ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ВЕЛИКИ РУСКИ ПРАЗНИК

РАСПАД БРАКА И ПОРОДИЦЕ

У Београду, у руској цркви Свете Тројице, обележен је дивни празник – Дан породице, љубави и верности. (1) И то је заиста прекрасно – бар неко да прослави истинске вредности у граду у коме је већ одржана једна парада политичких хомосексуалца (у јуну), а спрема се још једна (у септембру). Радујући се због Русије која овај празник слави и црквено и државно, осврћемо се на стање у коме се ми, Срби, налазимо. Присуствујемо распаду брака и породице(2) – страшном, невиђеном, пропраћеном убиствима и злочинима какви нису забележени у нашој прошлости. Сваког дана читам о томе, и једва успевам да се вратим „у нормалу“. Али, поремећај равнотеже стиже већ сутра, или прекосутра, са новим вестима; као да пред нама букти страховити рат, коме се не види ни краја, ни конца.(3) До када ће ово трајати? Шта су узроци? Куда идемо? Ако је човек хришћанин, њему мора бити јасно: узрок пропасти је увек духовни. Јер, хришћанска вера је брак и породицу узвисила тако да буду икона односа Христа и Цркве: муж треба да воли жену као што Христос воли Цркву, до самораспињања, а жена треба да слуша мужа као Црква Христа, доказујући своју љубав – опет и опет! – жртвеношћу. Али, данашњи човек је пљунуо на заповести Божје, и решио да живи по својој самовољи. И све му се руши, па и брак и породица.

ПОУКЕ СВЕТОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

Свети владика Николај у својој „Касијани“ каже: „Љубав је Бог. Само се кроз Бога може љубити створење Божје. И најружније. Зато прва заповед гласи: „Љуби Господа Бога својега“, па тек онда друга: „Љуби ближњега својега“. Без љубави к Богу свака друга љубав је нереална и нетрајна“. Ако, наставља он, душа воли само нечије тело – онда је то похота; ако пак воли другу душу, али је воли без Бога – онда је то сажаљење или дивљење; тек ако душа у Богу воли другу душу – онда је то љубав. Човек и мртав жели да буде вољен. И после смрти се бори против смрти: зато ствара, подиже задужбине, чини добро – да би га се људи када умре сећали и да би га с љубављу помињали.

Огреховљени ум човеков меша љубав са пуком чулношћу, са похотом. Али оне нису и не могу бити исто. Владика вели: „Љубав и похота су супротне… Нормално узев, права љубав постојано расте у сили и одушевљењу без обзира на човечју старост; похота пак брзо пролази, прелази у одвратност, и често води очајању“. Зато каже Свети Антоније Велики: „Почетак греха јесте похота; почетак спасења и Царства Небескога јесте љубав“.

Савремени гуруи атеизма и материјализма човеку говоре да је иживљавање свих нагона – „природно“. Али, пошто не знају за Бога, они не познају ни човека. Јер, човек може да живи не само у складу са својом палом, огреховљеном природом, која га „нагони“ на неморал и егоизам, него и у складу са својом правом, у Адаму сазданом, а у Христу обновљеном и преображеном, природом. Живети по палости, увек је пристајање на анималност, на нешто што није достојно човека. Јер, како каже Владика Николај,“зоологија је испод ногу антропологије“.

Љубав, дакле, није иживљавање своје себичности, него крст. Такав је живот у браку, кога је Бог благословио прво у Рају, а затим на свадби у Кани Галилејској. У браку су две душе – једно и два тела – једно, „неразделно и несливено“.

Лакше је двома на путу ка Богу, но једном, каже Свети владика. Брак обуздава похоту, а умножавањем људског рода умножава се број оних који могу да приме еванђеље Христово и да се спасу. Зато је брак символ везе Хрисга и Цркве. Владика додаје: „Као што освећени брак символизира Христово јединство са Црквом и Христов духовни брак са душом сваког верног, тако опет са друге стране прељуба и блуд символизирају сатанизам, изневеру Љубави Божје, раскид јединства са Богом. А то је по вољи сатани, који жели да изигра и осујети Божју Љубав у људима. Њему је мрска чиста небеска љубав а пријатна телесна похота у свакој нечистоти. „Бесплодна дјела таме“ – то је његов мамац којим мами људе у пакао“. То јест: „Било да муж изневери жену било да се поклони идолима, у оба случаја он отпада од Бога и твори оно што је ђаволу угодно“. И то је суштина данашње несреће: људи су заборавили да брак и породица почивају на жртвеној узајамности, која и јесте љубав. Како је говорила Марина Цветајева: „Волети неког значи видети га онаквим каквим га је замислио Бог, а родитељи га таквим нису учинили“. А митрополит Антоније Блум додаје: “Рећи неком „Волим те“, значи рећи му: “Ти никад нећеш умрети““. Тамо где нема љубави, има смрти. И зато оволико злочина тамо где би требало да буде најсигурније – у породици.

ПОУКЕ СВЕТЕ ЦАРИЦЕ АЛЕКСАНДРЕ

Животну сапутницу, принцезу енглеске и немачке крви Аликс (Алиса) од Хесен Дармштата, будући последњи руски цар Николај Други је упознао 1884. године на венчању свог стрица Сергеја Александровича и Јелисавете Фјодоровне, рођене сестре будуће руске царице Александре Фјодоровне. Николај и Аликс заволели су се одмах, али тек након десет година, најзад су добили благослов за венчање од цара Александра Трећег и царице Марије Фјодоровне, као и од њене баке, британске краљице Викторије. Принцеза Алиса била је дубоко религиозна, изузетно образована и одлучна у животу по заповестима Божјим. Од најранијег детињства васпитавана је у духу саосећања према ближњима и брачне и породичне верности. Цару и Русији родила је четири кћери и сина. У својим бележницама она је, између осталог, о породичној љубави писала: “Дужност у породици јесте несебична љубав. Свако мора да заборави на своје „ја“ посветивши себе оном другом. Свако треба да криви себе, а не другог ако нешто не иде како треба. Неопходни су издржљивост и стрпљење, нестрпљење може све да поквари. Оштра реч може да успори сједињење душа за читаве месеце. С обе стране мора постојати жеља да се брак учини срећним и да се савлада све што представља препреку за то. И за најснажнију љубав је веома потребно да се свакодневно учвршћује. Најнеопростивија грубост је баш у сопственом дому према онима које волимо. Још једна тајна среће у породичном животу јесте пажљивост једног према другом. Муж и жена морају стално једно према другом испољавати знаке најнежније пажње и љубави. Срећа у животу састоји се од појединих минута, од ситних задовољстава која се брзо заборављају, од пољупца, осмеха, доброг погледа, срдачног комплимента и безбројних малих, али добрих мисли и искрених осећања. Љубави је такође потребан њен свакодневни хлеб. Постоји још један важан елеменат у брачном животу – то је јединство интересовања. Ниједна брига жене не сме изгледати превише ситна чак ни за гигантски интелект највећег мужа. С друге стране, свака мудра и верна жена ће се врло радо занимати за послове свог мужа. Она ће пожелети да сазна нешто о сваком његовом новом пројекту, плану, тешкоћи и недоумици. Она ће пожелети да зна који његов подухват је успео, а који не, и да буде у току свих његових свакодневних послова. Нека оба срца деле и радост и патњу. Нека попола деле терет брига. Нека све у њиховом животу буде заједничко. Они морају заједно ићи у цркву, молити се једно поред другог, заједно приносити пред Божије стопе терет брига за своју децу и за све оно што им је драгоцено. Зашто да не разговарају о својим искушењима, сумњама и тајним жељама и да не помогну једно другом саосећањем и речима охрабрења? Тако ће живети једним животом, а не двома. Свако од њих у својим плановима и надама мора обавезно да мисли о оном другом. Једно пред другим не смеју имати никаквих тајни. Они морају имати само заједничке пријатеље. На тај начин ће се два живота слити у један живот и они ће делити и мисли и жеље и осећања и радост и тугу и задовољство и бол.“ Има ли тога данас? Толико је мало да га скоро и нема. А мора га бити, ако желимо да опстанемо.

ПОУКЕ ОЦА РАФАИЛА КАРЕЛИНА

О томе говори и отац Рафаил Карелин: “Хришћанска породица – то је активна љубав која узраста у служењу једних другима. Сада сваки члан породице жели да би служили њему, и породица постаје невидљивим пољем за постојану борбу за власт и првенство. Горди жели да добије више, од онога што пружа, и вређа се када други не схватају његово умишљено првенство. Зато се тако катастрофално распадају породице, као да се стаклена посуда под ударцима чекића разбија на мале делове, остављајући после себе само остатке. Човек се не радује човеку. Рођаци не налазе времена да би се видели једни са другима. Хришћанин сусреће хришћанске празнике без духовне радости, скоро као да испуњава дуг. Чини се да је сву земљу прекрила сива, непровидна магла.  Без љубави људска душа умире, и зато су савремени људи дубоко несрећни. Сама религија без љубави постаје туђа срцу и несхватљива души.“ Док год будемо покушавали да своје проблеме решимо пуком политиком, економијом, наоружањем, геополитичким и геоекономским идејама – нешто се у свету око нас може променити, али то нешто је мало или нимало. Али, ако се не вратимо љубави као темељу нашег постојања, ако не обновимо брак и породицу као икону Христа и Цркве, нећемо још дуго опстати у свету који је постао јад и пустош, а створен је да буде рајски врт.

УПУТНИЦЕ:

1.www.srna.rs/novosti/511903/u-beogradu-obiljezen-dan-porodice–ljubavi-i-vjernosti-.htm2.zena.blic.rs/porodica/svaki-peti-brak-u-srbiji-zavrsi-se-razvodom/0v8bzqf3.www.blic.rs/vesti/hronika/skocio-pod-voz-muskarac-koji-je-kamenom-brutalno-ubio-zenu-ispred-centra-za-socijalni/pzj5plf