ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ О ПРАВОСЛАВНИМА И ИНОСЛАВНИМА

УМЕСТО УВОДА

Један од највећих светаца Православне Цркве у 20. веку био је Свети Нектарије Егински, кога данас прослављамо. Чудотворац и исцелитељ, он је за живота био и велики бранитељ православне вере. Савремени екуменисти у Цркви од Истока, који тврде да су све вероисповести на истом путу ка Богу, никако се не би сложили са Светим Нектаријем. Али, православни га сматрају својим учитељем и зато је важно да се сетимо његових поука.

Свети Нектарије нам је говорио да је Православна Црква истинита зато што је у њој Богчовек оставио Себе у Светој тајни причешћа. А ево шта Свето Причешће доноси достојном причаснику:“ О! Колико срећним и блаженим треба сматрати онога ко се до-стојно причешћује светим божанским Тајнама! Такав из Цркве излази сав обновљен, јер огањ божански, светим причешћем заједничар душе човечије, спалио је све његове грехе, а човека напунио божанском благодаћу, разум освештао, силе душе оснажио, ум просветио и срце страхом Божијим приковао, и на крају је показао скинијом самог духа.

Ко се достојно причестио, примио је као залог Царство Божије. Такав је обучен у божанско бојно рухо, које га чува од свакога зла и сваке лукаве помисли, и чини га неустрашивим и пред самим демонима. Срце достојно причешћеног пуни се неизрециве благодати и неисказиве раздраганости. Само такав човек опажа надошлу промену, и радује се због свог обнављања. Свака врлина краси његово срце и једино жуди за сједињењем са Богом. Душевни мир, који му прибавља опажај измирења и заједнице са Богом и небески мир који царује у њему, огледају се на његовом благоумилном лицу, лицу причасника Божијег. А и сав његов спољашњи изглед сведочи о његовом моралном стању; ту су невина чистота и девственост, две крилате деве које облећу око њега, и које свима говоре о њему. Ето нарави онога ко се истинито и достојно причешћује, и резултата светога причешћа.“

Зато се вера православна мора чувати. Само у њој се можемо сјединити са Христом.

ЦРКВА КАО СПАСЕЊЕ

Нама, људима, нема спасења без Цркве.

Свети Нектарије нас је томе јасно учио:“ а) Црква је божански верски систем (организам) који је утемељио Господ наш Исус Христос, који је освећен просветљењем Светога Духа на дан свете Педесетнице у свој пуноти истинâ, законâ, и тајни и заповести Његових.

б) Црквом се, такође, назива и организација верних, која је изграђена на темељима апостола и пророка, а чији је угаони камен Сам Исус Христос. Црквом се, исто тако, по синегдохи• назива и храм Божији у коме се врши богопоштовање и савршавају тајне Новог Завета, а сабрано тело верних поштује и клања се троипостасном Богу.“

Свети Нектарије је подсећао:“Циљ Цркве је спасење људског рода и успостављање царства Божијег на земљи, то јест општење Бога са људима и успостављање љубави, мира и слободе, царства у коме би царовао Бог који се јавио и у коме би Он успоставио непрестану заједницу човека са Богом, ради очишћења, благодаћу Светога Духа, старога човека од греха и његовог обновљења по обличју његовога Саздатеља.“

Како се спасење врши? Свети Нектарије је подсећао:“Црква то дело испуњава приводећи човека вери Христовој проповедањем божанске речи, препорађајући га тајнама и руководећи га ка хришћанском савршенству према етичким начелима Јеванђеља.“

Без Цркве, човек је изгубљен и не зна куда би и где би. Црква је једини путоказ у мраку нашег земног битовања.

О РАНОЈ ЦРКВИ

О раној Цркви, Свети Нектарије пише:“Црква има три периода: а) од Адама до Мојсија, б) од Мојсија до Спаситељевог доласка и в) од Спаситеља Христа до свршетка века.(…) У првом периоду се управљало божанским јављањима путем усменог предања. У другом се управљало по писаном закону и поукама пророкâ, а у последњем према светом Јеванђељу у његовом писаном и неписаном облику , то јест по светом Предању .(…) Црква је била прогоњена одмах по свом оснивању и претрпела је многобројне прогоне, али нико није могао да је уздрма, јер се темељи на несаломивој стени, а то је Сâм Христос и врата пакла неће је надвладати“

Тако је и данас. Много је искушења, али је победа осигурана.

ПРВИ ЈЕРЕТИЦИ

По Светом Нектарију, том читавог свог постојања Црква Божја је трпела прогоне – од спољашњих и унутарњих непријатеља. Спољни прогони су потицали од паганске државе, а унутрашњи од јеретика.

Многе су јереси узнемиравале Цркву. Свети Нектарије каже:“1) Јерес Симона мага, 2) Јерес Евионитâ, хришћана који су тежили јудаизму и који су се држали Сабата, обрезања и других јудејских одредби и порицали су божанство Господа нашега Исуса Христа. 3) Гностичка јерес, чији су следбеници мудровали да је знање значајније од вере и сматрали да је Исус један од „еона“ потеклих од Бога. 4) Јерес Монтаниста који су били следбеници Монтана из Фригије, бившег Кибелиног жреца, а он је проповедао да је он „параклит који ће завршити Христово дело“ (од 150. г. по Хр.), 5) Јерес Манихејаца, следбеникâ Манија (или Манеса), мага изгнаника из Персије у 4. веку. Ова јерес је била мешавина гностичких учења и персијске митологије. Признавала је два једнака начела: начело светлости и начело таме и сматрала Спаситеља нашега Исуса Христа једним од бића светлости. 6) Јерес Монархијана, или Савелијанаца, која је названа по Савелију презвитеру из Птолемаиде (250-260. г. по Хр.). Они су учили да су отац, син и свети дух три различита имена једне исте Божије личности, да је назив отац име те једне личности које му се даје када се јавља у незамисливој величанствености, да је син име те исте личности када се јавља како самога себе открива и ваплоти и настањује се међу људима, а назив свети дух је име које му се даје када је схваћен као непосредно дејство на створења у делима стварања, промисла, или благодати. 7) Аријанска јерес је добила назив по имену Арија александријског презвитера. Аријанци су учили (око 318. г. по Хр.) да је друга личност свете Тројице подређена првој личности и да је она његово створење. 8) Јерес Македонијана, или Духобораца, названа је по Македонију, епископу Константинопољском (341-360. г. по Хр.). Ови су говорили да је Дух Свети створење и служитељ Оца и Сина. 9) Јерес Пелагијанаца названа је по презвитеру Пелагију. Они су одрицали преношење праотачког греха на људски род (413. г. по Хр.). 10) Несторијанска јерес добила је име по Несторију патријарху Константинопољском (428-431. г. по Хр.). Они су потпуно раздвајали две Христове природе и порицали њихово потпуно сједињење, тврдећи да је у питању просто спајање. 11) Јерес Монофизита, или Евтихијанаца, назива се тако по Евтихију, архимандриту константинопољском. Монофизити су, насупрот Несторијанцима, учили да се у Исусу Христу налази само једна природа (451. г. по Хр.). 12) Јерес Монотелита је произашла из монофизитске јереси. Они су учили да је у Исусу Христу само једна воља. 13) Ту је, напослетку, иконоборска, или иконокластичка јерес. Зачетник ове јереси је цар Лав III, назван Иконоборац (иконоборство је трајало од 726-878. г. по Хр.).“

Црква је победила све јереси, и опстала до дана данашњег.

РИМОКАТОЛИЦИ И ПРОТЕСТАНТИ

Што се римокатолика и протестаната тиче, о њима је Свети Нектарије говорио:“ а) Западна Црква која је у много чему увела новотарије, па и у догмату о происхођењу Свесветог Духа и б) Протестантска Црква која се појавила у 16. веку по Христу одвојивши се од Западне Цркве и која се дели на више њих под разним именима.

1) Лутеранци – названи по немачком монаху Мартину Лутеру из Ајзелбана у Пруској (1483-1546), а називају се још и евангелисти.

2) Калвинисти – по Жану Калвину из Новиона у Француској (1509-1561), а зову се још реформисти.

И једни и други за једини извор хришћанства прихватају само Свето Писмо и одбацују свето апостолско Предање.

Лутеранизам се проширио у северној Немачкој и скандинавским земљама, а калвинизам у неким областима Француске, Холандије и у Шкотској. Тамо се тако преобразила да је постала некаква посебна Црква Шкотланђана, или Црква Презвитеријанаца, пуританаца. И најзад

3) Англиканци или епископалци.

То су протестанти Англиканске Цркве који у потпуности одбацују Предање Цркве и имају тростепено свештенство и црквену јерархију, а делимично и литургијски поредак о вршењу божанске евхаристије.“

Данас су многи протестанти дошли до постављања жена за бискупине и пасторине и „венчавања“ елџибитника. Нико се од њих, колективно, није вратио Цркви од Истока.

ДОГМАТИ И ЉУБАВ

Свети Нектарије, наравно, није био никакав мрзитељ инославних. Он је говори да одбрана вере не сме да умањује осећање љубави:“Учитељи мржње су ученици злога, јер из истог извора не извире и слатко и горко.“

Христос је Истина. А Христос је, по Светом Нектарију, био у исти мах и строг и снисходљив према људским слабостима:“А што се тиче односа Бога према људима, у Исусу Христу је био двојаки карактер, карактер непоколебљиве строгости и карактер умиљате љубави; непатворена и беспримесна чистота и нежно састрадавање углавном управљају Његовим речима и делима. Закон Божији је савршено свет, а кршење закона је кривица и одвратни грех, то је скврнуће и гнусоба, али грешник је Његова непрестана брига, предмет Његовог сажаљења и милосрђа… природа Исуса Христа била је усклађена мешавина строгости и љубави, светости и састрадавања, то је Богочовек који се открива, Њему је Отац Бог, а људи су му браћа; Он је чист и свети као Бог, а нежан и приступачан као Богочовек.“

Такав треба да буде наш однос према вери: бодро је чувајмо и никад је немојмо издати, али имајмо љубави према људима и не заборављајмо да смо од истог Оца саздани.