ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: СВЕТИ САВА КАО УЧИТЕЉ МИЛОСРЂА

ШТА НАМ КАЖЕ СВЕТА ЦРКВА

Хришћански идеал праведног друштва заснива се на чињеници да су Богу сви људи једнаки, јер их подједнако воли и указује им милост. Пред Богом су сиромашни само они који су убоги у врлинама, а богати су честити и поштени, ма каквог имовног стања да су.

По Светом Кипријану Картагинском, све што припада Богу – налази се у нашој заједничкој употреби. Неједнакост је почела од поделе земље – грабљивци су себи отели више него што им је било потребно, и тако су се јавили први богаташи и прва сиротиња.

Првобитну једнакост људи Св. Григорије Богослов објашњава овако:

„Шта је лепше од ваздуха, ватре, воде, ветрова, дивљих и питомих плодова, крова и одеће? Све то припада свима: нешто у целини, друго делимично… Сунце излази подједнако свима, киша пада и богатима и сиромашнима, смена дана и ноћи је заједничка за све, дар здравља је свеопшти, свеопшта је граница живота, заједничка моћ осећања… Оно што је опште, заједничко је свима, и знак је праведности Божје. Злато, драго камење и ђаконије које помрачују ум, и сувишно богатство – сва та таштина предмет је надмености малог броја богаташа.“

А Свети Василије Велики је подсећао:

„Грабећи заједничка добра, богаташи од њега праве личну својину. Кад би свако узимао по мери својих потреба, а више остављао онима који немају, не би било ни богаташа, ни сиромаха… Да се ми, обдарени разумом, не покажемо суровијима од бесловесних животиња. Јер се животиње, по природи својој, заједнички користе оним што им пружа земља… Ми скривамо заједничко добро, и сами господаримо оним што припада многима.“

Свети Амвросије Милански каже:

„Природа је свима све дала заједничко. Бог је свему заповедио да рађа тако да буде храна свима, и да земља буде у власништву свих. Значи, природа је створила опште право, а пљачка – право појединца/…/ До којих ћете граница, ви, богаташи, пружати своје безумне жеље? /…/ Земља је – општа имовина, свих, богатих и сиромаха; зашто ви, богаташи, само себи присвајате право на њу?“

Свети Оци су говорили да богатство може бити од Бога само ако је богаташ добар и милосрдан према сиротињи. Али, ако је пљачкаш дошао до богатства и злоставља сиротињу, он је безумник који губи душу и на себе и своје потомство навлачи вечно проклетство.

Свети Кипријан Картагински је говорио да богат човек живи у сталном страху: плаши се да га не опљачкају, да га не убију, да га не оклеветају, да га не изведу на суд, да изненада не осиромаши. Богаташ је роб већи од сваког роба – зато што не жели да се ослободи беспотребног сувишка, и да живи мирно, без искушења. Свети Василије Велики је упозоравао да богаташи отимају од слабијих, али да и њима отимају још моћнији, због чега богатство пролази брже но што поток тече. Златоусти је подсећао да је богат не онај ко има много, него онај који је задовољан оним што има, и да човека не чини сиромашним обиље или недостатак новца, него човекове жеље и неумереност.

Свети Василије је подсећао да је грабљење богатства – пљачка ближњих, па је тврдио: „Колико себи обезбедиш богатства, толико убијеш љубави“, а Златоуст: „Дајте од својих добара потребитима, и увећаћете своју имовину. Јер је речено: ко сиромаху даје, Богу позајмљује.“

Новцем се треба служити као господар, а не бити његов роб, па Свети Амвросије Милански подсећа да су две врсте трошења новца: добра широкогрудост и зла раскалашност. Широкогруд радо прима путнике – намернике, одева убоге, даје милостињу, а раскалашан троши на гозбе и скупа вина. Хришћанин не сме да очајава кад губи земна блага – важно је да не изгуби душу.

Дакле, милосрђе је једини лек против шкртости и опасност које са собом носи богатство. Милосрдан се спасава милостињом, а богат пропада ако је не даје.

Свето Писмо каже: „Ко сиромаху даје, Богу позајмљује“ (Јк.2,17)

Православи народи и православна царства били су засновани на овим начелима.

 

МИЛОСРЂЕ У РОМЕЈСКОМ ЦАРСТВУ

Византијско монаштво је много полагало на творење добрих дела. Кад је у питању манастир Пресвете Богородице Евергетиде (Добротворке), насталом у Цариграду у XI веку, велика пажња се посвећује милосрдном раду. Монаси су били дужни да деле милостињу убогима (на веће празнике више, обичним данима мање), како у новцу, тако и у храни, а мастир је имао осмокреветну болницу са купатилима и нарочитим режимом исхране за болесне.

Манастир Пантократора, кога је Јован II Комнин саградио у XII веку, имао је болницу и старачки дом, као и лепрозоријум – за неговање губаваца. Болница Пантократора имала је педесет кревета, са лекарима и професионалним особљем. Манастир је поседовао пекару за сиротињу.

Свети Сава је, свакако, био васпитан на класичном узору византијског Православља, и настојао је да га пренесе у Србију, па и кад је у питању харитативна делатност.

Свети Сава је веома волео Светог Јована Златоуста и његово тумачење молитве „Оче наш”, у којој Златоусти настојава на томе да Христос није рекао „Оче мој”, него „Оче наш”, и тиме указао на чињеницу да су сви људи браћа, чији је Отац Бог. Зато је старање о сиротињи и немоћнима заповест Божја.

СВЕТИ САВА И ЊЕГОВИ ТИПИЦИ

Стварајући Хиландарски и Студенички типик по узору на правила цариградске обитељи Богородице Евергетиде, Св. Сава је пренео и његове одредбе о милосрђу. Ево 33. поглавља Студеничког типика:

„А оно што ће бити речено, и што ви треба веома да чувате, не малу корист и спасење вам умножава. А шта је то? На вратима давање страним и немоћним, који су нас покоја ради посетили, због њих и гостионицу сазидасмо… у којој ћемо страној браћи одмора дати и немоћнима да леже, колико моћ допушта да их удостојимо бриге. А наге и босе одевати и обувати старом вашом одећом и обућом, што нећете ви сами давати јер то не дозвољавамо него игуман. А треба хранити гладне и души давати, као што рекосмо, узакоњеним хлебом и вином и сочивом неким од хране ваше претекле… А ово треба од уздржљивости ваше да буде, а ако није могуће, а оно нека од сувишка буде. И Богу је мило, ако је могуће. А и умрле треба сахрањивати. Гробље за странце је ради њих подигнуто … А не треба сахрањивати тек како било и као случајно, већ прво ви, отпевавши погребне песме и друго достојно збринувши, ништа не изостављајући, најчистије од свега треба према страној нашој браћи чистоту указати, да и ми чисту и богату милост за њих од Бога примимо. А не волимо да икога са врата наших празног отпустите.“

У 40. поглављу Студеничког типика о болницама и болничарима пише следеће:

„…Заповедамо дакле да се изабере болеснима ћелија која је по изгледу добро успела болница; и постеље поставити болеснима за лежање и одмор, и болничара им дати како би им помагао у свему. Ако ли … многи у болест падну, да им се дају два болничара, арула велика, тј. огњиште од метала сковано и преносиво. А на њему ћете болеснима укроп топити и друго што им је за утеху, по могућству, што је за јело и пиће и за остале потребе. Игуман свагда, а не ретко, у болницу нека долази и свесрдно посећује братију и свакоме доноси потребно…“

Тако су настале прве српске болнице – из Савиног милосрђа.

МИЛОСРЂЕ И ЗАКОНИ

Не треба заборавити ни најважнији правни документ србског Средњег века – Законоправило Светог Саве, настало по византијским узорима, али за потребе његовог народа. У Номоканону је низ црквених правила о помоћи сиротињи и потребитима. Пре свега, ту је 59. апостолско правило које одређује најстрожу казну за епископа ако одбије да помогне сиромашном свештенику – све до рашчињења. Византијски канониста Зонара то правило тумачи овако: „Црквено богатство Свето Писмо назива богатством сиромашних и треба га разделити сиромашнима.” Свети Теофило Александријски, својим 11. правилом, каже: „Сиромашни… да се хране у цркви, и да им се укаже свако старање/…/“ Седми канон Сардикијског сабора налаже да је епископ дужан да заступа оне којима се чини неправда, и да, у таквим случајевима, мора да се обрати самом цару. У Цркви је, у рановизантијском периоду, била успостављена служба екдика, епископских помоћника, који су имали задатак да се „супротставе насиљу и мучењима од стране богатих и одбране сиромашне од насиља”. Екдике су бирали епископ, свештенство и представници народа, а њихову улогу је, 385. године, објаснио цар Теодосије I, у писму екдику Теодору, рекавши му да му је дужност да буде као отац према народу и „да не дозволи угњетавање земљорадника и грађана порезима; да помаже службеницима у сузбијању дрскости архоната, чувајући поштовање њихове части… и да их штити (народ, нап. В. Д.) као децу.”

Епископи су, по Јустинијановом законодавству, морали да се старају о сиромашнима. Велика брига посвећивана је и удовицама, које, по 11. канону Теофила Александријског треба да се хране од цркве и примају од ње помоћ. Пажња је посвећивана и откупљивању заробљеника (та традиција православних остала је снажна и касније. Кнез Иво од Семберије откупљује, трошећи сво имање, србску нејач заробљену од Турака, и Филип Вишњић вели: „То ће Иви Господ ‘Ристос платит’/ када Иво буде на истини”.)

Номоканон налаже, у складу са Мојсијевим законодавством, да газда надничару мора одмах исплатити зараду: „Да не преноћи плата твога надничара код тебе до јутра, нити пак да лишиш плате сиромаха… Истога дана да даш плату његову пре заласка сунца, јер је сиромах и њој се нада, да не повиче ка Господу против тебе и биће ти грех.” Пажња је била посвећена тестаментарној вољи оних који су, посмртно, завештали да се од њиховог новца подижу болнице, странопријемнице, сиротишта, народне кухиње, итд.

Номоканон је, подсећајући на то да су злоставитељи оца и мајке у Старом Завету били кажњавани смрћу, децу – насилнике лишавао наследства, као и децу која су занемаривала родитеље у слабости и немоћи. Кажњавани су и родитељи који занемарују децу. 14. канон Гангрског сабора проклиње синове и кћери који остављају, „под изговором побожности” (одласка у манастир), незбринуте оца и мајку, а 17. канон тог истог сабора проклиње оне који не васпитавају своју децу и „не хране их до потпуног узраста”, него их напуштају.

ЗАШТИТА СОЦИЈАЛНО УГРОЖЕНИХ

Учење Номоканона о заштити социјално угрожених др Миодраг Петровић укратко излаже овако:

„Остацима схватања која нису била у складу са хришћанским учењем о односу према човеку – унетим у номоканон из Мојсијевог и других законодавстава – свети Сава је супротставио, већ у уводном делу (Номоканона), учење о социјалној правди. Такво учење је, значи, изложено не само пре свих грађанских и црквенограђанских прописа, него и пре канона, за које треба рећи да су распростирањем хришћанске идеологије о човекољубљу (филантропија) постепено потискивали из грађанског законодавства одредбе нехришћанског садржаја. Дуго је трајао тај процес, јер су носиоци власти у Византији водили бригу превасходно о државним интересима, а ови су се једним делом заснивали на робовласничком систему који се одржавао строгим законским мерама. Неке од тих мера су се нашле и у Номоканону. Другачије није ни могло бити с обзиром да је укључиван интегрални текст појединих закона као, на пример, Прохирона. Заузврат томе, свети Сава је у Номоканон унео, између осталог, 35. новелу цара Алексија I Комнина из 1095. године о заштити робова.

Посебну пажњу побуђује разноврсност прописа који до танчина задиру у социјална питања човека од рођења и пре, тј. од зачећа па до смрти. Сложеност ових питања је заступљена нарочито у оквирима породичног права, али и у обавезама друштва према појединцу. Породица се све чешће штити законом и поставља, за разлику од римског права, на чвршће правне темеље. Истовремено се испољава висока свест о значају узајамних социјалних обавеза родитеља и деце, о сложеној улози мајке, о статусу супруге. Удовицама је посвећена изузетна пажња; о бризи према њима говори се првенствено у канонима, који само потврђују, односно надовезују се на богату традицију – да оне „треба у цркви да се хране и да им се указује свако старање”. Подједнако се бринуло и о сиромашним девојкама.

У тесној сарадњи са носиоцима грађанских власти Црква се старала о оснивању „часних домова”: старачких, сиротињских, за болеснике, за незбринуту децу, за људе са стране и др. Ови домови су имали своје административно и управно особље; покретну и непокретну имовину, која се стицала и путем завештаја. Пословање у тим институцијама милосрђа одвијало се под општим надзором епископа, чији је задатак био, између осталог, да „заступају сиромашне, теше ожалошћене, бране оне којима се чини насиље”. Као угрожени помињу се и људи са телесним манама: слепи, глуви, неми, хроми и др.

Њих штите првенствено црквени канони, а под њиховим утицајем и грађанско законодавство. Разграната социјална делатност и све веће потребе показале су да епископи не стижу свуда да се одазову, ради чега су конституисани defensores ecclesiastici.“

Томе нас је учио и научио Свети Сава.

О томе је и траг у народним причама. Ево једне од њих.

СВЕТИ САВА И МИЛОСРДНИ ПРОСЈАК

Преобуче се Свети Сава у просјачко одијело па пође по свијету да окуша људе. Тако дође једном просјаку, који није имао нигђе ништа, под драгим Богом, него је био сав у живој рани, гђе су се били и црви закотили. Кад га Свети Саво замоли да му што удијели, просјак му рече: „Ја ти немам ништа дати до ових црва”, па се маши руком, те извади из ране пуну шаку црва и даде просјаку Сави, јер је знао да не ваља просјака одбити. Свети Сава прими црве, који се у његовој руци претворише у жуте дукате. Он их врати болесноме просјаку, па се за њ помоли Богу и спасе га муке и невоље.

Свети оче Саво Милостиви, моли Бога за нас!