ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: У потрази за новим Начертанијем

Сретењски скуп у Скупштини Србије

Србији је заиста потребан стратешки национални документ као програм националног опстанка на краћи, средњи и дужи рок, а најмање за наредних двадесет година. Недостатак стратешког промишљања довео је Србију и српски народ од силе победнице у два светска рата и пијемонта окупљања на балканском простору у 20. веку до ивице опстанка

Уозрачју Сретења, празника државе Србије, 18. фебруара 2023, у Народној скупштини је одржан Округли сто српских интелектуалаца под називом „Српско национално питање данас“, у организацији посланичке групе Српског покрета Двери – Патриотски блок. После поздравне речи народног посланика Ивана Костића почела су излагања учесника.

Свештеник Ненад Илић је истакао да је у једној анкети о томе шта је највеће постигнуће српског народа већина изјавила да је то – чињеница да смо опстали. Не смемо заборавити да неки од нас траже промену идентитета који се заснива на православној вери, светосављу (материјална делатност мора бити повезана с духовним стремљењем), Косовском завету, сеобама које су нас вековима пратиле, свенародној спремности на жртву и некој врсти природне демократичности. Нажалост, увек нам је недостајала елита која би тај наш идентитет јасно формулисала и бранила. Пошто смо народ озбиљних дисконтинуитета и великих страдања, људи који се баве националном темом често делују суморно. Потребан нам је, условно говорећи, „маркетинг“ (он недостаје и Русима) да и себи и другима јасно изложимо ко смо и шта хоћемо. Неопходно је да код младих пробудимо понос на своје српске корене.

ОДБРАНА РЕСУРСА Професор др Растко Ристић, који се, као заменик ректора Универзитета у Београду, истакао као борац против „Рио Тинта“ и других загађивача маскираних у добротворе и модернизаторе, истакао је да заштита животне средине не сме ићи за лажју „зелених“ Давоса и „зелених“ Немачке, јер су они само слуге глобализма. Народ треба самостално да се бори да очува своје здравље и ресурсе. У Србију су се сјатиле глобалне корпорације да пљачкају наше ресурсе. Погодни смо за експлоатацију. Запад је близу, постоји склоност корупцији, имамо слабе законе о заштити животне средине. Од тридесет милијарди евра вредности злата у нашем тлу Србији би остало само три милијарде – остало би однели странци. Имамо врхунске инжењере, али закон не препознаје домаћу Академију инжењерских наука. Уместо да се ослањају на домаћу памет, наше власти иду у Норвешку по стручњаке. Ипак, кључ свега је демографија. Наша просечна старост је 43,5 година.

Часлав Копривица бавио се стањем српских држава, ближег окружења и дијаспоре. По његовом мишљењу, изложени смо сталном пљачкању идентитета, па морамо да доказујемо чак и то да је Руђер Бошковић Србин. Дочекали смо да, после новог покретања српског питања у време рата за југословенско наслеђе, држава Србија постане идентитетски неутрална, понекад и србофобна. Срби су протерани из својих земаља и крајина, а све време су стварани нови национални идентитети. Основно је да се не дозволи србијанизација Српства, да би интегрална српска перспектива водила ка реинтеграцији Косова и Метохије. Борећи се за Српску, помажући Србима у Црној Гори, не допуштајући косовски слом и полом, ми показујемо да имамо право да се бавимо Србима ма где били – и на Балкану и у дијаспори. Грађанисти нас стално држе у стању „Некстославије“. Зато се култура и образовање морају ослободити уплива оних који од Србије праве безотаџбински простор.

По Чедомиру Антићу, наши највећи проблеми су, ма како то парадоксално звучало, унутрашњи – комунизам и југословенство. Иако четири петине народа не жели да се одрекнемо Косова и Метохије, ни елемената социјалног солидаризма из послератног доба, већ две деценије нас власти вуку у Европску унију која све то пориче. Зато морамо, као у 19. веку, стварати нове елите.
Битка за Косово је кључ. Она траје више од два столећа и то зато што не можемо да се ослободимо западног културног обрасца. Свака станица на погрешном путу је погрешна. Ипак, данас има више наде него икад, јер први пут од Петра Великог имамо могућност да бирамо самосвојни, незападни пут. Свесни смо да Запад не жели да нас прими у свој савез, чак ни као Швајцарску. Они би од нас да праве своје крајишнике у борби са Истоком. Ми, наравно, на то не пристајемо. Бићемо свачији, само не западни.

Алек Рачић се бавио последицама НАТО бомбардовања Срба, које још нису довољно изучене. Кад је дошао 5. октобар 2000, досовци су одмах почели да онемогућавају научнике који су се бавили том темом. Пресуда Окружног суда у Београду, на 18.000 страна, којом је осуђено 16 злочинаца, челника НАТО држава, релативизована је пребацивањем у надлежност војног судства које је, ускоро, укинуто.
Са штетом од 105 милијарди долара, тешким злом нанетим цивилном становништву, Србија се надала да ће садашња власт нешто предузети, макар да би одштету која се добије од НАТО агресора исплатила грађанима. Али тиме се нико није бавио…

ДЕМОКРАТИЈА И НАЦИОНАЛНО ПИТАЊЕ

Драгомир Анђелковић је истакао да је демократија важно наслеђе српског народа, а да смо дошли у стање у коме је новинар Дејан Петар Златановић политички затвореник. Да би држава била успешна, она мора имати и дубину и ширину. Решавање националног питања не сме се збивати науштрб демократије.
Драган Петровић нас је упозорио да власт лицемерно маше националном заставом. Усвојивши погрешан економско-социјални модел, она је довела до пада демографије какав није забележен. Изгубили смо милион људи између два пописа. Пре Бриселског споразума, север Косова и Метохије био је наш, а остало нисмо признавали. Сада нам све отимају. Морамо се обратити јавности указујући да усред масовне необавештености ништа не може бити потписано у наше име. СПЦ, САНУ и универзитети морају тражити пуну обавештеност. Одбијање да се јавност информише о насушним националним питање је позив на протесте против таквог стања.

Милан Петровић се подробно позабавио границама Србије, које су гарантоване Лондонским уговором 1915. године. Косово и Крим се никако не могу поредити – Косово и Метохија су, после Првог балканског рата и протеривања османских окупатора (мировни уговор између Србије и Турске потписан је 1914), заувек постали део Србије, а данашња Украјина није постојала пре Совјетског Савеза, она се састојала само од три области – Кијевске, Житомирске и Черниговске.

Срђа Трифковић је указао да нам недостаје свест о томе да се више не можемо освртати на западни систем вредности, јер је он сасвим разграђен културмарксизмом, па је настао Антизапад. Тамо се више не бришу само границе између добра и зла него и разлике између полова. Европска самомржња је довела до настанка Антиевропе, тако да више нема атлантизма без трансџендеризма. Јасно је да се, у доба тријумфа девијантности, Колективни запад бори против самог себе. Криминализујући идеју патриотизма, он је кренуо путем суноврата. Идеологија отворених граница довела је до забране заштите аутохтоних нација. Од Запада се немамо чему надати.
Љиљана Чолић је говорила о заштити националних интереса у основном и средњем образовању, без којих нема будућности ни Србима, ни националним мањинама.

Александар Липковски је истакао да је НАТО Запад ударио на српско образовање одмах после 5. октобра 2000. Већ 27. октобра те године Савет Европе је понудио СР Југославији помоћ у реформи – пре свега, у реформи наставе историје, што није било нимало случајно, јер је требало изменити српску историјску свест. Соња Бисерко је већ тада тражила западну помоћ за реформе у школству. После две деценије реформи скоро све је разорено, иако је пружан отпор.

Зоран Чворовић је указао да први циљ који данас морамо постићи јесте спречавање потписивање обавезујућег уговора с Приштином који би нас лишио суверенитета. Уосталом, Запад нас, од Споразума о стабилизацији и придруживању, држи у мат позицији само захваљујући досадашњим потписима србијанских политичара. Парламентарна патриотска опозиција добија задатак да озбиљно брани суверенистичку истину о Косову, јер режим има за циљ радикализацију антидржавне деснице која окупља маргиналце, да би се истинска борба за државу представила као бесмислени хаос. Затварање „косовског питања“ на начин који нуди француско-немачки (читај: амерички) предлог значи да Срби више неће моћи да бирају свој геополитички пут. Неће бити ни демографске обнове, ни поправљања геоекономског положаја. Морамо чувати и национално и демократско, јер деградација демократских установа доноси анархију. Зато треба стати на уставобранитељску позицију.

Ђорђе Вукадиновић је указао да смо националним питањима морали да се, бар кад су интелектуалци у питању, много више бавимо у последњој деценији 20. века, али су се тадашње елите показале као неспособне. Иако се свет мења, још је далеко од почетка процеса промене до чињенице коначног остварења. Ипак, промене су ту, и треба их следити, не одустајући од себе. Опасност на нашој политичкој сцени настала је кад је дошло до противприродне везе између бивших радикала и другосрбијанске идеологије, па смо добили радикалску реторику с другосрбијанским исходима. Ако је Жилијен Бенда под издајом интелектуалаца подразумевао прелазак са универзалних на партикуларна становишта, данашња издаја је прелазак с националног на глобалистичко становиште.

КА НОВОМ НАЧЕРТАНИЈУ

Бошко Обрадовић је истакао да је српски народ, полазећи од Балканских ратова, Првог светског рата, Другог светског рата, комунистичке Југославије, посткомунистичке епохе Слободана Милошевића, грађанских ратова и распада СФРЈ, НАТО агресије, владавине ДОС-а до 2012. године и последње деценије данашњег режима прошла кроз физичко уништавање (геноцид), политичко-територијалну фрагментацију српског простора, изумевање нових нација, језика, „цркава“ и држава на српском националном, културном, језичком и верском простору, асимилацију и дискриминацију, више таласа емиграционог пустошења, негативни природни прираштај у облику актуелне демографске катастрофе, културну, просветну, научну и идентитетску (само)деструкцију, креирање нове антинационалне интелектуалне и медијске елите, што уз економско слабљење, сиромаштво и социјалну исцрпљеност и неједнакост, говори о ситуацији довођења у питање самог опстанка српског народа. Зато нам је потребно ново Начертаније, до кога треба доћи саборно.

Борислав Антонијевић је указао на потребу за дебатама да би народ био обавештен о томе шта се заиста збива. Време је да се млади, који разумеју националну причу, укључе у борбу.

Пошто су политичари углавном послушници, потребни су нам, баш у политици, интелектуалци који размишљају надстраначки. Време је да престанемо да се узајамно оптужујемо, и да почнемо једни друге да оправдавамо и разумемо. Морамо бити свесни да се ништа не да постићи преко ноћи – добробит нашег народа можда неће бити наша тренутна добробит, али ће свакако бити добробит наше деце.
Милош Недељковић је рекао да је прошло време потписа и петиција, и да се сада мора радити више него икад. Опасно је наше нерадништво, на које се ослања партократија. Да бисмо сарађивали, не треба да будемо истомишљеници, него сличномишљеници.

Ђорђе Чантрак сматра да нам је насушно потребно ослобађање медија, јер смо, кад год причамо националну причу, суштински гетоизирани. Сви народи око нас осећају се победнички, јер су, бар на први поглед, победили Србе. Нама се намеће дух губитника, и зато је веома важно да ослободимо дух, срце и ум јер ми ипак имамо три српске државе – Србију, Српску и Црну Гору, и никако нисмо губитници.
Милорад Маринковић, композитор и диригент, истакао је огроман значај културне политике ради реконсолидације српске душе. Нажалост, немамо водећу установу која би у тој области координисала све наше напоре, али вођена родољубљем. Иако је улагање у културу најскупље, оно је и најисплативије, чега су доказ Немањићи. Треба створити велики национални фонд који би школовао нашу децу и помагао где год има Срба – и у земљи и у дијаспори. Црква се мора ослободи хиперспиритуализма, и, скупа с државом, радити на културној реинтеграцији свих Срба.

Андреј Митић је нагласио да у новој саборности српске интелигенције треба препознати силу која се бори против дехуманизације вршене у име глобализма – јер, гле, пред нашим очима укидају се појмови оца, мајке, породице, насрће се на човештво као такво. Хоће да нам одузму приватност – не смемо је дати. Управо је динамични конзервативизам нови хуманизам. Предстоји нам ресуверенизација са српским интересом у темељу, и уз полицентричност схватања Српства, ослобођеног екстремне београдизације.

По Горану Ђорђевићу, Србија је, подељена као заједница, у исти мах и окупирана – што војно (Косово и Метохија), што политички (утицај Запада на политику „остатка Србије“). Ђорђевић сматра да се косовско питање у нас неће решавати демократски, него применом најгрубље силе – управо зато што смо окупирани, и што власт следи стране налоге. Људи ће бити хапшени због слободне речи, као у Титово доба. Наш правни поредак је симулакрум, што се види из чињенице да Уставни суд није разматрао ни Бриселски, ни Вашингтонски споразум, који су противуставни. Само народ, који се састоји од свесних појединаца, може да пружи отпор разградњи. Док не повратимо Косово, морамо да живимо као породица која је изгубила сина јединца.

ОБНОВА ВОЈСКЕ

Пуковник у пензији, војни историчар Драган Крсмановић истакао је да смо мобилисани у рат из кога нема одступања. Наша држава је духовно и физички разоружана, још од уништавања „вишка“ наоружања и суспензије служења војног рока после 5. октобра 2000. Наступиле су озбиљне друштвене и моралне последице слома војске: најспособнији су уклоњени из оружаних снага, а усвојени су НАТО налози. Одбрана се мора обнављати одмах, јер је одбрамбени систем лако срушити, а тешко изградити. Ипак, у војсци и даље има много родољуба који не желе сарадњу с НАТО злочинцима. Зато треба обновити служење војног рока, да би се за професионални састав бирали најбољи и најмотивисанији, а не они који немају где да се запосле.

Нада Арсић Арсенијевић из удружења Лекари и родитељи за науку и етику указала је да је корона пројекат, који је целом свету, па и нама, нанео огромну штету, почео као рат терминима. Под фирмом вакцинације људима је наметнутна огледна генска терапија. Иако је осамдесет посто Срба за праве вредности, они су ипак збуњени, јер им се нуде лажни, деконтекстуализовани појмови. Зато је и у борби око Косова и у заштити наше деце од медицинских огледа неопходно да се прво разјасне појмови.

Снежана Кирин је истакла да су питања увођења санкција Русији и одбране Косова и Метохије повезана. Зато их морамо тако и посматрати. Угрожени смо делима својих руку, па треба одговорити на изазове доба у коме је све више комуникационих канала, а цензура никад јача. Такође, важно је обратити пажњу да одлазак 50 хиљада људи годишње у иностранство, дистанца од Србије, која их је школовала, кошта, управо на годишњем нивоу, милијарду евра. Зато морамо радити с дијаспором, као што морамо бити свесни да смо цивилизацијски најближи православним земљама, утемељеним на саборном духу и антиматеријализму.

Србији је заиста потребан стратешки национални документ као програм националног опстанка на краћи, средњи и дужи рок, а најмање за наредних двадесет година. Недостатак стратешког промишљања довео је Србију и српски народ од силе победнице у два светска рата и пијемонта окупљања на балканском простору у 20. веку до ивице опстанка. Чини се да је скуп интелектуалаца у Народној скупштини Србије био корак у добром правцу.