Кад ми је пружио чашу сока, мислено сам изговорио:“У име Оца и Сина и Светога Духа“, и прекрстио се. И чаша и флаша у његовој руци су прсли на хиљаду комада, као да их је неко чекићем разбио.

Трговац се само стресао, а сви су обрзо отишли из његове куће.

Тако су, силом крсном, све враџбине пропале. Зато: крст на чело и молитву у срце, па се ничега немој плашити!

ПРИЧА О  РАТНОМ ВЕТЕРАНУ

Један ратни ветеран из Москве је дошао у храм на мајски Дан победе, када Русија обележава тријумф над Хитлеровим хордама, и затражио да се крсти, како рече, „одмах“. Свештеници су већ били отишли, мобилни телефони су тада били ретки, а у Москви су раздаљине поприличне. Старцу је саветовано да се договори с неким баћушком сутра, али је он захтевао да се све обави хитно. Помало збуњен, али одлучан, додао је да му је неко у сну рекао: „Иди данас у цркву и крсти се“.

Није било разлога да се сумња у то да је попио, па „има визије“ – ветеран је изгледао потпуно трезан.
Из поштовања према његовим часним годинама и ратним одличјима, почели су да траже свештенике и дошли до једног.

Баћушка је дошао, крстио га и миропомазао, и увео га у олтар, што се чини са сваким новокрштеним мушкарцем.
У олтару се старац прекрстио, поклонио се светињи и – умро.

Дуго је живео некрштен, али га је Господ удостојио да умре непосредно пошто је примио Свету Тајну Крштења, душе чисте као анђео, и да умре у олтару, Светињи над светињама.

За какве заслуге је добио такву награду – Бог једини зна, јер је само и једино Он Свезнајући, и промишља о сваком човеку на свету.

СЕРГЕЈ ФУДЕЉ: СВЕТИ СЕРГИЈЕ СПАСАО ДЕЧАКЕ

Причали су ми да су, у време надирања Немаца ка Москви, три дечака из Загорска, старих десет – једанаест година, Борја, Миша и Серјожа, пошли према Черњигову у шуму по дрва увече 27. августа 1941, уочи Успења. Убрзо је почело да се смркава и они схватише да су залутали. Дуго су ходали, али нису нашли пут. Неко од њих рече: „Добро, треба да се помолимо“. То су поверили Миши: „Мишо, помоли се, ти то умеш“. Миша се прекрсти неколико пута, па опет пођоше да траже пут. Но, нису га налазили. И онда кроз грање већ мрачне шуме, угледаше неки трепћући пламичак. „То мора да је стражар или шумар“ – рекоше они и упутише се ка том пламичку. На невеликој пољани на коју изађоше они угледаше човека „са капом какву носе баћушке“.

У десној руци је имао велики крст, а у левој „нешто чиме је све време махао“ (тако су они, очигледно, доживљавали кадионицу). Тада је дечаке спопао страх, али друге врсте. Миша се нашао у средини, и они почеше да га гуркају лактовима, са истом молбом: „Моли се, моли се“. И чим се он „помолио“, човек „са капом као код баћушке“ поче да закрштава.

Тада они угледаше осветљен закрштени пут и потрчаше њиме. А када изађоше из шуме и иђаху крајем који су познавали, схватише да, у ствари, и није било никаквог пута, него да су ходали по самој светлости. Дошавши својим домовима, одлучише да сутра ујутру у шест сати оду у цркву. Одрасли, сравњујући њихово казивање са правцем из којег су дошли, схватише да је преподобни Сергије Радоњешки, осењивао не само њих, него и целу Лавру, као и свој град, тако да су неки, који већ беху одлучили да се евакуишу, ипак остали, успокојени тиме што је њихов град под небеском заштитом.

Град се Загорск звао за време комуниста, а право име му је Сергијев Посад.