ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ДВОЈЕСЛОВ, ПРАВОСЛАВНИ ПАПА РИМСКИ

Владимир Димитријевић, Фото: intermagazin.rs

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ О ПАПИ ГРИГОРИЈУ

Реч „папа“ значи отац, и зато православни немају ништа против правоверних папа. И патријарх александријски, наш, источни, има титулу „папа и патријарх целе Африке“. Ми смо против папе као челника римокатоличке јереси, који себе сматра незаблудивим по питањима вере, и који себе зове намесником Христовим на земљи. Али, док је Запад био правоверан, имао је дивне папе у Риму, међу којима је и Свети Григорије Двојеслов, који се слави на данашњи дан.
О њему у Прологу пише Свети владика Николај:“Син сенатора Гордијана, и сам потом би сенатор и началник града Рима. Но чим му се отац упокојио, он се преда духовном животу. Од свог великог богатства сазида шест манастира у Сицилији и седми у самоме Риму у част апостола Андреје, у коме се и он постриже. Силвија, мајка његова, такође се замонаши у једном женском манастиру. По смрти папе Пелагија изабран би Григорије за папу. Он бежаше од те части и власти, и кријаше се по горама и гудурама, но Господ га проказа онима који га тражаху на тај начин што се појави стуб огњен од земље до неба на оном месту где се Григорије кријаше. Беше необично милосрдан. Сав свој доходак употребљаваше на склоништа бедних и на гостопримство. Често призиваше бедне људе и служаше им око трпезе. Бавио се и писањем корисних књига. Двојеслов, или Сабеседник, он се и назива зато што је написао књигу под тим именом, у којој је изнео врлине и чудеса италијских светитеља. Саставио је и свету Литургију Пређеосвећених Дарова, која се служи средом и петком Часнога поста. Његов архиђакон Петар виђао је голуба где лети изнад његове главе кад је седео и писао. Представио се Господу 604. године.“
Каква је улога Светог Григорија у привођењу Запада правоверју?

ПАПА ГРИГОРИЈЕ И ЦРКВА НА ЗАПАДУ

Велику улогу у стварању снажне црквене организације на Западу угледни историчар Питер Браун приписује Светом Григорију Двојеслову, папи римском, који је, за време своје архијерејске службе, послао на хиљаде писама, и објавио „Пастирско правило”, у коме је нагласио значај епископа, али и побожних владара, за људске душе које су им од Бога поверене. Папа Григорије је формирао лик епископа као човека највећег угледа у друштву, побожног духовника, али и чувара традиционалног римског поретка. Он себе није величао као моћника, него је своју мисију, по Брауну, доживљавао као мисију упозорења – свет се ближи свом крају, он је трошан и непостојан, а рушевине древног Рима о томе довољно говоре. Због тога свим средствима треба стремити Христу. Умео је папа Григорије да оштро кори епископе из свог видокруга који не живе како треба – тако је архијереју у Солину, у близини Сплита, писао да он само прави гозбе и уопште не чита Свето Писмо, нити бдије на молитви, па чак презире и основне законе црквеног понашања. Сматрајући да су потоња времена, Григорије је, између осталог, настојао да што више мисионари. У његово доба, кад се вратио из Цариграда у Рим, Визиготи су у Шпанији постали хришћани. То га је одушевило, и решио је да пошаље мисионаре Англосаксонцима. Кад је видео како Свети Августин и дружина делају, писао је својим сатрудницима да тамо, у Британији, Господ чини чуда као у доба апостола.

ПОУКЕ ГРИГОРИЈЕВЕ СВЕТОМ АВГУСТИНУ

Свети Августин је у то време хиротонисан за епископа Кента на територији Цркве Божје у Галији, и одмах је Светом Григорију Двојеслову упутио низ писама са канонским недоумицама. Питао га је како епископи треба да живе са својим клиром, како да деле дарове које верујући доносе пред олтар и како да се понашају у цркви. Свети Григорије му је отписао да је Свети Павле у посланици Тимотеју дао јасна правила. Новац који народ даје дели се на четири дела: један иде епископу и његовом дому ради творења милостиње, један део иде клиру, један сиротињи, а један служи за обнову и изградњу храмова. Али, пошто Августин живи као игуман са својом братијом, и све им је заједничко, он не мора узимати ништа за себе. Клирици нижих чинова нека се жене и нека имају посао од кога могу да живе, али да живе часно и целомудрено. Августин је питао Светог Григорија зашто, ако је вера Цркве истоветна, у Риму служе Литургију на један, а у Галији на други начин. Свети Григорије му рече: „Теби су, брате мој, несумњиво познати обичаји Римске цркве. Желим да ти, ако у Римској, или Галској, или било којој другој Цркви нађеш оно што је Свемогућем Богу угодно, пажљиво то одабереш и да учиш Цркву Англа, још увек неискусну у вери, ономе што сматраш да је неопходно узети од ових Цркава. Јер не украшава место добра дела која се тамо чине, него добра дела украшавају место. Зато из сваке Цркве узми оно што сматраш правилним и побожним, све сабери у једну целину, и видећеш како ће се душе Англа на то навићи”.
На питање како кажњавати оне који опљачкају храм, Свети Григорије, с великим пастирским старањем, каже да пре свега треба видети зашто је неко пљачкао. Ако је то учинио због крајње беде, треба га казнити новчано; ако није, него је својим поступком ударио на светињу из похлепе, треба га бичевати. Ипак, и тада треба каштиговати с љубављу, јер је казна ту да исправи, а не да баци човека у пакао: „Ми смо дужни да верне учимо послушности, као добри очеви своју децу: јер их они туку због кривице, да би их васпитали као своје наследнике, и остављају баштину онима које су раније строго кажњавали. Тако смо и ми обавезни да свагда памтимо љубав, а љубав ће нам указати на средство за поправку, да не измишљамо ништа неразумно. Треба додати да они морају да врате све што су из храма покрали; али Црква не треба да се окористи делима земаљским, јер јој је то забрањено и зато се не треба сувише старати о непотребном” (то јест, о материјалном благу.
Што се брака тиче, иако су стари римски закони то дозвољавали, Свети Григорије забрањује бракове између потомака рођене браће и сестара, јер је потомство таквих бракова болесно и кратковеко. Брак са маћехом је строго забрањен, јер њиме човек открива наготу свог оца. Забрањено је и женити се супругом свог брата, јер је она била једно тело с њим: „Кажу да су многи из народа Англа, док су били неверници, ступили у такве бракове, али кад примају веру нужно је да им се нагласи да се морају развести јер су такви бракови смртни грех. Нека се убоје тешког суда Божјег – јер ће за повлађивање својим телесним жељама добити вечне муке. Ипак, зато што не могу бити кажњени за грехе учињене из незнања пре крштења, само по себи то их не спречава да примају Тело и Крв Господњу. Јер Света Црква неке грехе поправља строгошћу, а друге мекотом, трпељиво их подносећи по својој мудрости – јер се отпор зла често побеђује трепљивошћу и снисхођењем. Али сви који су пришли вери морају да се одрекну од настављања таквог сажитељства. Ако они то не желе да учине, да не примају Тело и Крв Господњу, јер грех се у извесној мери може опростити онима који га чине из незнања, али га треба строго кажњавати ако се чини свесно”.
Што се тиче епископске хиротоније, њу, пише Свети Григорије Двојеслов, Августин може да врши самостално само зато што је тренутно једини епископ у Британији. Међутим, требало би позвати и епископе из Галије, као сведоке хиротонија. Епархије које се стварају на новој територији не треба да буду много удаљене једна од друге, да би се приликом хиротоније будућих владика архијереји лако сабирали да ову свету тајну обаве скупа. Што се тиче односа епископа Британије и епископа Галије, епископи Галије се не могу потчињавати Августину, али их он може подстицати на добро примером свог живота и ревности за Христа. Августина ће слушати само будући епископи Британије.
Што се крштења трудне мајке тиче, Свети Григорије га дозвољава, као и улазак мајке у храм после порођаја, јер она порођајним мукама искупљује телесно задовољство у коме се збило зачеће. Муж не треба да приступа својој жени док год она доји, и треба се борити против злог обичаја да се бебе, због мушке похоте и насртљивости, дају дојиљама, како би жена што пре могла да ступи у односе са мужем. И жена која има месечницу може да улази у храм, као она крвоточива коју је Господ излечио, вели Двојеслов.

ЧУВАЊЕ БРАЧНЕ ЧИСТОТЕ

Муж који је имао однос са супругом не може ићи у храм док се не окупа; али, и кад се окупа, не може да улази одмах. Свети Григорије у писму архиепископу Августину пише: „Кад муж има однос са женом, њихове су душе скупа устремљене ка задовољству телесне жеље; зато, док огањ пожуде у њему не буде угашен, он не треба да се појављује међу верницима у храму, обремењен грешним жељама. /…/ Наравно да не можемо да сматрамо да је брак грех, али, пошто чак ни законити однос не пролази без телесне жеље, правилно је после тога уздржавати се од посећивања светог места, јер нема жеље без греха. Онај који је рекао (цар Давид, нап. прир.): „Гле, у безакоњима сам зачет, и у гресима роди ме мати моја”, није рођен у прељуби и разврату, него у законитом браку. Но он је знао да је зачет у безакоњу и туговао је што је рођен у греху, и, као дрво, осећао је да му у гранама струји сок греха, који продире у сам корен. /…/ Гнев против греха је праведан, али је штетан, јер онај који се гневи на себе узима кривицу пошто нарушава мир у души. Тако је и телесно сједињење законито, ако се обавља због продужења потомства, а не ради похоте и утољења страсти. /…/ Треба се сетити да је Господ говорећи с народом на Синају, њима прво заповедио да не прилазе женама. И ако је Господ, општећи с људима путем посредника, од њих због телесне чистоте тражио да не прилазе женама, зар нису дужни да чувају чистоту женског тела они који кушају Тело Господа Свемогућег, и који се прожимају величином ове непојамне Тајне? Зато је и свештеник рекао Давиду да ће његовим људима дати хлебове предложења ако су се уздржавали од жена, а Давид се, да би хлебове добио, заклео у чистоту својих људи.”
Што се тиче оскврнења блудним покретима у сну, било мирјана, било свештеника, о њима треба размишљати у складу са околностима под којима се то десило, и расудити да ли свештеник може да служи службу и да ли мирјанин може да се причести: „Јер сви греси бивају од три узрока, који се зову наговором, подстицајем и попуштањем – ђаво наговара, тело подстиче, а дух попушта. Јер на први грех је наговорио ђаво, који је на њега подстакао Еву, а дух Адамов је допустио греху да се деси; стога, кад душа стане на суд са собом, важно је разликовати наговор од подстицаја, а подстицај од попуштања. Јер ако ђаво не наговори душу на грех, и ако тело у греху не нађе задовољство, грех не може бити учињен. Кад тело почиње да се радује греху, грех расте, а кад душа попушта греху, грех побеђује. Стога је семе греха у наговору, раст греха у подстицају, а зрелост му је у – допуштењу. Често бива да зли дух продире у мисли и смућује тело, али ипак дух не попушта пред искушењем. Зато се тело не може предати греху мимо духа, а дух, противећи се похотама плоти, побеђује дозиве греха, зато што одбија да му попусти, или, попуштајући, горко тугује због своје немоћи.”

КАКО СЕ СВЕДОЧИ ПРАВА ВЕРА?

Пошто се Свети Августин жалио папи Григорију на то да је жетве много, а посленика мало, овај му је послао нове саподвижнике, Мелита, Јуста, Павлина и Руфинијана, као и свете сасуде, олтарске покрове и украсе, богослужбене одежде, частице моштију и неопходне књиге. Шаљући му палијум – омофор – као знак епископске власти, Свети Григорије је Августину послао и писмо у коме му налаже да хиротонише дванаест владика за Англе.
Колика је била мудрост Светог Григорија, и његово старање о Енглезима, види се из писма упућеног игуману Мелиту, у коме му православни папа римски налаже да се не руше идолопоклонички храмови новокрштеног народа, него да се искористе да се у њима направе храмови праве вере Господње: „Кад ти људи виде да њихова светилишта нису разорена, они ће прогнати заблуду из својих срца и радо ће ићи на места која су им позната да би признали Истинитог Бога и да би Му се молили. /…/ Не дајте им да приносе животиње на жртву ђаволу, него нека их сами користе за храну, благодарећи Творцу сваке твари за Његове богате дарове. Тако ће кроз спољашње радости лакше прићи радостима унутарњим; јер је немогуће у једном једином трену њихове непокорне [неподатљиве] умове лишити баш свега. /…/ Тако је и Господ, Који се јавио Израиљцима у Египту, заповедио да Му служе истим оним жртвама које су претходно приносили ђаволу, и баш стога заповедио да Му приносе животињске жртве.”
Када је чуо да Свети Августин, милошћу Божјом, чини многа чуда у народу, Свети Григорије га је подсећао на смирење: „Сазнадох, најмилији брате, да је Свемогући Бог из љубави којом те воли преко тебе учинио велика чуда за народ који је сада вољом Његовом прибројан изабранима. Зато је неопходно да ти овај небески дар примаш не само с радошћу, него и са трепетом. Радуј се јер се душе Англа спољним чудима покрећу ка унутарњој благодати, али и дрхти, јер таква знамења код слабих духом могу да изазову уздање у себе самог, због чега част која се споља указује преко гордости може да доведе до унутарњег пада. Треба се сетити да су ученици, вративши се пуни радости са своје проповеди, рекли свом Учитељу: „Господе, и демони нам се покоравају у име Твоје”, а Он им је одговорио: „Не радујте се томе, него се радујте што су ваша имена записана на небесима”. /…/ Зато не чине сви изабрани чуда, али су имена свих изабраних записана на небесима; зато верни ученици не треба ничему да се радују осим добрим делима, која су учинили скупа са свима изабранима, и та је радост вечна. Стога, брате мој, док твориш спољна чуда влашћу Господњом, пази добро на себе и немој престати да понављаш самом себи колико је велика милост Божја према народу, због чијег си обраћења обдарен влашћу да твориш чуда. И сети се да, сваки пут кад против свог Творца грешиш речју или делом, ти то треба да имаш на уму да би ти сећање на грех помогло да не допустиш гордости да узрасте у твом срцу. И какве год власти да чиниш чуда си се удостојио, имај у виду да то није дар теби, него онима ради чијег си спасења тим даром обдарен”.

СВЕТИ И БРИЖНИ ПРАВОСЛАВНИ ПАПА

Затим је Свети Григорије послао дарове и писмо краљу Кента Едилберту, у коме га похваљује због примања вере и моли да свим силама свој народ приводи Христу, служећи, пре свега, личним примером. Као узор истиче му Светог цара Константина који је постао најславнији владар обраћењем Христу, и саветује га да своје поданике приведе Богу чиме ће постати и славнији од свих и спасити душу. Саветује га и да слуша епископа Августина, узорног мужа вере и учености окађене светињом, јер ће краљево послушање ојачати Августинове молитве, узнете за краља и његов народ пред престолом Божјим: „Уз то, хтели бисмо да Ваше Величанство зна да се ближи крај света, како о томе говори реч Свемогућег Бога у Његовом Светом Писму, и да долази већ Свето Царство коме неће бити краја. Како се ближи крај света, прети нам много тога чега није било некад; биће поремећаја у ваздуху, и ужаса са неба, и изненадних олуја, и ратова, и глади, и куге, и земљотреса у разним крајевима. Неће се сва ова збивања остварити у наше доба, али ће наступити после нас. Зато ако видите нешто од овога у својој земљи, не падајте духом; јер нам се сва та знамења краја света шаљу као упозорење, да бисмо кад дође Судија, били спремни да Га сретнемо својим добрим делима”.
Пишући о смрти Светог папе Григорија, Беда Уважени га велича као апостола Енглеске. Истиче да је он, за разлику од других папа, који су зидали храмове и украшавали их златом и сребром, сав живот посветио спасавању људских душа и све што је имао разделио сиротињи. Као и Јов, о коме је писао, био је очи слепоме и нога хромоме, и истински отац убогима. Свети Григорије се много радовао обраћењу Енглеза: „Језик Британије, који се донедавно састојао у варварском шкргуту зуба, сад се учи да поје хвалу Богу јеврејским „Алилуја”, писао је дивни патријарх римски.
На гробу Двојеслова нашао се епитаф: „Сакриј, земљо, ово тело и учини га прахом својим, да би га вратила у живот по речи Господњој. Ка звездама је његова узлетела душа, избављајући се од таштине, а тело се у вечни живот упутило стазом смрти. У овој гробници се од погледа скрива велики папа, који је пуном мером добра заслужио бесмрће. Давао је храну гладнима и озеблима одећу, душе је лечио благодаћу спасоносне Жртве (Евхаристије, нап. прир.). Све што је рекао потврдио је својим делима, тајни смисао учења допунивши јавним примером. Он је Христу привео Англе учећи их вери; цео је народ био обраћен његовим трпљењем и вером. Трудом и науком, бригом и својом ревношћу паству је Господњу умножио, мислећи само о томе. Стога нека заувек седи у савету Божјем, и да буде награђен по заслугама од Онога Чија је милост безмерна”.

УСПОМЕНА НА ПАПУ

Преподобни Беда истиче да је Свети Григорије, пре но што је постао епископ Рима, на пијаци робова угледао младиће складне грађе, благог и лепог лика. Када је питао трговца робљем јесу ли они хришћани, овај је рекао да нису. Григорије је из дубине душе уздахнуо: „Како ми је жао што саздатељ таме влада људима тако светла лика и што су душе, одевене у такву спољашњу благост, лишене благости унутарње”. Питао је Свети Григорије и за име народа коме припадају, и добио одговор да су то Англи, на шта је рекао: „Добро, они имају анђеоска лица, и треба да се присаједине анђелима небеским”. Када је чуо да су из области Деира, он је рекао: „Деира, то јест De ire” (на латинском „из области гнева”, то јест из области лишене свеспасоносне благодати Господње, нап. прир.), и узвикнуо: „Алилуја! Тако ће у овој земљи певати хвалу Богу Творцу”
Да не заборавимо – православни папа Григорије је био против папизма, оспоравајућин цариградском патријарху титулу „васељенски“, и сматрајући је неумесном. Писао му је:„Шта ћеш рећи Христу, који је Глава васељенске Цркве у дан коначног суда, покушавајући да све његове удове потчиниш себи, присвојивши назив ’васељенскиʻ? … На кога другог, питам, овај раскалашни назив наводи да се угледа ако не на онога који је, презирући легионе анђела с којима је био повезан, покушао да се попне на највиши врх, да се никоме не би потчињавао и да би изгледао виши од свих?“
Дакле, папистичке претензије су, за Светог Григорија Двојеслова, нашег православног папу, демонске, јер су од гордости.
Његовим светим молитвама, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Амин.