрече да мисли и да се понаша учтиво. Био је широко образован и огромне радне енергије. Цар је такође имао изврсно памћење и података и људских лица, чиме су многи били запањени.
Читаоци новина, због цензуре, нису могли да уоче лични живот Царев и његову жртву за Русију, што је била велика штета. Колика је Царева доброта била, каже Војејков, види се из једног случаја: „Када се, за време рата, Господар на неколико часова зауставио у Кијеву, случајно је од мене сазнао за патњу једног младожење кога су изненада мобилисали. Преко његове молбе за ослобађање од обавезе, Господар је својеручно написао: „Дозвољавам и честитам”. Срећни млади брачни пар се венчао, благосиљајући свога Цара”.
