ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ВАСКРСЕЊЕ И КРЕМАЦИОНИЗАМ  

Владимир Димитријевић (Фото: Јутјуб)

 

ПЛАМЕНА ТЕЛА: КЊИГА ВРЕДНА ЧИТАЊА

 

Свима бих препоручио сјајну књигу етноантрополога др Александре Павићевић, „Пламена тела“, која се бави историјом кремације међу припадницима српског народа.(1)

Она сматра да је савремена кремација била радикална промена у односу према телу покојника.  Иако су се њени пропагандисти позивали на раније традиције спаљивања мртвих, мада је сличност била само спољашња. Она каже да је модерна кремација била плод жеље за што бржим и неосетнијим, што чистијим, што лакшим и „лепшим“ уклањањем тела. У почетку, атеистичко – нихилистичка пракса кремације показивала је извесне знака поштовања према покојнику, а онда је постала „индустрија“. С друге стране, кремирање је било повезано са новим врстама сурогатне религиозности, од масонства до теософије.

Александра Павићевић се бави историјом кремације у Европи, ставовима српских песника и медицинских радника о том питању, предратним пропагаторима кремационизма, отварањем првог крематоријума у Београду 1964. године, односом комуниста према кремацији, случајевима спаљивања посмртних остатака Николе Тесле ( то није била његова предсмртна воља ) и Иве Андрића ( то јесте била његова воља ), итд.

О књизи Александре Павићевић др Лада Стевановић је написала, између осталог, и следеће:“Иако смрт представља крај живота, антропологија смрти је изузетно узбудљиво и живо дисциплинарно усмерење које заправо изучава друштвени живот и различите идеологије које га обликују. У том смислу и бројне ритуалне праксе, које се кроз историју или на различитим географским подручјима поклапају, често имају потпуно различита значења. Управо у том смислу, књига „Пламена тела“ проучава праксу кремације, тј. спаљивања мртвих у Србији и то смештањем овог истраживања у шири, европски контекст краја 18. и почетка 19. века, у коjeм ауторка препознаје слабљење институционалне религије и јачање романтичарских идеја, наглашавајући као кључан развој природних наука, теорију еволуције и уопште развијање вере у бесконачни прогрес. Поред тога ауторка се бави и мењањем односа према телу покојника који је, у контексту сталних друштвених промена, довео и до промене односа према живом телу. Једну од значајних тема ове књиге представља и отпор према кремацији, који је био најснажнији у цркви. Противљења овом начину сахрањивања ипак су попуштала (пре свега у различитим протестантским и Католичкој цркви, док су православне цркве најдуже чувале своја становишта) и то сходно кремационистичким тврдњама да у кремацији не постоји ништа што би се косило са хришћанском вером. Централни део књиге је посвећен развоју и проширивању идеја кремациониста у Србији, а касније и у Југославији. И као што је читаво ово истраживање уметнула у културни, историјски и научни контекст Европе 19. века, тако ауторка даје слику епохе и српске културе у коју ове идеје стижу и развијају се. Једна од методолошких особености ове анализе је и специфичан вид аутоетнографије. Наиме, сâм увод књиге посвећен је породичној етнографији немалог броја чланова породице који су се одлучили за кремацију. А књига, тј. круг овог истраживачког рада затвара се када ауторка износи сопствени – негативан став о пракси спаљивања тела. Дакле, иако Александра Павићевић не следи стандардни аутоетнографски метод који подразумева истраживачко одређивање властите позиције на самом почетку, она то чини, експлицитно, тек на крају. Поред тога, кроз успостављање везе с кремираним покојницима из породице, ауторка указује на нит која је повезује с прецима и која у ауторкином случају представља не само смену генерација, већ и промену идеја.“(2)

Заиста – вреди читати.

 

ЗМАЈ И ИВО АНДРИЋ

 

Велика драгоценост ове књиге је анализа културних и књижевних одлика епохе: тако њена ауторка пажљиво прати ставове Јована Јовановића Змаја, значајног српског песника, који је изгубио супругу и петоро деце, и чије се религиозно становиште колеба између хришћанске вере у вечни живот и атеизма проистеклог из личне патње. Змај у извесним тренуцима заступа идеје кремационизма. Што се Иве Андрића тиче, анализа је испуњена најдубљим разумевањем његове личности и стваралаштва. Александра Павићевић се бави Андрићевом религиозношћу, која је у младости била снажна, али пантеистичка, да би указала на његову склоност да у старости свет сагледа као „сајам несмислени“ ( Његош ) и да се из њега повуче – без остатка ( тражио је да супруга Милица и он буду спаљени, али и да почивају једно уз друго, што комунистичка власт, из својих разлга, није дозволила – кремиран, Андрић је остао у Алеји великана ). У истраживању узрока пишчевог кремационизма, ауторка долази и до чињенице да је он припадао масонерији, и да је лично познавао др Војислава Кујунџића, пионира кремационистичког покрета у нас.

Заузимајући становиште о кремацији ( одречно, у складу са хришћанском традицијом ), Александра Павићевић то не чини површно и дводимензионално, него као озбиљан истраживач и мислилац. Њена књига је драгоцен допринос нашој култури, какав пре нисмо имали.

УЧЕЊЕ ЦРКВЕ О КРЕМАЦИЈИ

Епископ рашко – призренски Павле, потоњи патријарх српски, у тексту који је 1983. године објавио у „Гласику СПЦ“ о кремацији је, између осталог, писао:“Према речима Божјим, упућеним Адаму после греха: „Јер си земља и у земљу ћеш се вратити“ (1 Мојс. 3, 19), у Светом Писму Старог Завета редовно се говори о сахрањивању покојника у земљу, те се у јеврејском народу тако поступало кроз целу његову историју. И код осталих Семита покојници су сахрањивани, а и код многих других народа: Асираца, Вавилонаца, Персијанаца, Египћана, Скита, Келта, Кинеза, као и код Азтека и Инка у Северној и Јужној Америци.

Код неких других старих народа, уместо сахрањивања мртви су спаљивани: у Индији, Јапану, код Грка и Римљана, Трачана, Германа, од Словена: код Руса и Чеха.Но има доказа да је код тих народа првобитно било сахрањивање, па тек доцније дошло до спаљивања. Још стари латински писац и беседник, Цицерон о томе казује: „Мени се чини да је старији обичај сахрањивања, који је употребљен за Кира, по Ксенофонту, јер је предавано тело земљи“. За истинитост овог става говори и чињеница што су Римљани пред крај републике спаљивали своје мртве, али је код најстаријег племства продужен и надаље традиционални обичај сахрањивања. /…/

Постојао је и трећи начин поступања са телима мртвих. Код неких народа у Индији остављана су она на посебним местима да их дивље птице разнесу: код Чукча и Самоједа у Сибиру одношена су на планинске врхове и излагана дивљим зверовима./…/

Вероватно да Законик цара Душана има у виду спаљивање вампира наређујући својим 20. чланом: „О гробовима. И људи који по гатању узимају (тела) из гробова те их сажижу, село које то учини да плати вражду. Ако ли на то буде дошао поп, да му се узме поповство“/…/

Рекли смо да се у Библији, као о редовном поступку са телима умрлих помиње полагање у гроб. Ипак додајмо да се у Старом Завету помиње и спаљивање мртвих код Јевреја, али као казна за тешке преступе: Ко би узео жену и матер њезину – вели се у 3. књизи Мојсијевој – зло је, огњем да се спали он и она, да не буде зла међу вама (гл. 20, 14. )

У Светом Писму Новог Завета о спаљивању мртвих нема помена, говори се само о сахрањивању.Сам Спаситељ вели: „Остави нека мртви сахрањују своје мртве“ (Мт. 8, 22), помиње сахрану богаташа (Лк. 16, 22); после мученичке смрти сахрањују у земљу тело Светог Јована Крститеља (Мр. 6, 29), Светог Стевана архиђакона (Д. ап. 8, 2), Ананију и Сапфиру (Д. ап. 5, 7, 10); у гроб је сахрањено тело Господа Исуса.

Од старих хришћанских писаца сахрањивање спомиње, поред Минуција Феликса, Тертулијан, који за спаљивање каже да не одговара хришћанима, јер је нечовечно, а на сахрањивање гледа као на милосрђе према умрлом.”Затим Блажени Августин: „Стога се не презиру и не одбацују тела умрлих, особито праведних и верних, чијим се органима и члановима, за свако добро, користио Дух Свети“./…/

Све до краја XVIII в. сахрањивање је било код хришћанских народа свеопште. Појавом Француске револуције и њеним непријатељским ставом према хришћанству и свему хришћанском, долази до одлуке Директориума од 1797. г. да се сахрањивање мора заменити спаљивањем мртвих. Установом царства, ови су прописи обеснажени. Али на конгресима устаника из 1848. г. долази поново до захтева за увођење спаљивања. Ови се захтеви постављају не само у Француској него и у Немачкој, Италији, Енглеској и другим земљама, те се оснивају друштва присталица спаљивања мртвих, и подижу крематорији, посебне пећи за спаљивање мртвих./…/

У Православној цркви сахрањивање упокојених у земљу држано је до најновијег доба. Мада се у Светом Писму и Старог и Новог Завета не говори директно против спаљивања, али је вековном праксом, сахрањивањем чланова и Старозаветне и Новозаветне Цркве, а особито тела Господа Исуса Христа, у свести православних сахрањивање добило хришћанско обележје, а на спаљивање се гледало као на незнабожачки обичај. Свакако да мишљење оних који сматрају да је Црква заузела став против спаљивања зато што се оно противи догми о васкрсењу мртвих, нема никаквог основа, као што је говорио још Јевсевије Кесаријски.Тела многих Светих су спаљена, но то не значи да Бог неће бити кадар да и њих васкрсне у последњи дан, нити су тиме изгубили нешто од своје светости./…/

Негативан став према спаљивању људских тела Православна црква, дакле, има „не зато што Бог није у стању да васкрсне и умрло, и спаљено, и поједено и било на који начин уништено тело. Јер је моћан Бог да из праха сабере и васкрсне свако тело људско, као што је моћан био и да га из небића створи…“, него „између осталога и зато што нас поступак кремирања браће своје враћа уназад у тамне векове незнабожачког мрака… и новог незнабоштва, Хитлера и његових слугу, у Аушвицу, Дахау или Јасеновцу“./…/      Митрополит Антоније (Храповицки), у свом писму патријарху Варнави од 24/6. маја 1932. г., о становишту према спаљивању мртвих вели: „Стари хришћани погребавали су своје мртве, насупрот обичају незнабожаца који су их спаљивали… Опело над телом умрлих у оним случајевима кад се од раније зна да неће бити предани земљи, него огњу, било би једнако сагласности на нарушавање благочестивог обичаја, примљеног у Цркви од почетка хришћанства. Стога ја лично никад не бих благословио такво опело, и сматрам да ће се наш Сабор сагласити са мојом тачком гледишта“./…/

Сабор, под А. С. бр. 4/зап. 65, од 11/24. X 1928. г., донесе ову одлуку: „Православна црква – верни чувар учења Светог Писма и Светог Предања – не може својим верним дозволити спаљивање мртвих и при томе никаквог црквеног учешћа православног клира, како при акту самог спаљивања, тако и после њега при сахрани пепела сажеженог покојника. Учешће православног свештеника могао би у таквом случају дозволити надлежни епископ само онда ако је покојник сажежен не по својој наредби, већ по жељи његових рођака и других лица, или услед каквих искључивих прилика. Ако је спаљен по својој вољи, ускратити му све; ако је спаљен против његове воље, дозволити му све“. Током 1928. г., Свети Архијерејски Синод доставио је свима епархијским архијерејима ову одлуку.

Из овог предмета, у архиви Светог Архијерејског Синода, види се даље да је Сабор поновио ову одлуку од речи до речи на питање једног свештеника из иностранства 1953. г. Исти такав став Сабор је заузео 1967. године: „По питању учешћа свештеника при сахрани кремираних лица, остати при већ постојећим одлукама Св. Архијерејског Сабора А. С. бр. 4/зап. 65 из 1928. и А. С. бр. 3/зап. 74 из 1953. године“. Идуће, 1968. године, председник Интернационалног савеза за спаљивање мртвих, из Стокхолма, упутио је писмо Светом Архијерејском Синоду интересујући се да ли је Српска православна црква ублажила свој став, попут Римске, с обзиром да се због повећања градова кремација уводи у многим земљама. Свети Архијерејски Синод, исте године, под бр. 1245, одговорио је да наша Црква остаје и даље при одлуци А. С. бр. 4/зап. 65 од 24. X 1928. г.

Према свему што је речено, у питању кремирања, као и могућности вршења опела од стране православног свештенства, над телом које ће се кремирати, Српска православна црква има јасно одређен став. Ако се православни хришћанин кремира мимо своје воље, свештеник му може одржати опело пре кремирања, али не у крематорију, него или у цркви и капели, или у дому. Може то учинити и над урном са његовим пепелом, или на месту где је она постављена. После извршеног опела, могу му се чинити помени и парастоси у прописане дане, и на Задушнице, а такође вадити за њега честице и помињати га на проскомидији и на Литургији кад је то прописано. Ако је спаљен по својој жељи, ништа од овога не може му се вршити.”      (3)

Дакле, учење Цркве је јасно: кремација противуречи правосдлавној вери у васкрсење, која подразумева дубоко поштовање према људском тело, што, као и душа, чека васкрсење мртвих и живот будућег века.

ОДНОС ПРЕМА ПОКОЈНИКУ: ДАНАШЊИ ЗАПАД

На савременом обезбоженом Западу сахрањивање је већ одавно почело да губи  дубоко поштовање према покојнику које је било карактеристично за хришћанску цивилизацију. Др Зоран Милошевић у једном тексту, објављеном у часопису „Печат“ 2019, о томе пише:“На Западу традиционалне сахране постају привилегија богатих. Последњих година само у САД, Канцеларија за сахране подигла је цене за 2,5 пута. Слично је и у Европској унији. Због штедње све више Американаца и Европљана бира најјефтинију варијанту – кремацију, што значи, између осталог, да пепео покојника предају узгајивачима гљива или цвећа ради обогаћивања земље, односно стварања хумуса. Због тога се бројни Американци и Европљани, не само религиозни људи и свештеници, питају да ли ова тенденција не руши достојанство и живих и преминулих?/…/

 

Објашњење ове појаве није сложено. Напротив. Погребне услуге су неопходне, као храна и кров над главом. Због тога погребне агенције постојано подижу цене, схватајући да рођаци преминулих, у тим тешким тренуцима, морају нешто да ураде с покојником, при чему прихватају цене сахране као неупитне. Власници погребних агенција према родбини покојника немају милости и финансијски „деру“ ожалошћене.

 

Када је почела да умире генерација „вундеркинда“ (из 1960-их година), очекивало се да ће се конкуренција међу погребницима повећати и цене пасти. Међутим, тако нешто се није догодило. Тренутно просечна сахрана у САД кошта 8.000 долара, у шта није урачуната цена гробног места. То је просечна цена за САД, али у појединим градовима је далеко већа. На пример, у Њујорку, Вашингтону и Сан Франциску најјефтинија сахрана (или како погребници кажу „пакет погребних услуга“) износи 10.000 долара.

 

Слично је и у Енглеској. Последњих 10 година цена сахрана је порасла за 80 одсто, тако да просечна цена традиционалне сахране износи од 3.500 до 5.500 фунти, што је за већину становника Британије цена коју не могу да плате./…/

У том смислу сиромашни су прво почели да прибегавају кремацији, јер је последњу деценију била два пута јефтинија од класичне сахране. Тренутно више од половине Американаца и више од трећине Британаца бира кремацију покојника. Ипак, цене кремације су почеле да расту и 2018. изједначиле су се са ценом традиционалне сахране. Истовремено појавили су се и нови начини „решавања посмртних остатака покојника“.

 

Наиме, становништво уместо да од Владе тражи да регулише цене погребних услуга почело је да само проналази најчудније начине сахране. Најпопуларније је тренутно „сејање праха покојника“ на друштвеном земљишту (што је законски могуће, уколико не штети екологији). Уместо да рођаци преминулог потроше хиљаде долара на споменик, гробно место и сахрану, предузеће са симболичним именом „Збогом“ (Vale), за свега 545 долара, нуди „специјалну еколошку сахрану покојника тако што их предаје брзом разлагању у земљи“. Шта то значи – није тешко одгонетнути.

 

Деј Рим Ли, модерна уметница, како се рекламира, у том циљу предлаже да се на телима покојника узгајају гљиве. Развила је технологију којом гљиве израсту кроз тело чиме обезбеђују брзо и еколошки чисто разлагање покојника. „Уметница“ са задовољством заинтересованим људима и медијима демонстрира како ствара покров од гљива, чак и на свом телу, тако што гљиве храни одрезаном косом и одсеченим ноктима.

 

Холандска фирма „Ковчег у кутији“ почела је продаје „ковчеге“ на расклапање у које се стављају остаци покојника, а кад се склопе код куће, личе на неки комад Икеа намештаја. Према жељи и у складу с маштом корисника, ови „ковчези“ се могу и украшавати, при чему је пепео покојника с вама у кући.

 

Катарина Спајд са Универзитета Масачусетс патентирала је специјални уређај попут оних који су се раније користили на фармама за решавање остатака угинулих животиња. Уређај је напуњен опиљцима и азотом и у њега се смешта тело покојника, и када се укључи, тело се разложи „на саставне делове“, тачније добије се прах сличан оном из крематоријума.”(4)

Тако је писао Зоран Милошевић.

Очито је: процес обезбожења, који је на Западу достигао скоро кулминацију, довео је до потпуне промене односа према сахрањивању. Православни народи, са своје стране, треба да узнастоје да сачувају свој однос према упокојенима у Господу. Тај однос се заснива на чињеници да је Бог Који је постао Човек, пре но што је васкрсао у мртвих, почивао у гробу, да су Његовом телу указане свев погребне почасти, и да су мошти светих, диван доказ свеопштег васкрсења, достојне поштовања као и свете иконе.

 

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

 

УПУТНИЦЕ:

  1. https://www.academia.edu/28998808/_Plamena_tela_Spaljivanje_mrtvih_u_Srbiji_od_paganskog_rituala_do_moderne_kremacije_Posebna_izdanja_Etnografskog_instituta_SANU_86_i_CLIO
  2. http://blog.clio.rs/2016/12/plamena-tela-spaljivanje-mrtvih-u-srbiji-od-paganskog-rituala-do-moderne-kremacije/
  3. https://svetosavlje.org/da-nam-budu-jasnija-neka-pitanja-nase-vere-knjiga-ii/20/
  4. https://www.pecat.co.rs/2019/05/zapad-prestao-da-ceni-svoje-pokojnike/

 

 

.

 

 

 

?>