ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ТАЈНА ПОЛНОСТИ И ИСТИНА ЧОВЕКОВА

Владимир Димитријевић

НЕЗАМЕНЉИВОСТ ПОЛОВА

Антихристовска политика непријатеља Божјих данас иде на то да сруши и укине полне разлике. То није могуће. О егзистенционалној дубини и битности полних одлика пише епископ диоклијски Калист (Вер) у свом тексту о покушајима увођења „женског свештенства“. Одатле се и види да жена које „промени пол“ не може бити свештеник. Калист Вер каже: „Свештеник је икона Христова, а будући да ваплоћени Христос није постао само човек већ и мушкарац – будући да се, осим тога, према природном поретку улоге мушкараца и жена не могу заменити – свештеник нужно мора бити мушкарац. Сасвим је разумљиво да они западни хришћани који заправо и не сматрају да је свештеник икона Христова могу да рукополажу жене за свештенике; они тиме, међутим, не стварају жене свештенике већ у потпуности уништавају институцију свештенства…

Једна од најчудеснијих одлика људске природе јесте то што мушкарци и жене, премда једнаки, не могу да замене своје улоге. Заједно, они творе заједничку службу коју ни једно ни друго не би могли творити сами; јер унутар те заједничке службе, свако од њих има себи својствену улогу. Између њих постоји одређени ред односно јерархија, где је мушкарац ‘глава’ а жена сарадник или ‘друг према њему’ (Пост. 2,18); а ипак ова разлика не подразумева никакву суштинску неједнакост између њих. Бог Отац је извор и ‘глава’ Христова (l. Кор. 11,3), а ипак три Лица су по природи једнака. Мада су све аналогије са унутартројичним животом само аналогије, може се рећи да тако нешто важи и за однос између мушкарца и жене. Иако су поједини Свети Оци изражавали извесно одречно мишљење о женском полу, они су сасвим недвосмислено говорили о основној људској једнакости човека и жене. И једно и друго су створени према Божијем обличју; подређивање жене човеку и њено експлоатисање не одражава природни поредак који је Бог створио, већ противприродне услове који потичу од прародитељског греха. Једнаки, али различити по природном устројству, мушкарац и жена допуњују једно друго кроз слободну сарадњу; а тај принцип допуњавања треба поштовати на свим нивоима – код куће, у кругу породице, ван куће, на послу, а посебно у животу Цркве, која благосиља и преображава природни поредак, али га не брише са лица земље…

Мушкарац и жена не могу заменити места попут шалтера, или идентичних машина. Разлика између њих досеже много дубље од физичког чина настављања врсте. Полност људских бића није случајност, већ они њен утицај осећају у самој суштини и најдубљем тајанству својих бића. За разлику од полне разлике између Јевреја и Јелина, или између робова и слободних – која представља одраз човековог палог стања и одређена је друштвеном конвенцијом, а не природом – разлика између мушкарца и жене представља један од аспеката природног човековог стања пре пада у грех. Живот благодати у Цркви није условљен друштвеним конвенцијама нити условима проистеклим из пада, али се покорава природном поретку, односно првобитној природи какву је створио Бог. Према томе, разлика између мушкараца и жена није укинута у Цркви.“

ЕВХАРИСТИЈСКА ВИЗИЈА ПОЛНОСТИ

Амерички православни мислилац, Филип Ле Мастерс, у својој књизи „Евхаристијско виђење Цркве, породице, брака и полности“, истиче да је Свети Павле увек подсећао хришћане да је њихова тела саздао Господ, и да су они дужни да тела посвете Господу. Тело хришћанина је уд Цркве, а не његова својина – зато је сексуални однос са блудницом не само обичан преступ, него насртај на целовитост Тела Господњег. Хришћани су купљени скупо, и тела су им храмови Духа Светога. Ле Мастерс истиче: „Учешће у Телу Господњем захтева верност која је сагласна како са природом личносног јединства са Христом, тако и са светошћу саборног Тела. Многи су једно у Христу, уједињени као удови Тела, кроз заједничарење у Евхаристији. Полно сједињење значи дубоко јединство и општење, телесно учешће у блискости која од два тела чини једно. Стога се полно понашање хришћанина не може одвојити од његовог учешћа у Телу Христовом, како у Евхаристији, тако у целокупном светоотачком и подвижничком животу Цркве“.

Свети Златоуст каже: „Дете се рађа од родитељског семена, и тако је троје једно тело. Наш однос са Христом је исти такав; ми кроз причешће постајемо једно тело с њим, сједињенији с Христом него што су наша деца са нама, јер то беше Његов промисао од почетка“.

Брак је слика заједнице есхатолошки искупљеног човечанства са Творцем. На основу тога нам је јасно зашто је телесни однос нешто што, символички, превазилази пуку телесност. По Ле Мастерсу, „телесни однос је израз заветне, несебичне љубави мушкарца и жене, којом они учествују у животу Божјем“.

Ле Мастерс наставља: „Брак је јединити контекст за полни однос; овде телесно јединство мушкарца и жене постаје средство спасења кроз које се полне страсти очишћују и супружници узрастају у јединству са Светом Тројицом. Свети Јован Златоусти учи да полна жеља супружника није зла, него саставни део људске природе која остаје битијно добра и после пада. /…/ Мушко и женско саздани су једно за друго, и откривају да је Богом намеравано јединство њихове плоти велики благослов брака, у коме јединство мужа и жене у једном телу иконизује јединство Оца и Сина“.

Он истиче: „Јединство хришћана у браку треба да буде саможртвено и христолико. Жена, по Златоусту, нема власт над својим телом, него је његова робиња, али и господарица. Исто важи и за мужа“. С тим у вези, каже Ле Мастерс, „хришћански брак је подвижничка борба умирања сопственога ја, другога ради. Евхаристија је извор саможртвене љубави коју гаје супружници једно према другом, које негује, одржава их и води их у љубави узајамној, у љубави према породици и према Богу“.

Због тога, Ле Мастерс каже: „Проституција, силовање и родоскрвнуће поричу, у самој бити, јединство плоти у саможртвеној љубави која и јесте кључни смисао полности. Ко своје полне прохтеве користи као нешто пролазно и без доживотне посвећености, тај одбија да препозна или живи последице својих телесних односа. Неки, чак и у браку, могу да користе полност као средство за господарење и манипулацију. /…/ Полни односи ван брака су несавршени и искварени зато што је у њима немогуће да се испуни Божја намера кад је у питању заједница мушкарца и жене. Далеко од етичког минимализма, начин живота који захтева Евхаристија и хришћански брак захтевају потпуно саможрвтовање Богу и другима с којима смо у општењу, у Цркви или у породици“.

Шта је истина брачног живота? По Ле Мастерсу, „брак говори истину онакву каквом је сведочи хришћанство о полном сједињењу: два човека постају једно у животу којим заједнички живе пред Богом и који треба да буде уобличен по узору на Свету Тројицу. Њихово полно јединство чини их рањивима једно пред другим. Они ће вероватно имати децу. Њихово хришћанско живљење биће на значајан начин уобличено браком и породичним животом. /…/ Као муж и жена, они треба да живе на начин који гради Тело Христово“.

Због свега тога, полност мора бити ограђена Светом Тајном Брака: „Ван ове Свете Тајне, сједињење мушкарца и жене нема везе са евхаристијском заједницом човека и Свете Тројице. Божји циљ везан за нашу полност – да постанемо једно тело и благодаћу узрастемо у светост – не може се испунити без заветне агапијске љубави и јединства у потпуном светотајинском и подвижничком животу Цркве. /…/ Полна димензија брака се не доживљава просто као прилика за сексуално задовољство, него као повод за целомудрије које мужа и жену приближава Господу. Наравно, Света Тајна Брака не делује магијски, него даје могућност“. То значи: у Цркви се полност не одбацује, него реконтекстуализује.

Уосталом, полни односи се не могу одвојити од њиховог моралног контекста. Ентони Мек Карти, у књизи „Морална сексуалност: сексуални избори, њихова природа и значење“, истиче да моралност и сексуалност увек морају бити повезани. Ален Голдман истиче: „Силовање је увек сексуални чин који никад није моралан. /…/ Неморалност силовања проистиче из крајњег насиља над људским телом, из човековог права да се не буде понижен, и из општег начела да нико не сме да чини било шта са другом личношћу против њене воље, а не због тога што је реч о сексуалном чину. За јело користимо вилице, зубе и језик; за говор усне, зубе, језик; за размножавање – полне органе. То је базични, животињски ниво. Али, код човека постоји и душевно и духовно.“

ОН, ОНА И СВЕТИЊА

У том смислу, јасно је да и полни односи у благословеној брачној заједници на себи имају печат Господњи. Бог је благословио да се људи множе, а што је Бог благословио, то није грех (Пост 1, 28; 9, 1,7). Извесне нечистоте везане са зачећем и рођењем немају везе са личним грехом, него су последица првородног греха, и на њега подсећају (Лев. 12, 2, 4-8).

Полни односи у браку су последица љубави и дати су као средство за победу над страстима и чување чедности. Свети Амвросије Милански каже да у Цркви постоје три начина чувања чедности: супружничко, удовичко и девственичко и сва три су благословена.

О брачној чедности митрополит Антоније Блум каже: „Чедност се и састоји у томе да се према свом телу и душевности односимо као према светињи, која је прожета Божјим присуством. И кад човек телесно општи у браку то није оскврнење, него је то тренутак у коме човек оном другом – који га воли, поштује, који се с трепетом односи према њему – даје своју чистоту, да би је поделио с оним који га прима у чистоти срца и духовној целомудрености. И тада брак заиста постаје Тајна, у којој се збива јединство двоје људи у чистоти и светости брака. Ето где је чедност и корен њеног значења. Уздржање је нешто друго. Човек може да се уздржава од свега што је телесно и да гори свим страстима које му скрнаве ум и срце. Целомудреност није у пуком уздржању и порицању тела него у томе да би се у свом телу видела светост и да би се она, као светиња, поделила са другим човеком“.

Притче Соломонове јасно кажу (Притче 5,15-21): Пиј воду из својега студенца и што тече из твојега извора. Нека се разливају твоји извори на поље, и потоци по улицама. Имај их сам за се, а не туђин с тобом. Благословен да је извор твој, и весели се женом младости своје; нека ти је као кошута мила и као срна љупка; дојке њезине нека те опијају у свако доба, у љубави њезиној посрћи једнако. А зашто би, сине, посртао за туђинком и голио њедра туђој, кад су пред очима Господу путови свачији, и мјери све стазе његове? Руски тумач Светог Писма, А. П. Лопухин тим поводом каже: „Премудри жели да нежни односи између мужа и жене који су успостављени у првим тренуцима њиховог заједничког живота не ослабе током времена, него да узајамна везаност супружника траје читав живот, и да не траже задовољства са стране“.

У Старом Завету се налази и прекрасна Песма над песмама, која говори о љубави двоје младих – вереника и веренице. Она, алегоријски, слика љубав између Бога и душе, али, како каже руски библиста Десницки, чак и ако се тумачи алегоријски, љубав мушкарца и жене се показује као узвишена и прекрасна јер служи као слика мистичке љубави. Да је љубавна блискост брачника нешто греховно, употреба исте у Светом Писму ради сликања везе Бога и човека била би богохулна. Не заборавимо, по ко зна који пут: Свети Павле однос мужа и жене у браку пореди са односом Христа и Цркве.