ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ТРИ ДАНА СА ЈОВАНОМ ПЕЈЧИЋЕМ

ИНВЕНТАР ЈЕДНОГ ИМЕНА

 

Кад човек каже „Јован Пејчић“, прво га запањи стваралачки инвентар тога имена. А када крене са набрајањем, још се више чуди…

Гимназија у Лесковцу, Филолошки факултет у Београду; уређивање листова и часописа (Студент, Знак, Књижевна критика, Библиотекар, Писмо, Serbian Literary Magazine, Српски Југ, лесковачко Наше стварање, Нови Легат); пола века у књижевној периодици и с издавачима, на радију, телевизији, у литерарним жиријима. Рад на Филозофском факултету у Нишу, где је предавао, од 1996. до 2015. године, Српску књижевност двадесетог века, Српску поезију двадесетог века, Српску критику двадесетог века, Српску критику и драму двадесетог века. Руковођење задужбином „Николај Тимченко“ у Лесковцу од њеног оснивања 2005. године (уредник 15 Тимченкових књига и два зборника о њему). Ту је и приређивање дела Јована Скерлића (у пет књига), Никанора Грујића, Лазе Костића, Исидоре Секулић, Богдана Поповића, Милана Ракића, Диса, Бранимира Ћосића, Бојића, Јустина Поповића, Радета Драинца…; уређење зборника посвећених Светом Сави и Љубомиру Недићу. Ту су и његови антологичарски подухвати: Антологија српских молитава: XIII–XX век (2000), Приону душа моја: молитве Светога Саве / молитве Светоме Сави: 1207–1969 (2002), Антологија српских похвала: XIII–XX век (2003), Нишки драмски писци (2004)…

Па онда његове књиге (само неки наслови): Заснови Глигорија Возаровића; Култура и памћење: Београд у историји и литератури; Простори књижевног духа; Профил и длан; Милан Ракић на Косову – завет, песма, чин; Почеци и врхови: српска књижевност и њена историографија; Поетика књижевног разговора; Зрна, расад, жетва: српска књижевна историографија / српска књижевна критика; Критика као избор и разговор с Црњанским; Узајамности и раскрснице; Путеви српске науке о књижевности; Поезија и свето: српско духовно песништво 1; Српски песник: Милан Ракић и Косово (коначно издање).

 

 

ОСМЕХ ЈОВАНА ПЕЈЧИЋА

Волим осмех Јована Пејчића, његов оптимизам, ненамештен, трајан; његову радну енергију, која никад не престаје и једнако одговара на изазове.

Сретали смо се много пута у пролазу, размењивали понеку реч и књиге, сарађивали, али, септембра 2023. даде ми се лепа прилика да, у Будви, током празника културе у организацији Градске библиотеке и уз помоћ неуморног Радомира Уљаревића (наслов манифестације крајње охрабрујући – „Ћирилицом“), будемо заједно, представљајући Пејчићеву антологију молитава Светог Саве и молитава Светоме Сави. Дани прозрачни, море пуно тихих обасјања, ваздух који се пије као вода, и ми, смештени у стари добри хотел „Парк“, стално у шетњама и разговору.

Од свега тога настали су ови записи. Мало уздарје Јовану Пејчићу, човеку животне ведрине и рада који све побеђује.

 

 

НЕКОЛИКО УСПОМЕНА ИЗ ДЕТИЊСТВА

 

Постојаности Пејчићеве незамисливе су без детињства у старом селу Бошњацу код Лесковца. Јер, како би рекао Достојевски, читав наш живот зависи од неколико лепих успомена из детињства. Говори, својевремено, Пејчић, за Националну ревију „Србија“:

„Док су деда, отац, мајка, тетке, сестре по читав дан бивали у пољу, ја сам, као најмлађи, време проводио са бабом слушајући њене приче и играјући се. Баба је била прави мајдан јуначке поезије. Косовску и устаничку епику знала је у танчине, била их је примила од непрежаљеног брата без гроба, који је као седамнаестогодишњак нестао у Албанској голготи. Прве лекције из историје и поезије дошле су ми од ње. Толико су се и тако њена казивања хватала за мене да смо нас двоје умели о свему у десетерцу да разговарамо. До данас ми је то остало.

Док ме је баба уводила у српску народну повест и предање, деда и отац су ми, у дугим зимским вечерима, откривали историју завичаја и менталитет домаћег света. Научио сам да се о моме родном месту зна већ у немањићко доба; да је Бошњаце са свога бунџијског и инаџијског карактера изборило под Турцима назвање слободног села, необухваћеног царским порезом; да је по ослобођењу Јужне Србије постало општинско место; да је у порти наше цркве својевремено била смештена канцеларија Јабланичког среза.

Затим: да црква у Бошњацу живи од средине четрнаестог века; да су је Турци много пута палили и рушили а мештани увек обнављали; да је наша црква дуго чувала антиминс освећен крстом патријарха Арсенија IV Шакабенте, при његовом узмицању из Пећке патријаршије у Срем, пред осветничким Османлијама; да се о великим празницима верном народу читало из оригиналног рукописног јеванђеља… (То јеванђеље однео је из цркве, почетком осамдесетих година деветнаестог века, Милош Милојевић, знаменити национални радник, историчар и путописац, у то време професор и директор Лесковачке гимназије. О њему се, као и о оном антиминсу, данас ништа не зна.)

Из дедине и очеве приче сазнао сам да школа у Бошњацу потиче из 1860, и да је двадесет година трајала при цркви; после, кад је добила зграду, озваничена је као четворопредметна народна школа у којој су се, до коначног ослобођења од Турака, учили народна историја, народна поезија, рачун и лепо писање.

Такве их памтим, оца као хроничара, деду као моралисту.

Где је ту мајка? Заигра ми и сад срце кад помислим на бајке којима ме је успављивала, на приче што их је за мене смишљала када се усплахирим од каквога страшног сна, на њено шаптаво певушење песмица и речи од којих у мени и сад одзвања неухватљив тон љубави и неке посебне, побожне егзистенцијалне мистике.“

Одатле, по свему судећи, осмејак који бди на Јовановом лицу. Сигуран је у Творца, који је, по Његошу, „творитељном зањат поезијом“, и у своје претке, који су га том поезијом појили.

 

О СТРАШНОЈ РЕЧЕНИЦИ БОЖИНА СИМИЋА

 

Млад и енергичан, пун воље за књигом и знањем, Јован Пејчић је упознао многе знамените књигољупце Београда; између осталог, чувеног архибиблиотекара београдског, Николу Стојановића, који му је причао многе ствари незаписане и несмештене међу корице, а вредне да се памте и препричавају.

Стојановић је друговао са опасним црнорукцем Божином Симићем, који је, после рата, био у служби „нове Југославије“, као што је, попут Мустафе Голубића, пре Другог светског рата служио коминтернационализму. Симић је Стојановићу испричао да је, 1903, покрај два дрвета у близини двора – који ће, у ноћи тога дана, постати крвав – угледао браћу краљице Драге. Били су му другови са војне академије: „Питао сам се да ли да им се јавим, а онда ми паде на ум: зашто да се јавим кад ћемо их вечерас убити?“ И није им се јавио.

А онда се испунило оно Шекспирово, из Хамлета: краљеубиство је вртлог који све повлачи са собом. Почео је крвави српски 20. век.

 

 

СЛУЧАЈ ТИМЧЕНКО

Године живота и труда посветио је Пејчић лесковачком Русу, умном и честитом Николају Тимченку, чијег оца, белоемигранта, комунисти, чим уђу у, од „савезничких“ бомби разорени град оне 1944, осуђују на смрт. Невиног, наравно. Није сарађивао са окупатором, али је био – белоемигрант. „Онтолошки“ сумњив револуцији. Спасиле су га, на начин како се то само у нашој фантазмагоричној стварности може десити, последице англоамеричког бомбардовања Лесковца. Наиме, пошто је скромна градска библиотека била уништена, свемоћни Крцун у посети пита локалне сеизе: Шта да се ради? Комунизам је за просвећивање радника и сељака, а књига које би послужиле тој сврси – нема. Спалиле их бомбе, које је наводио његов саборац Коча Поповић са Фицројем Меклином у позадини. Онда се неко сети Тимченковог оца, који је имао велику библиотеку бираних наслова. Крцун му понуди живот у замену за библиотеку – и овај пристане.

Сам Николај Тимченко (1934–2004) био је дивно чудо наше стваралачке унутрашњости (да не заборавимо: провинција је, данас, другосрбијанска „београдштина“, а људи попут Тимченка доказ су да наша истинска култура увек има своју одстрадану дубину и драгоцену унутрашњост). Новинар и лектор локалних новина, уредник лесковачког часописа за културу, књижевност и уметност Наше стварање, био је изврстан књижевни критичар и историчар, есејиста и философски писац. Рукописна заоставштина Николаја Тимченка садржи више томова есејистичко-критичких и монографских радова. О његовој задужбини се, годинама упорно и предано, стара и мој саговорник. Још ће се чути за Николаја Тимченка.

 

ОД ЛИХАЧОВА ДО ЦРЊАНСКОГ

 

Био је комунизам, али је са њим вођена стваралачка борба. И чувано је достојанство. Тако је славни руски медиевиста Димитрије Лихачов, свом поштовацу и следбенику у нас, Ђорђу Трифуновићу, причао (а овај пренео Пејчићу) да је из совјетског концлогора, у коме је, као и многи велики руски ствараоци, провео лепе године, донео бунду, заправо кожух. Тај кожух облачио је сваке године на дан хапшења, и тако одевен ишао у цркву.

Ту је, затим, и разговор са Црњанским, од кога је прошло пола века. Вратио се писац у Титову Југославију, али је чувао достојанство. О каиросу своје стваралачке младости, сусрету са писцем Сеоба, Пејчић казује:

„Разговор са песником водио сам 25. октобра 1973. године, два дана пре његовог 80. рођендана. С молбом за интервју обратио сам се великом писцу телефоном, око пола три поподне, из редакције Студента, листа студената Београдског универзитета (у којем сам тада био уреднички сарадник на страницама за културу и књижевност).

Милош Црњански одмах је пристао на разговор. Да се један студентски лист интересује за њега, то му – казао је без сувишнога женирања – ’чини част‘. Он је за то, наставио је, да разговор водимо у његовом стану пошто му здравље није најбоље. Како управо тече Сајам књига, па га позивају сви и на све стране, што га замара, предложио је да се сретнемо ’колико данас‘, на пример у четири, и да, уз поподневни чај, ’урадимо пocao‘. Признајем, ухватила ме блага паника од толиких и таквих предлога. Питао ме још да ли ћу његове одговоре бележити, или ћу имати магнетофон, па да машина бележи. Одговорио сам да ћу урадити како он жели. Црњански је казао да је, због његовог времена, којег има мало, боље да разговор ’буде у магнетофон‘.

Али – редакција Студента није имала свој магнетофон. Он то није могао знати. Црњанскоме то нисам ни признао – било ме, тада, не знам ни данас због чега, просто срамота. У журби да стигнем у договорено време (било ми је остало још сат и по), сетио сам се Драгиње Урошевић, песникиње, која је тих месеци радила на радију, у „Београду 202“. Замолио сам је да, како зна, обезбеди магнетофон за разговор с Црњанским. Драгиња и ја смо, тако, у 16 сати, били код Црњанског: Улица маршала Толбухина 81, спрат II, десно од степеништа, стан 8 – тачно изнад ресторана ’Влтава‘.

Мој интервју са Црњанским трајао је непуна три сата.

У Студенту од 6. новембра 1973. године (бр. 19, стр. 9) штампан је мој разговор са Црњанским, али не у целости, и не у оном облику у којем је Црњански желео: главни уредник био је предвидео ’једну страницу за разговор са Милошем Црњанским – и то је то‘. Тако се догодило да неки делови ауторизованога интервјуа буду изостављени. И да – тако ћу се изразити – реченице-пасуси Црњанског буду уланчавани (с пристанком самога саговорника) на начин крајње несвојствен њему, у дуге целине које, због тога, на многим местима делују као да рука Црњанског на њима није радила.“

Пејчић је, касније, објавио интегралну верзију интервјуа, у којој је, граду и свету, велики песник рекао да је испунио своју судбину. И пре и после рата. И у монархији и у републици. Стваралац себи неумитно налази путеве ка смислу.

 

ДРАГИША ВИТОШЕВИЋ, РАСКОВНИЧАР

Онда причамо о Драгиши Витошевићу и покрету сељака-песника. Пејчић је присуствовао многим оним чудима везаним за Расковник. Добрица Ерић и остали Витошевићеви заставоносци, вели Пејчић, утицали су својом поезијом и на Европу – један сличан покрет, побуђен нашим примерима, јавио се и у Француској. У ту земљу је Драгиша, од детињства болестан, али пун снаге не од овога света, сваке године ишао да мења крв, претресе нове идеје и купи нове књиге. Као и његова кћи Невена, с којом је потписник ових редова већ радио интервју за Печат, Пејчић сматра да је саобраћајна несрећа код Сиска, када је, 1987, велики прегалац српске културе погинуо, а супруга и кћи биле тешко озлеђене – намештена. Човек таквог формата је неком србофобу сметао. Српска академија наука и уметности поверила му је била велики научни пројекат истраживања нашег косовско-метохијског наслеђа.

 

 

ОД ПАВИЋА ДО ПАЈСИЈА

 

Затим прелазимо на једну вечеру са галантним Милорадом Павићем. У Клубу књижевника све спремљено по Павићевом укусу и наруџбини – најлепша храна, најбоља вина. Али, у храни има доста млечног, а Пејчић ништа млечно не сме да окуси, одмах му се телесна равнотежа поремети. Павићу та чињеница не прија, али се мири са фактичким стањем. Пејчић је махнуо руком свагда гладном Јаши Гробарову („Глад ми је бескрајна, а руке вечно празне“, рекао би његов претеча Драинац) и оброк је завршио на његовом столу. А Пејчић, да не увреди домаћина, крене на вина, да надомести храну, и више се ничега не сећа. Довезао га је кући Павић, који је попио можда и више, али је очито био у бољој кондицији.

Када је, деведесетих, обновљено издавање Српског књижевног гласника, трећа серија, ево му на челу легендарног Бране Петровића Пајсија, а ево и Јована Пејчића, без кога се издавање нечег тако озбиљног као што је Гласник није могло замислити. Као и увек, кубури се с новцем. Брана једном каже Пејчићу да је неки Црногорац спреман да финансира ствар (бар неколико бројева), али под условом да се објави и нешто његово, динарски премудро. Пејчић прочита и закључи: то није књижевност, то је егоцентрична логореја. И Брана се сложи: неће објавити. Часопис настави да излази, паре стигну, а динарском логореичару Брана ипак објави текст: танте за бупе. Пејчић се на то наљути, напише неопозиву оставку и оде код Бране да му је уручи. Седи Брана у редакцији, зна зашто је Пејчић љут, па пита: „Где ти је та оставка?“ Овај му је пружи. Песник Моћи говора прими откуцани лист хартије, згужва га, убаци у уста и – прогута, па залије вињаком. И оним својим храпавим гласом каже: „Ето, нема оставке!“ Тако то беше са Пајсијем, човеком чије песничке речи и данас прогоревају хартију на којој су штампане. „Жежевасион“, рекао би Брана.

 

СУСРЕТ СА ПАТРИЈАРХОМ ПАВЛОМ

 

Као вредни рудар библиотечког типа, нашао се Пејчић и у Патријаршијској библиотеци. Пре тога, примио га је у госте и патријарх Павле. Домаћим гостима српски првојерарх нудио је сок од парадајза, странцима кока-колу, а воду, наравно, свима. Ко шта жели, нека бира. Седели су, причали. Ту је био и челник Музеја СПЦ Слободан Милеуснић, помни памтилац и чувар наше баштине.

Наравно, знајући своју мушку паству, којој није баш до сока од парадајза и воде, позове патријарх Павле чувеног патријаршијског библиотекара Богољуба Ћирковића, и каже му да поведе Пејчића и упути га на потребне књиге. За њима похита и Милеуснић, који као да је знао тајну шифру патријарховог разговора са Ћирковићем. Оду они у библиотеку, поседају, а онда чика Богољуб приђе полици с инкунабулама, неколико их помери у страну – и пред њима се откри читава збирка најбољих издања манастирских ракија и вина, које, што некад беше реч, шест језика говоре, а седми замуцкују.

Тако се показало да је патријарх Павле строг био, увек и свагда, само према себи, а за друге је имао разноликог разумевања.

 

НАСАМО СА ЊЕГОШЕМ

 

У башти хотела „Парк“ седимо Пејчић и ја са песником и прегаоцем Радомиром Уљаревићем, који с нама несебично дели сећања – ево да у тексту направим један излет – на прве књижевне вечери са остракизованима Матијом Бећковићем и Добрицом Ћосићем у Будви, у време када је у идеолошким комисијама Титове Црне Горе све горело; долази затим прича о оснивању Града Театра; па о Љубиши Ристићу и његовим усијањима… И, на крају, о несмајнику и самосвојцу, мислиоцу са маргине Киру Радовићу, који је у кафани, кад је гуја гују за реп уједала, причао о Брозу као агенту НКВД-а. Одмах га откуцаше двојица професионалних достављача, и кафкијански механизам крене да зврји. Ипак, неко од црногорских моћника, ваљда знајући Кирову фамилију, нареди судији да Радовића пусте, а судија нареди шпијунима да релативизују своју доставу. И достављачи на суду углавном повукоше исказ. Али, Киру Радовићу, кавгаџији речју и делом, образ не дозвољава да га ослободе, зато он, у завршној речи, нагласи: „Друже судија, другови поротници, другови адвокати, другови шпијуни, другови и другарице, сви присутни, могу да кажем на самом почетку да су ова двојица изврсних достављача напустили кафану прије него што сам ја завршио свој говор у кафани, они су добро чули да сам ја рекао да је наш предсједник био агент НКВД-а, и одмах су отрчали да шпијају, да други не стигну прије њих, а ја сам у наставку устврдио, што и овдје на суду потврђујем, да је Ј. Б. Тито био не само агент НКВД-а већ и агент ГЕСТАПО-а, у то немојте сумњати, и молим вас да ме осудите да будем у самици – насамо с Његошем…“

Тако му и одсеку: три године самице у Спужу. Са Његошем, чије кости и данас робијају у паганском Мештровићевом маузолеју.

 

 

ЗАТОЧНИК РЕЧИ-ЗНАМЕЊА

 

 

Када је НАТО бомбардовао Србију, у име Новог поретка, Пејчић је објавио „Пој знамења – Србија под бомбама“, да бисмо знали шта бранимо:

„Речи-знамења – како је тешко израсти до њих, како теретно имати њихову власт! Знамење именује и слави, уздиже у дубину, светли силазећи, спаја земљу и небо, посвећује свет. Што је знамење, не пролази и не застарева – знамење је завет и штит, заветни штит, штит Завета. Стоји на Гори ко има завет, њим човек каже – Ја. Само речи-знамења исказују пуноћу Бића, снагу Имена, лепоту Истине. Србија тим језиком говори. Другим језиком зар не уме, зар не може, зар неће? – довикује ми неко. Одговарам: Ваља ли се другим језиком говорити? Одговарам: Ја, у ствари, и не знам говоре ли то Срби, или кроз Србе говоре знамења српска: Хиландар и Студеница, Жича и Грачаница, Милешева и Високи Дечани, Пећка патријаршија и Фрушкогорски засад манастира; Немања, Душан и Лазар – Сава, Николај и Јустин; Косово и Топола – Милош и Карађорђе; Чегар и Колубара – Стеван и Живојин; Шумадија, Ловћен, Српски Југ и Војводина – Вук, Његош, Бора и Црњански; силе Божије и закони земаљски – Бошковић, Тесла, Пупин, Миланковић, Алас; природа и народ, повест, реч и суд – Цвијић и Мокрањац, Вишњић, Руварац и Скерлић; дух света и душа поезије – Кнежевић и Петронијевић, Јефимија, Лаза и Настасијевић…“

Те речи-знамења, речи које су иконе Смисла, дају снагу Јовану Пејчићу, и једнако му, упркос мрачној фактографији данашњице, враћају осмех на лице.

Три дана проведена с њим у Будви поново су ми доказала да је могуће насликати више икона него што варвари могу да их униште.

И тако се поново показала истинитом Конфучијева мудрост: „Не верујем да ћу данас срести свеца, али ако сретнем племенитог човека, бићу задовољан.“

 

ШИРА ВЕРЗИЈА ТЕКСТА ОБЈАВЉЕНОГ У“КЊИЖЕВНИМ НОВИНАМА“

 

 

 

 

?>