ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: СВЕТОСАВЉЕ И ПОЛИТИКА ПО ОЦУ ЈУСТИНУ ЋЕЛИЈСКОМ

НЕ СМЕ БИТИ КОМПРОМИСА СА САВЕШЋУ

Отац Јустин је сматрао да је светосавска благовест основа нашег народног, али и државног, живота. Власт, по Светом Сави, није средство наметања, већ обавеза служења народу у Христу. Свети Сава није поставио темеље теократије у формалном смислу, већ је Цркви дао незаобилазни значај у обликовању савести народа. Политика, без тог духовног корена, по оцу Јустину постаје антихристовска, јер гради царства овога света, а не Царство Божије. Српска држава, ако није светосавска, престаје бити српска.

Отац Јустин је говорио:“На рачун народне душе не сме се правити компромис на са ким и ни са чим. Оно што је бесмртно и вечно у нашем народу јесте Светосавље. Оно не зна за „нагодбе“, за „златну средину“, за полуправду и полуистину. Оно зна само за целу-целцату, лазаревску, косовску, вечну Небеску Правду. Оно се бори за њу до краја самопожртвовања, до радосног самораспећа, зато је Крст часни најмилије оружје. Свети Кнез је на светом косовском жртвенику жртвовао себе и сав народ за Небеску Правду. Зато је Косово и постало непресушни извор наше народне философије и етике. Ту је све бесмртно и вечно, све свето и честито. Нашим народним сазнањем господари светосавски наук: ропство без Косова – гробница је из које се не васкрсава, пакао је из кога нема излаза. Ако се мора робовати, онда треба ући у то ропство кроз жртву за Небеску Правду. Јер у таквом ропству народна душа живи Небеском Правдом, страда за њу, али и васкрсава њоме из свих смрти у живот бесмртни и вечни.“

Постоји телесно ропство, и постоји оно духовно. Духовно је опасније, јер убија душу. Телесно се да победити, ако се устане у име вечних вредности.

СРБИ СУ СТРАДАЛНИ СЛОБОДАРИ

Ако икоји народ зна шта значи „Страдање је крста добродетељ“, зна Српски народ. Јер се као нико борио „за Крст часни и Слободу златну“. У његовом сазнању Крст часни и Слобода златна сачињавају један истоветни појам, једну истоветну стварност, једну вечну вредност. Ми Срби знамо: златна се Слобода мора одстрадати часним Крстом. А часни Крст је символ и оружје, непобедно оружје Небеске Правде. На Косову се наша народна душа приволела Небеском Царству и његовим вечним вредностима, а одрекла свега ситног, таштег, пролазног.

„Срб је Христов – радује се смрти“. Ова авакумовска радост у страдању и жртвовању за Христову Небеску Правду јесте нешто специфично наше, српско. Та радост је главна стваралачка сила наше историје. Њоме стоји и њоме се изграђује и наша народна Црква, и наша народна држава, и наша народна култура.“

Жртва је темеље и кров народне заједнице.

ЦРКВА ЧУВА ВРЕДНОСТИ

Само крстом народ може да васкрсава. Ко страда за Христа, са Христом се прославља. Ко не иде за Христом, пропада. Целокупно друштвено устројство на томе мора почивати. Отац Јустин је јасан:“У светосавској философији друштва правило је изнад свих правила ово: не прилагођавати Богочовека Христа духу времена, него дух времена прилагођавати духу Христове вечности, Христове боговечности. Једино тако Црква ће моћи сачувати животворну и незаменљиву личност Богочовека Христа, и остати Богочовечанско друштво, у коме људи другују и живе помоћу божанске љубави и правде, молитве и поста, кротости и смерности, доброте и мудрости, милости и вере, богољубља и братољубља, и осталих еванђелских врлина.“

Без врлина не може живети ни човек, ни народ.

ЦРКВА ЈЕ СВЕТОСАВСКИ НАРОДНА

Зато је Црква више од свих призвана на чување ових светих истина, о чему отац Јустин вели:“Ко је у нас главни носилац и чувар светосавског, немањићког духа и косовске Небеске Правде? – Нема сумње: Српска Православна Црква, Светосавски народна. А у њој: њени првосвештеници и свештеници. Они су то само под једним условом: ако су путем светосавских подвига испунили и преобразили себе светосавским духом. Њихова је прва дужност: да буду носиоци, апостоли, пророци и мученици Небеске Правде и свих светосавских вредности. Нису ли то, онда су творци духовног Косова, на коме се издају највеће светиње нашег народа.

Који год прља, ниподоштава, уништава вечне светосавске вредности наше, припрема нашем народу духовно Косово. Погледајте, зар нема већ много духовних лешева на том Косову? А духовно Косово је најстрашније, несравњено страшније од Лазаревског, јер издаје и уништава наше народне светиње и свете идеале, без којих нема слободарског надахнућа, ни полета, ни јунаштва.“

Кад нема надахнућа, престаје дисање народног организма. Дише се само надахнућем. Ко испред себе не види идеале и смисао, тај не зна због чега је овде.

ЧУВАТИ СЕ ЈУДИНСКОГ ДУХА

Ко изда светиње, издао је све – и небо и земљу, и историју и вечност. Јудински дух је често саблажњавао Србе, и уводио их у пакао пропасти. Црква је дужна да нас чува од јудинског духа у нама и око нас.

Отац Јустин зато каже:“У нашој народној Цркви живе свим својим силама вечне светосавске вредности и света народна предања. Сваки прави Србин оличава собом, у малом, сву нашу народну историју: кроз њега живе, и из прошлости путују кроз садашњост у будућност сви наши оци и праоци. Отуда је отаџбина, на првом месту, живо осећање духовне органске заједнице наше и јединства нашег са свима оцима који су већ у свету бесмртних духова.“

Зато игуман Стефан у „Горском вијенцу“ о себи сведочи:“Ја сам више у царство духовах“. Зато он може да поучи и владику Данила и народ који се бори за слбооду. Без духа, нема слободе: све постаје грдоба ропства. Зато је толико грдобе у нама и око нас. Пијемо грдобу уместо радости Христове. Једемо грдобу уместо слободе у Христу.

КО СУ ВОЂИ СРБА?

Србе могу да воде једино свеци и мученици. Отац Јустин је бескомпромисан:“Ко су наши духовни и морални вођи? Само људи светосавског, лазаревског, авакумовског духа. Нема ли тога духа у наших првосвештеника и свештеника, у наших државника и научника, у наших војсковођа и чиновника, – гле, обневидели су, оглувели су, залудели су. Куда то воде народ? Светосавски је прво од себе почети, прво себе препородити и преобразити вечном Небеском Правдом па онда друге учити правди. Ватра греје и светли самим тим што је ватра. Што више светосавске ватре широм земље наше, и свима ће нам бити топло и светло! А светосавске ватроноше су пре свих и ради свих првосвештеници и свештеници. Нема тужнијег и трагичнијег призора ни на земљи ни на небу од првосвештеника мраконоше и од свештеника мраконоше.“

Свештеник мора да светли. Од њега се очекује сјај Господњи. Он у мраку историје види Сунце Правде.

НЕ ПЛАШИТИ СЕ НОВОГ КОСОВА

Ако треба ићи путем Христовим, ни страдања се не треба плашити, говорио је отац Јустин:“Светосавски је, лазаревски је, српски је: не плашити се новог Косова. Страшније је и од најстрашнијег за све наше бесмртне претке у оном свету и за све праве Србе у овом свету: упасти у ропство без новог Косова, без нове свенародне жртве за Небеску Правду, за Крст часни и Слободу златну. „Васкрсење не бива без смрти“, без смрти за нешто што је бесмртно и вечно. У нашем случају, то је светосавска, Небеска Правда. Радосно умирање за њу, залог је сигурног васкрсења из гроба најцрњег ропства. Само се из оне смрти васкрсава која бива – за Крст часни и Слободу златну.

Ово наше светосавско Еванђеље живи свом својом бесмртношћу у нашој народној Светосавској Цркви. На својим светосавским висинама она је увек народна, никад режимска, никад партијска, никад класна. Стога је она не само залог јединства, него и само јединство нашег народа у свима епохама његовог историског живота.“

Да поновимо: Српска Црква никад није режимска, никад није партијска, и никад није класна.Она може и мора бити само народна Црква.

КО НАС СПАЈА?

Таква Црква ствара народну једнодушност. Отац Јустин вели:“Речено је у Светом Еванђељу: „А у народа који верова беше једно срце и једна душа“ (ДАп. 4,32). Како тада, тако и сада: наша народна вера сједињује сва срца у једно срце – српско срце, спаја све душе у једну душу – српску душу. Таквој вери учи Светосавље. Она и остварује и чува истинско духовно јединство нашег народа. Светосавска вера је једино што је остајало непролазно и неуништиво у нашем народу кроз све његове историске мене и промене. У свима нашим тминама -то је једина светлост: у свима нашим смртима – то је једина бесмртност; у свима нашим мукама – то је једина утеха; у свима нашим тешкоћама – то је једини излаз.

Са свима прецима и са свима савременицима једно смо – светосавским духом. Што више тога духа има човек, то је и његово осећање јединства са целим народом јаче. А у томе осећање и радосна готовост да се живи и умре за народне светиње и идеале. Духовно јединство нашег народа је светосавска тековина и светосавски аманет. Да га чувају и очувају позвани су пре свих – првосвештеници и свештеници Светосавске Цркве. Њихова је главна дужност: да душу народну чувају и сачувају од свих смрти. Да у томе успеју, потребно је да они сами буду и остану светосавски бесмртници.“

У овим речима препознаје се темељ православне политичке философије, где се држава не апсолутизује, него постаје простор служења вишем позиву народа. А Црква је дужна да на то подсећа.